О српском језику/10.2

←Поглавље 10.1

О српском језику Писац: Бошковић Јован 10.2. О староме словенском језику: Старо-словенска читанка

Бошковић, Јован (1888). О српском језику. Београд: Штампарија Краљевине Србије

2^о Старо-словенска читанка.

Chrestomathia palaeslovenica cum speciminibus reliquarum linguarum slavicarum, edidit F. Miklosich. У Бечу 1861. (Примери старога словенског језика, његових говора, и других словенских језика, од Ф. Миклошића.) На 8-ини стр. 114.

Глотика, или лингвистика, зове се она наука, што обухвата и казује организам језика у опште и посебни организам једнога језика или читаве гомиле; а организам језика зову се све службе ску̀па, које чине телесне справе или оруђа (органи) за говор (као што су: плућа, грло, језик, зуби, усне, непце, нос). Разуме се, да се организам језика може различно схватити, то јест или се хоће да покаже какав је сад, или какав бејаше пређе у неком времену, или се најпосле казује сав живот језика.

Језик је, као што се обично каже, на глас исказано мишљење, а мишљење је безгласан страна 292 говор. Језик дакле чине две ствари: мишљење и глас. Гласу је посао да покаже значење (представе и појмове) и однос или свезу, у којој се појмови и представе у мишљењу схватају, или другим речима: гласу је посао да ствара речи. Код речи главно је ово троје: глас, значење и облик (форма) речи; а четврта је страна језика, кад се узимају речи као делови реченице (изречене мисли).

И по томе се граматика или наука о језику (у ужем смислу) дели:

• 1-о на науку о гласовима;
• 2-о на науку о основама или о пословима корена и основе (теме), о значењу. (Једни кажу о творби речи);
• 3-е на науку о речима, о облицима речи, о односу или свези. (Овде ваља разумети различне облике имена и глагола, деклинације и коњугације);
• 4-о на науку о реченицама, (синтакса).

Наука је о гласовима наставак науке о човечјем телу, а наука о реченицама води у науку о духу. Овде на прво место долази филологија. Облик реченица у појединог писца, наука о страна 293 начину писања (стилу), не иде већ у науку о језику.

Филологија је наука, која обухвата духовни живот знатних народа, па нам га казује и предаје. Дакле само где има слободнога духовног рада, или историје у најширем смислу, а понајпре где има књижевности, онде може бити и филологије. Тако на пр. има индијска, „оријентална“ (семитска, персијска и турска), грчка, романска, словенска, немачка филологија и т. д. Филологија не тежи за језиком, као глотика, којој је језик смер; филологу је језик само за то важан, што се њиме може доћи до духовнога живота народног, и што се у њему и кроза њ показује тај живот… у кратко, њему је језик средство. И по томе се филолог држи духовне стране језика, синтаксе и стила, а гласови и облици занимају га само у толико, колико му помажу разумевању, и као стихије (саставни делови) којима писци располажу. При научноме сазнавању језичкога састава и његових гласова, ту само глотичар („лингвиста“) може корисно радити, филологу остаје да се користује готовим послом. Филолог тражи корист од језика, глотичар само страна 294 организам. Филологу је доста кад зна један или више језика, које он избере; глотичару ваља познавати бар све главне облике значајних представника из редова језичких организама. Најпосле глотичару је доста кад зна само организам језика, а за смисао и синтаксу тражиће филологију.^[1]

Ове две науке дакле не стоје једна другој противне, него траже једна код друге помоћи и налазе је.

Сваки део науке о језику може се применити на говор људски у опште, или на поједина племена, братства и језике. Према томе може бити: заједничке граматике (заједничка наука о гласовима и т. д.) и посебне граматике тога и тога језика или тих и тих језика.

Даље, граматика може посматрати језик не осврћући се на промене у животу језика, страна 295 које бивају по унутрашњем морању, или се може научно казивати и живот језика. Граматика дакле може бити садашњега времена (или онога, кад бејаше највећи развитак) и историјска граматика, то јест историја језика или његових гласова и облика.

Заједничка граматика свих (или особита многих) језика разређује језике у редове или врсте, састављајући оне језике који се слажу, и уређујући све по начелу које је у самој ствари. Она, на прилику, пребира и саставља језике са мало гласова, или са развијеним гласовима, језике простих или сложених облика, језике са недостатачном и са лепше и тачније развијеном службом (функцијом), језике са простијим и са уметнијим реченицама — највећим развитком језичкога савршенства.

