Политичка прошлост Хрвата 18

Извор: Викизворник

Јосиф II, буђење мађарског национализма[уреди]

Јосиф II важи обично, иако у основи то није тачно, као онај велики реформатор који је створио модерну Аустрију. Главне реформе извршене су још за живота његове мајке. Он сам, одгојен у идејама просвећености XVIII века, прелазећи преко свих препрека, које су настајале из етничке, културне и историске разноликости његових земаља, хтео је да из њих слије једну културно и политички уједначену државну целину. Он се није обзирао на националну осетљивост појединих својих народа и немилосрдно је спроводио централизацију. После доласка на престо 1780 Јосип II није се крунисао за угарско-хрватског краља но је дао пренети круну св. Стевана у Беч, у музеум. Хтео је с тим да покаже Хрватима и Мађарима колико мало цени и поштује историска права земаља ове круне. Стварајући централизам, цар је морао имати чиновнички апарат за спровођење своје воље кроз све своје земље, морао је имати и један државни језик. Јосип II узима немачки и заводећи га као службени језик у свима својим земљама, присиљава све друге народе у својој држави да га морају учити, да га морају знати. Ништа тако као ова царева германизаторска политика није изазивало отпор код народа његове државе. Не сазивајући саборе, укидајући вековне повластице и аутономије, заводећи крути апсолутизам и насилно германизовање Јосип II је изазвао против себе и Угарску и Хрватску. Узалуд се он искрено трудио да своју моћ и свој нови државни апарат искористи за добро својих поданика. Затварајући манастире и отварајући школе, он је изазвао против себе цркву а није придобио културно заостале широке народне слојеве. Проглашујући 1781 верску равноправност цар је стекао симпатије православних и протестаната своје државе, али је пооштрио нетрпељивост окорелих католика. Истина, мали број тадашњих интелектуалаца слично нашем Доситеју Обрадовићу, гледали су у Јосифу II великог реформатора; они ће га највише и прославити у XIX веку, али отпор старог друштва био је и сувише велики да би га цар могао сломити.

Из године у годину његове реформе наилазиле су на све већи отпор у Хрватској и Угарској. Његов повереник на банском положају, гроф Фрањо Балаша, управљао је Хрватском од 1785—1790 без припита Сабора; ни жупаниске скупштине се не сазивају а царски органи мешају се као никад дотле и у послове тих старих угарско-хрватских самоуправних установа. Најважнија његова реформа је била ослобођење сељаштва 1785. Кмет је добио своју личну слободу, право кретања, бирања позива, право располагања покретном имовином и непокретљивост са кметског селишта. Тим је ударен темељ слободном сељаштву у Хрватској. Ово је била највећа социјална реформа извршена у Хрватској пре 1848.

Наилазећи на све већи отпор у своме раду, без помоћи своје властите околине, без ослонца на неку друштвену класу, Јосиф II и сам по себи реформатор, више по доброј вољи, него по умешности, смишљености и упорности извођења својих планова, морао је попуштати под крај своје владе. Неуспели рат са Турском у савезу са Русијом од 1787 до 1791, иако је извео на границу скоро 300.000 војника и 900 топова, пољуљао је његов углед, па и успех његових рефорама. Незадовољно угарско и хрватско племство енергично је захтевало преко својих жупаниских скупштина да цар повуче своје главне патенте, који су вређали историска права земаља круне св. Стевана, да се врати стари устав, сазову сабори и опозову све реформе. Јосиф II уморан, разочаран и болестан на смрт, попусти на целој линији. Концем 1789 он поврати у Угарској стање пре свога доласка на престо, обећа да ће сазвати крунидбени сабор и врати круну св. Стевана из Беча у Будим. Огромно одушевљење обухвати све хрватске сталеже, кад је дошла вест о промени курса у Бечу. Демонстрације у Загребу присилише Фрању Балашу да бежи из земље. С њим је отишло и многобројно страно чиновништво, доведено за време Јосифових рефорама да заведу нову управу. За време тога преокрета, 2 фебруара 1790, умро је Јосиф II.

Смрћу Јосифа II са хабзбуршког престола отишао је једини владалац из те династије савременијег схватања о држави и њеним задацима. Његова жеља да из мешавине народа и земаља своје монархије слије једну јаку државу, била је схватљива, али неостварљива. Његов покушај да путем немачке културе и немачког језика даде тој заједници народа једну културну основу, наишао је на такав отпор других народа да ће се из тога родити национални покрети међу њима; они неће све дотле стати док не растуре његову државу. Мађарско племство ће прво као носилац традиција круне св. Стевана и главни претставници некадање мађарске славе, па и моћи, истакнути против аустриске државне идеје традицију старе угарске државе, а против Јосифове германизације начело да је Угарска дело мађарског народа. Према томе, он је претставник и носилац њене идеје, државни народ, зато његов језик, а не немачки, мора да буде службени језик у свима угарским земљама. Тежња Немаца да преко династије и тежња Мађара да преко старе угарске државне традиције ударе свој печат и културно-политичком животу Хрватске изазваће и код Хрвата отпор. Он ће довести до буђења националне свести и до покрета, који ће кроз борбе XIX века одвести 1918 отцепљењу Хрватске и Славоније од вековне везе с Угарском. Из свих ових разлога смрт Јосифа II узима се као прекретница у историји хрватског народа. Од 1790 почиње њено најновије доба, доба националног и културног препорода и борбе за самосталност.