Око ватре
Кô зора на врху горе, пламен букну
И рачве букава рујни гримиз покри.
Сви, држећи диљку са бодљом, у сукну
Сивом око ватре они седе мокри.
Позно. Једва с врха поглед продре туда
Кроз копрену ноћи хладнога октобра,
Те Ситницу спазиш где пољем кривуда
Уз кржљава стабла и беговска добра.
Хладно. Кô турбани, са греда и грма
Мотају се магле, и у пређу њину
Гдегде запне бела месечева срма.
Они седе. Сјакти врх бодља, и с трава
Трепти иње. Искре распну се и сину
Као венци звезда изнад њиних глава.