Тако су подељени сви језици на три врсте.

У прву врсту иду једносложни језици, у којих се стихије језика не мењају. У њих је корен и реч једно, као на пр. у китајском језику.

У другу иду саставни језици, у којих су речи састављене од више стихија, то јест изрази за свезу састављају се с кореном, те га страна 296 бољма одређују, као на пр. у језицима уралско-алтајским и финско-татарским (турском, монголском, финском, мађарском и т. д.). Ти дакле језици имају сложеније облике.

У трећу врсту иду најпосле језици са највећма развијеним облицима. У њима се глас за значење (основа), или и сам корен, може редовно променити, да би се исказале различне свезе. То су дакле језици са променљивим кореном, и са наставцима за исказивање различних свеза. У ову врсту иду два најзнатнија људска племена: семитско (са језицима: вавилонским, халдејским, сирским, јеврејским, финичким, арапским, етиопским) и индо-европско, дакле језици оних народа, који су до јако у историји човечанства држали образованост и просвету.

Ово је довде једнострана граматична деоба језика по облику, али граматика је само један део глотике (или науке о језику у ширем смислу), и то први. А у другоме де̑лу њезином говори се о правоме, историјском, тако рећи крвном сродству језика: о племенима и братствима, о језицима и говорима (дијалектима).

страна 297 Сродни се језици зову они, који су једнога постања. Сродство се језика познаје најбоље по гласу, дакле по вештаству или градиву језика. Али опет за то иста реч, у више сродних језика, не гласи истоветно (иначе не би било више језика, него само један), него различно, јер сваки сродни језик има своје особите законе о гласовима. Ну сродство се познаје и по облику језика, те по томе су и они језици сродни, у којих се слажу граматични наставци (изрази за свезе), и ако се разликују кореном, (или гласом за значење), који може посебице један језик и да изгуби, па за исто значење да узме („да позајми“) другу какву основу. Али ваља имати на уму, да се тим, што ће се језици слагати само у облику, ни мало не доказује средство њихово.

Само су они језици међу собом сродни, који су у једном племену. Према множини језика на свету, наука до сад зна за мало племена, као на пример за: индо-европске, семитско, финско, турско-татарско, деканско, малајско, мисирско, јужно-афричко и т. д.

У индо-европском су племену ова братства: индијско и иранско (персијско) у Азији, а страна 298 грчко, романско, словенско, литавско, немачко и келтско у Европи.

Словенско се братство дели на ове језике: на стари словенски, нови словенски (словеначки, крањски), бугарски, српски, русински, руски, чешки, пољски, горњи српски и доњи српски у Лужицама (у Саској и Пруској). Свега дакле има десет словенских језика, од којих многи имају своје различне говоре.

За све се језике зна, да се непрестано мењају. Они се, као и природни организми, не деле само на родове и на врсте, него се и развијају или расту и опадају, све по одређеним законима. По томе се живот језика дели на два времена: на време пре историје народне (историја језичког стварања), и на време историјско (историја опадања језичких обличја).

Једни народи, у своме животу пре историје, развише језике у виша обличја, а други се задовољише простијим створом језика. У језику пак и у историји (у најширем смислу) показује се оно, што је главно у људи и у појединих људских племена; а начини, на које то бива, зову се народности. По томе је народност у сваког народа језик и историја народна. Исти страна 299 дух који, везан за глас, ствара језик, тај, на слободи својој, причињава историјски развитак.

Кад који народ ступи у историју, он онда престане себи језик и даље стварати, остајући за свагда на тадашњем степену, али се гласови свакога језика с временом све више губе. Жив језик, дакле, постаје сиромашнији у облицима, и отесанији и мекши у гласовима. На пример: Самогласна у потоњем слогу гледају да се изједначе са онима у претходном, или барем да наликују на њих, и то се зове асимилација; а кад се облици са облицима изједначују — особито поједина одступања са обичним појавама — то се онда зове аналогија. Сугласна опет испадају између самогласних или отпадају на крају речи, изједначују се с другим сугласнима, или се прилагођавају, то јест претварају се у сродне гласове, и т. д. И, што дуже који језик живи, тим гласови све више тичу један у други. То долази од тежње, да се органима за говор олакша посао, ради згоднијег изговарања, и да се мишићи не би много напрезали.

Народи који, на пример, као словенски, више осећају какву службу чини реч, какву ли страна 300 њени делови (корен, основа, уметак, различни наставци, предлози), имају читавије гласовне облике. Томе противни стоје: закони о гласовима, аналогија и упрошћивање, или радња да језичка обличја буду простија. Такво је осећање за службу речи, или краће за језик, анђео чувар језичких облика; који се иначе надокнађују сложидбом речи или примаклицама, и описивањем.

Служба је речи језгра језика, и то не само у времену стварања, него и онда кад језик почне старити. О њој виси напредак и одржавање гласовне масе. Промене, дакле, у творби основа и речи исто су тако важне, као и промене гласовног обличја, које с њима иду напоредо. А најважнија је така промена, кад се престане осећати какву службу чине гласови (наставци) за свезу, какву ли они за значење; тада се још само осећа шта значе целе речи.

У познија времена језика сложидба (композиција) је једини начин за стварање нових речи. Ту нема више да ничу нови наставци за падеже, времена, лица и начине, нити има нових творевина имена и глагола, ни онога, од чега је језик пре историје народне изводио страна 301 речи, то јест простих корена са мало општијим значењем; већ је мање више изумрло осећање за пређашњи начин стварања, или другим речима за службу наставака. Те тако се сада морају узети готове речи за саставне делове, за стихије од којих се граде речи — кад треба нових облика.

Кад с временом изда и тај начин стварања, онда на место творбе долази описивање. Службу, коју су пређе чинили наставци, сад узимају на се речи за свезу, и што пређе чињаше једна реч, сада чине њих више. То бива тим лакше, што у многих речи прво право значење постаје општије и апстрактније, и што се облици окраћују. На тај начин постају тако звани помоћни глаголи, чланци, предлози, савези. Ослабљене падежне облике најпре подупиру, а после замењују — предлози, а слабе облике глаголских начина — савези; показна заменица (pronomen) бива одређени, а број „један“ неодређени чланак; што је код именица (nomen substantivum) чланак, то је код глагола лична заменица, и т. д. Прајезици не осећају да им требају „чланци“, а имајући повише падежа, не помажу се много предлозима, а код страна 302 глагола личну заменицу осећају у личном наставку.

Таким променама и сама реченица, у дугом животу језика, добива други тип и више посла. Али за њу више посла може бити и тим, што с временом и ред речи у реченици може за разумевање много више да важи. То јест речи су слободније и мењају место, како кад иште преча потреба, док језик држи све, или барем многе граматичне облике; а кад се ови стану губити, тада настану помоћне речи, које су готово све становите… онда је и ред речи у већој стези, и готово непроменит. Само се каже, колико та укоченост у ређању и намештању речи шкоди поезији, красоти реченица и склапању периода.

Из свега до сад реченога види се, да је глотика наука, и да је као науку ваља најпре изучити, да би се о њој право судило. Где год се то правило занемари, па се незналачки суди о свачему, овде излазе најпротивније, понајвише са свим криве мисли о сродству, самосталности, чистоти, правилности, красотама и особинама посебних језика. Али ова је дисциплина млада, па се неје могла страна 303 још како ваља раширити на све стране, а у нашој се књижевности, на по се, или слабо што о њој писало или ни мало. Па за то мишљах да ће бити потребан овај увод, пре него што се поведе реч о томе, како стоје словенски језици један према другоме.

Видели смо да се познији облици језика не могу разумети без познавања старијих, и да за то, при научноме разлагању којега му драго данашњег језика, треба имати на уму историјске промене његове, или другим речима: живот тога језика.

Законите промене првих гласова, као и све остале промени у језику, бивају у целоме код свих језика на један начин, а у појединостима код свакога различно. Шта више, један се исти језик на своме пољу не мења свуда једнако. А од таких промена долази, да се прајезици, који се појављују као једнине, у дугом животу распадају на више делова (језика), који с временом опет долазе под исти закон. Обично тада старији језик изумре или га нестане у млађем. Млађи пак језици одступају, који мање који више, од заједничког прајезика: једни дакле више личе на оца, а страна 304 други мање. И тако се племена деле на братства; братства, породице или лозе на језике; а језици на говоре.

Нас се од племена највише тиче индо-европско, а од породица — словенска.

Ни у словенској породици, готово као ни у свима осталима индо-европскога сродства, неје се сачувао језик од постања или прајезик. Али има један језик словенски, који је томе прасловенском језику најближи, а то је стари словенски. „Словенски“ зове се по народу, који га је говорио, и који га је сам тако називао (словѣньскꙑи ѩꙁꙑкъ), а „стари“ додаје се за разлику од новога „словенског“ (словеначког или крањског) језика. Часни тај језик изумрьо је одавно у устима народа, али живи и данас у цркви код Бугара и Срба, Руса (Великоруса) и Русина (Малоруса), само што је знатно преиначен. Језик тај неје, као што се пређе погрешно мислило, а гдешто још и сада мисли отац свима другим словенским језицима. Од њега су, по најновијем доказивању, постала само два језика (раздвојена широким земљама и граматичким разликама), а то су бугарски и словеначки (нови словенски). То јест они страна 305 Словени, од којих с туђинцима Бугарима изађе потоњи (данашњи) бугарски народ, бејаху грана „словѣньскааго“ стабла; а „Словенцима“ показује и име и створ језика, од кога су отпали.

Потоњи бугарски језик пак одавно се веома променио, под утицајем многих језика на балканскоме полуострву, старих и садашњих, те данас, поред доста чистога словенског речника, има у многом којечем са свим несловенску граматику, па је тако много удаљенији од свога родитеља, него брат му словеначки језик.

Наука о језику до сад врло мало зна, како су се одвајали словенски језици. За сад су уза стари словенски језик — и његове потомке, нови словенски и данашњи бугарски, — наређани: српски, русински, руски, чешки, пољски и оба лужичка језика, као млађа браћа његова. Али како они стоје међу собом, што се тиче старине и ближег средства, о томе ће се моћи поузданије говорити тек онда, кад буду испитане све појаве онако, као што је учињено за језике других, са словенском сродних породица. Ово пак још сад стоји: да је стари словенски језик за све Словене средиште језичкога испитивања; да је он најстарији облик међу словенским страна 306 језицима; да је у њему сачувано, и потомцима и млађој браћи његовој, најдубље правило. Истина је, да се свакоме словенском језику ваља најпре обзирати на своје посебне старије облике, (као на пр. српскоме језику на своје из 15, 16 и 17 века, писане у Дубровнику); али то неје довољно, јер нас сви упућују, и ти и у старијим споменицима, на старо словенско обличје. За то сваки словенски граматичар, кад пође историјским путем, треба да мери гласове и облике свога посебног словенског језика са старим словенским. Најпосле и сама поређења са другим сродним језицима од старине, да би се дознали словенски закони о гласовима, најпотребнија су и најкориснија, кад се чине обликом старога језика. Он дакле, и ако је родитељ само двају језика, опет за то, на пољу историјске граматике, узима се као да је то свима.

Осим поменуте важности старога словенског језика за све Словене, он Словенима православног закона, на по се, много вреди још и за то, што се код њих тим језиком, а не њиховим народнима, писало у прво време њихових књижевности, и што се њиме, као што страна 307 рекох, и дан данас Богу моле. Језик тај, као што се налази у најстаријим писменим споменицима (а најстарији су међу до сад познатима из 11 века), јест један од најбогатијих у гласовима, и најсавршенијих у облицима и реченицама. Писмени пак споменици показују, као свуда тако и код старих Словѣна, висок степен просвете и знаменит историјски развитак; јер се зна, да народи, по што се развију, не трче одмах к писму. Али бугарски, српски, хрватски и руски писци почеше за рана књижевни језик свој, панонско-словенски, који за њих беше туђ и мртав, дотеривати по своме живом, народном говору. Тако посташе четири говора (дијалекта) старога језика. С тога се извори његови деле: 1^о на праве старе, панонско-словенске, 2^о на бугарско-словенске, 3^е на српско-словенске, 4^о на хрватско-словенске, 5^о на руско-словенске.

1. За прави стари, панонско-словенски језик најзнатнији су извори:
   • Глаголицом писани. 1^о Зографско јеванђеље (рукопис).^[2]
   • 2^о Клочев глагољаш (Glagolita Clozianus, editus a B. Kopitario, 1836).
   • 3^о Госпођинско (или Маријинско) јеванђеље (рукопис).
   • 4^о Асеманово јеванђеље. (Evangelium Assemanianum bibliothecae vaticanae, рукопис).
   • Ђирилицом писани: 5^о Супрасалски рукопис, (штампан у Бечу, 1851).
   • 6^о Савина књига, јеванђеље, (рукопис).

Не панонски споменици:

2. II^о Бугарско-словенски: 1^о Псалтир Болоњски, 1186–96.
3. 2^о Трновско јеванђеље, 1273.
4. 3^е Патерик Михановићев, по свој прилици из 13 века.
5. 4^о Апостол Струмички, из 13 века.
6. 5^о Апостол слепченскога манастира.
7. 6^о Номоканон (буг.).
8. III^е Српско-словенски: 1^о Атонско јеванђеље, из 12 века.
9. 2^о Крмчаја, на Иловици 1262.
страна 309
10. З^е Апостол шишатовачки, од Дамјана, у Ждрелу код Пећи, 1324.
11. 4^о Шишатовачко јеванђеље, 1324.
12. 5^о Псалтир Бранка Младеновића, у Борчу 1346.
13. 6^о Јеванђеље, у Копитара, из 15 века.
14. 7^о Никољско јеванђеље, од Хвала, из 15 века.
15. 8^о Нови Завет и Псалтир из Болоње, од истога, из 15 столећа.
Извори за српско-словенски језик јесу још:
16. 9^о Србуље, то јест све црквене књиге, које су писане српско-словенским језиком.
(Србљак је црквена књига, у којој су службе само оним свецима, који су српскога рода; србљака има у српско-словенској матици и у руско-словенском преводу).
17. 10^о Различни други књижевни споменици српски.
18. IV^о Хрватско-словенски: 1^о Мисал кнеза Новака.
19. 2^о Památky hlaholského písemnictví, од П. Ј. Шафарика. Праг, 1853.
20. З^е Chrestomathia, од И. Верчића. Праг, 1859. (Доцније: Читанка старо-слов. Праг, страна 310 1864. Уломци св. писма, Праг, 1864–71).
И други.
21. V^о Руско-словенски:
Најзнатнији су извори за руско-словенски језик:
• 1^о Остромирово јеванђеље, од ђакона Григорија, у Новгороду, 1056 и 57. (Издао га А. Х. Востоков, у Петрограду, 1843).
• 2^о Беседе Григорија Назијанског, из 11 века.
• 3^е Свјатослављев изборник. 1073.
• 4^о Несторов летопис, из 12 века, писан језиком прелазним из старо-словенскога у староруски. (Издања: у Петрограду 1846, у Бечу 1860 и доцније у Лавову 1864).
• 5^оо Све данашње црквене књиге наше. Велим „данашње црквене“, јер су оне из Русије почеле долазити к нама тек друге и треће десетине прошлога века, а до то доба — па још и неко време после — српска је црква, по свима српским земљама, служила на српско-словенском језику, а гдешто још и данас тако служи.

Отуда се види, колико приличи свакоме правом књижевнику, да код десет словенских језика данашњи црквени назива превасходно страна 311 „славенским“, који је само један говор старога словенског језика.

Ко хоће лако и брзо да се упозна са старим словенским језиком и његовим говоримо, нека чита. „Хрестоматију“ (зборник примера), о којој је овде говор. У читанци тој наћн ће ове чланке:

1. Съꙁданиѥ мира, бꙑтниѥ а.
2. Нꙗковъ въꙁвраштаѥтъ сѧ въ своꙗ си, бꙑтнѥ, 'ла', 'лв', 'лг', 'лє'.
3. Носифъ продаѥмъ братиѥѭ, бꙑтнѥ, 'лꙁ', 'лф'.
4. Носифъ въ тьмьници, бꙑтиѥ, 'лф', 'м', 'ма'.
5. Мойсий съпасаѥтъ сѧ, исходъ, 'в'.
6. Пѣснь Мойсиѥва, исходъ 'єӏ'.
7. Съглѧданиѥ ꙁемлѩ ханаанъскꙑѩ, числа, 'гӏ'.
8. Лѹка, 'єӏ'.
9. Свѧтааго Василиꙗ похвала о четꙑрєхъ дєсѧтєхъ мѫчєникъ.
10. Весна. Иꙁъ Григориꙗ богословьца.
11. Исанѩ мъниха о крал҄и Влъкашинѣ.
12. Иꙁъ шестодьниꙗ съпьсанааго Иоаномь єкъсаръхомь.
страна 312
13. Чрънориꙁьца и проꙁвѹтєра Иоана Дамаскиньска слово о правѣй вѣрѣ. Кън̑ига вътоаꙗ, глава 'а'.
14. Specimen linguae slovenicae dialecti Carantanicae. Monumenta frisingensia.
15. Specimen linguae slovenicae dialecti Serbicae.
16. Житиѥ блажєнаго ѹчитєлꙗ нашєго Коньстантина философа, прьваго наставьника словѣньскѹ ѥꙁыкоу.
17. Specimen linguae slovenicae dialecti Russicae.
18. Specimen linguae Čechicae. а) Fragmentum legendae de XII apostolis. б) Fragmentum Alexandreidos.
19. Specimen linguae Polonicae. E psalterio Florianensi.

Онима, којима је отало да дознаду најновије стање наука о језику код Словена, а знају немачви и латински, могу препоручити ова Миклошићева дела.^[3]

Осим тога издао је:

1. Das Recht von Pskov, 1857.
страна 313
2. B. Kopitars kleinere Schriften sprachwissenschaftlichen, geschichtlichen, ethnographischen und rechtshistorischen Inhalts, I. Theil, 1857.

И ове веома важно споменике:

1. Monumenta, linguae palaeo-slovenicae e codice suprasliensi, 1851.
2. Apostolus e codice monasterii Šišatovac, 1853.
3. Evangelium S. Matthaei palaeo-slovenice e codicibus edidit, 1856.
4. Lex Stephani Dušani, 1856.
5. Monumenta Serbica, 1858.
6. Chronica Nestoris, textum Russico-slovenicum, 1860.^[4]

страна 314 Те књиге не требају препоруке. Миклошић је својим многобројним а врсним књижевним пословима стекао име ауторитета за словенске ствари, и то не само код словенских књижевника, него и код осталих ученик људи у Европи. У њима ће читаоци овога чланка понајпре наћи и доказе за оно, што се овде могло само наговестити, или у резултатима вазати.

Још ми ваља да речем моју о гласовима и словима, или знацима за бележење гласова, о акцентима, свраћеницама, и о правопису у старим споменицима, па најпосле да завршим примерима из споменика — као приправу за оне, страна 315 који су ради са старим језиком из близа да се упознаду.

У староме словенском има ових самогласних гласова: а, є, и, о, л, р, ѧ (ен кроз нос), ѫ (он кроз нос), ъ (кратко у), ь (кратко и); 2-о ових двогласних: ѣ (ја или е које прелази у и. Олово се ѣ у староме никад не брка са ѥ,) и ѹ (дуго у); 3-е ових сугласних: л, н, р; т, д; п, б, в, м; к, г, х; ч, ж, ш; ц, ꙁ, с; л҄ь, н҄ь, р҄ъ; шт (щ), жд.

Слова: ї место и, и ѡ место о, долазе испрва у старии изворима, а после ређе; а знаке ф, ѯ, ѱ, ѳ и ѵ писали су понајвише у грчким речима, и то што позније, тим више.

Састављени су гласови: ꙗ, ѥ, ю, ѩ, ѭ. Место ји пише се просто и (ладии, имъ), а групе јо нема никако. Овако састављена слова имају и тај посао, да умекшавају пред собом л, н, р, на пример: колꙗ, колѩ, кол҄и, колѭ, колѥ и т. д.

Гласови аи, єи, ии, ои, ꙑ (као француско u или немачко ü) ѹи, ѣи, ѧи, ꙑи, имају двојаку службу, то јест или су: ај, еј, иј, ој, ъј, уј еј, енј, üј, или: аји, еји, ији, оји, —, уји, еји.

страна 316 Ево и кратка прегледа, којим се гласовима замењују, неки стари гласови, у српско-словенском и у руско-словенском говору:

СТАРО-	СРПСКО-	РУСКО-СЛОВ.
л,	л, (народно у)	л, єл, лє, ол, ло,
р,	р,	р, єр, рє, ор, ро,[5]
ѧ,	є,	ꙗ,
ѫ,	ѹ,	ѹ,
ъ,	ь, (а),	ъ, о,
ь	ь, (а),	ь, є,
ѣ	ѣ, (є),	ѣ, є, и,
ѩ, (јен)	ѥ,	ꙗ,
ѭ, (јон)	ю,	ю,
ꙑ,	ы, (и),	ꙑ, ы,
шт,	шт (щ),	шч (щ),
р҄ь (меко р)	р,	рь, (р).
rowspan="3"!Правописне разлике:
и,	и, (ї),	и, ї,
о,	о, (ѡ),	о, ѡ,
отъ,	оть,	ѿ,
ѹ,	ѹ, (ꙋ),	ѹ, (ꙋ),
ꙗ,	ꙗ,	ꙗ, ѧ,
ѥ,	ѥ,	(ѥ) є,
лѥ, нѥ,	лѥ, нѥ,	лє, нє,
л҄и, н҄и,	ли, ни,	ли, ни,
шт,	шт, (щ),	щ.

Из тих се примера види, да је прави старо-словенски правопис, после данашњега новог српског, најсавршенији меѣу словенскима.

У староме језику неје се бележило на које слогове треба ударати гласом. Нагласци (акценти) у познијим споменицима, особито у руско-словенскима, јесу понајвише подражавање грчкоме падметању над слова. То показују већ и њихова грчка имена: оксија, варија и т. д., а друго, ко ушчита са свим по наредбама тих тобожњих нагласака, тај ће се ласно уверити, да то несу чисто словенска ударања гласом.

„Титле“ су врло ретке у најстаријим споменицима, и то су више обичне скраћенице. Данас их нема ни у једној књижевности, а неје их било ни у старо доба. За њих се каже, да су варваризми средњега века.

страна 318 Извори су писани глаголицом и ћирилицом. Сад нема више сумње мећу знаоцима, да су тако звана глагољашка слова старија од тако званих ћириловских, само је још у распри: кад су која постала и ко је уредник једних, ко ли других.^[6] Чести саобраћај с Цариградом учинио је потребу, да се глаголска слова дотерају мало на новију направу, а тим да постану удеснија за писање и лепша. Тако је и готски владика Вулфила (318 до 388) удесио Готима буквицу према грчкој, а остали Немци заменише своје „руне“ (слова) латиницом. Тако је Велики Петар (1704 до 1714) дотерао ћириловску азбуку према латинским словима, те тако сад имамо „минејска“ и „грађанска“ ћириловска слова. На тај начин, уза старе две, придођоше нам доцније још две буквице: латиница и грађанска ћирилица.

Ево сад примера:

страна 319

1-о Старо-словенски.

Мъногѹ жє лѣтѹ прѣшьдъшѹ и сѫштѹ ѹжє съблаꙁньнѹ плаванию, ꙁа нѥ и постъ ѹжє бѣ прѣшьлъ, молꙗашє Павьлъ глаголѩ имъ' мѫжи, виждѫ, ꙗко съ досаждєниѥмь и мъногоѭ тъштєтоѭ нє тъкъмо брѣмєни и кораблю, нъ и дѹшамъ нашимъ хоштєтъ бꙑти плаваниѥ. Сътьникъ жє кръмьчнѩ и навъклира пачє нослѹшаашє нєжєли Павьломь глаголѥмꙑнхъ. (Дѣꙗниꙗ, XXVII, 9–12).

2-о Српско-словенски.^[7]

Мьногѹ жє лѣтѹ прѣшьдьшѹ и сѹштѹ ѹбо сьблаꙁньнѹ плаванию, ꙁа нѥ и пость ѹжє бѣ прѣшьль, молꙗшє Павьль глаголѥ имь' мѹжи, виждѹ, ꙗко сь досаждєниѥмь и мьногою тьштєтою нє тькьмо брѣмєни и кораблю, нъ и дѹшамъ нашимъ хоштєтъ быти плаваниѥ. Сьтьникь жє крьмьчнѥ и навьклира пачє послѹшашє нєжєли глаголѥмыхь оть Павла.

страна 320

3-е Руско-словенски, данашњим правописом.

Мно́гꙋ жє врє́мєни минꙋ́вшꙋ, и̑ сꙋ́щꙋ ѹ̑жє̀ нєбєзѣ́диꙋ пла́ванїю, занє́жє и̑ по́стꙁ ѹ̑жє̀ бѣ̀ прєшє́лꙁ, совѣ́товашє Па́вєлꙁ, гл<-- ?? -->ѧ и̃мꙁ: мꙋжїє, ви́жꙋ, ꙗ῎ко сꙁ досаждє́нїємꙁ и̑ мно́гою тщєто́ю, нє то́кмо брє́мєнє и̑ кораблѧ, но и̑ дꙋ́шꙁ на́шихꙁ хо́щєтꙁ бы́ти пла́ванїє. Со́тникꙁ жє ко́рмчїѧ и̑ наѵкли́ра послꙋ́шашє па́чє, нє́жєли Па́ѵломꙁ пл̃ємыхꙁ.

4-о Руско-словенски, правописом из старијега времена.

Словѣньскѹ ꙗꙁꙑкѹ живѹщю на Дѹнаи, придоша отъ Скѹфѳъ, рєкшє отъ Коꙁаръ, рєкомии Болгарє, и сѣдоша по Дѹнаѥви, и насильници Словѣномъ бꙑша. А по сємь придоша Ѹгри Бѣлии, и наслѣдиша ꙁємлю словѣньскѹ. Си ѹбо Ѹгри почаша бꙑти при Ираклии цѣсари, ижє находиша на Хоꙁдроꙗ, цѣсарꙗ пєрсьскаго. Въ си жє врѣмєна бꙑша и Обрє, ижє и ходиша на Ираклиꙗ цѣсарꙗ, и мало ѥго нє ꙗша. (Из Несторове хронике).

Видов дан 1862.

1. Неки језичари налазе, да се те две науке разликују и методом или начином на који раде. Филологији треба сваки час критика, јер она до свога предмета не долази управо, него по казивању („предању“), које људи могу покварити и изопачити. А глотика, по начину природњачком, долази готово свагда управо до овога предмета, који описује, и који се, као и други организам, у главноме не може подметнути.
2. Међу тим је: Зографско и Маријинско јеванђеље издао Јагић (Верлин; 1879 и 83). Асеманово Рачки (Загреб, 1865) и Чрнчић (Рим, 1818), а Савину књигу Срежњевски (Петроград 1868, древ слав. Памятники).
3. Гледај примедбу 30 на страни 194 ове књиге.
4. После тога, а од чести и пре, написао је и издао Миклошић још и ова дела: Conjugation im Altslov. 1819, Genitiv-endung go 1869, Zusammenges. Declination 1871, Ursprung einiger pronom. Casus 1874, Formenlehre in Paradigmen 1874, D. Imperfect 1874, Zur altslov. Grammatik 1875, Три глагол. слова, Загреб 1869, D. langen Vocale 1879, über den acc. cum inf. 1869. — D. slav. Elemente im Neugriechischen 1870, im Magyarischen 1871, Rumunische Untersuchungen 1881, Zur Lautlehre der rum. Dialekte 1881 до 82, Albanische Forschungen 1871, Le préfixe roman dis en Albanais 1871, D. türkischen Elemente in d europ. Sprachen 1888, Mundarten der Zigeuner Europa’s 1872 и 74, D. slav. Ortsnamen 1872, Christliche Terminologie der slav. Spr. 1875, Steigerung u. Dehnung d. Vocale 1878, Vergleich. Grammatik der slav. Sprachen: II Stammbildungslehre 1875, IV Syntax 1883, 2-ter Abdruck. Dictionnaire abrégé de six langues slaves 1885, Etymologisches Wörterbuch 1886. — Zur Kenntniss d. slav. Volkspoesie 1870, D. serb. Epik, D. Blutrache 1887, D. Rusalien 1864, Kleinere Mittheilungen, Leipzig, Марија кћи Анђелинина, Тројанска прича, Псалтир с тумачењем, од 1346, писан за Бранка Младеновића, у Загребу 1870, 71 и 72, D. serb. Dynasten Crnojevic 1886. — Vitae sanctorum 1847, Vita. S. Clementis 1847, Ostromirs Evangelium 1847, Vita. S. Methodii 1870, D. Legende vom heil. Cyrillus 1870, различна Monumenta, Acta, и друго.
5. Старо: льва, шлътъ, слъꙁа, плъкъ, плъть, овде је: лва, жєлтъ, слєꙁа, полкъ, плоть; — старо: рьци, твръдъ, кръстъ, тръгъ, кръкь, овде гласи: рци, твєрдъ, крєстъ, торгъ, кровь.
6. По најновијим истраживањима, обе старе словенске буквице постале су од грчкога писма: старија, од грчких минускула 9 до 10 века, а млађа од грчких мајускула; са додатком знакова из других буквица за оне гласове, којих нема у грчкоме. — Гл. Миклошићев чланак: Glagolitisch. Aus Ersch u. Grubers Encyklopädie. Липиска 1859. — Dr L. Geitler, D. alban. u. slav. Schriften 1885. — Јагић, Четыре критико-палеографическія статьи. Петроград, 1885.
7. У српско-словенском: ь или се не изговара никако, или се чита као а.