Огледи

Извор: Викизворник

Беконово узлетање као да је остваривало Платонов сан о философу-краљу. Јер, истовремено са својим узлетањем до политичке моћи, он је корак по корак достизао висине философије. Једва се може веровати да су големо знање и велика литерарна дела овога човека били за њега само споредна ствар и одмор од бурне политичке делатности. Његов мото био је да се најбоље може живети у повучености — bene vixit qui bene latuit. Њему самом није било јасно да ли му више прија контемплативан или активан живот. Његова жеља била је да, као Сенека, буде државник и философ, мада је наслућивао да би овај двоструки правац у животу ограничио размах његова рада и умањио његов успех. »Тешко је рећи (пише он) да ли дух више обеснажује и спречава мешање контемплативног живота с активним или сасвим повучена контемплација«. Он је осећао да студије саме по себи нити су могле бити циљ, нити су значиле мудрост, и да је знање које нема примене у раду само академска таштина. »Расипност је трошити сувшпе времена на студије; сувише се китити њима јесте афектација; свој суд управљати само према њиховим правилима јесте обичај професора ... Лукави људи осуђују студирање, прости људи диве му се, а мудри користе се њим; јер применљивост студирања не може да се одмах прочита из покупљеног знања, него је она једна мудрост која томе знању прилази споља и одозго, и која се запажањем стиче.« То је нов тон, и он показује крај схоластике, т. ј. раставу знања од његове примене и запажања, а на искуство и на употребљивост полаже ону важност која одликује енглеску философију, и која свој врхунац достиже у прагматизму. Али, Бекон није ниједног тренутка престао да воли књиге и размишљање о стварима; он пише речи које потсећају на Сократа: »без философије не могу да живим«19, и приказује себе као човека који је напослетку ипак »на основу својих дарова пре био одређен за литературу него ли за ма шта друто, па је само неком судбином, супротно наклоностима свога генија (т. ј. карактера), гурнут у активан живот«. Једна од његових најранијих публикација звала се Похвала сазнања (1592.); и због одушевљења за философију у њој морамо ово да наведемо: »Моја похвала намењена је самом уму. Ум је човек, и сазнање ум; човек је само оно што сазнаје... Није ли уживање у осећањима веће него ли уживање у чулима, и уживање у уму веће него ли уживање у осећањима? Није ли само оно уживање истинско и природно које човеку не може да досади? Није ли сазнање једино оно што дух ослобађа од поремећаја? Колико има ствари о којима ми мислимо да не постоје! Колико ствари ми ценимо и дајемо им већу важност него што је оне заслужују! Ова лажна уображења, ова непропорционисана цењења, то су облаци заблуде из којих се развија олуја поремећаја. Има ли стога за дух људски веће среће него ли издићи се изнад поремећених ствари у висину, одакле се може правилно оцењивати поредак природе и људских заблуда? Постоји ли само становиште уживања, или и становиште откривања? Задовољавања или добијања? Зар на богатство магазина природе не треба исто тако пазити као и на лепоту дућана? Зар је истина јалова? Нећемо ли њоме достићи достојне ствари, и људски живот моћи снабдети бескрајно многим подесностима?«

Његово најбоље књижевно дело, Огледи (1597.—1623.), показује да га још увек раздиру две љубави, јер су га једнако привлачиле политика и философија. У огледу О части и слави он све части додељује политичким и војничким делима, а ниједну не задржава за дела књижевна или философиска. Али, у огледу О истини пише: »Испитивање истине, које значи љубавну изјаву или прошњу; сазнање истине, које је и њена похвала; вера у истину, која је и уживање истине, — то је највише добро људске природе«. У књигама »ми саобраћамо са мудрацима, као у активном животу са будалама«. И то, истина, само онда ако се разумевамо у избору књига. »Неке књиге сме човек само да окуси«, стоји на једном славном месту, »друге мора да прогута, а само мало њих треба да сажваће и свари«; све те групе чине, нема сумње, само бескрајно мале делове океана и катаракте мастила у којима се свет свакодневно купа, трује и дави.
Свакако, Огледи спадају у онај мали број књига које заслужују да буду сажвакане и сварене. Ретко ћете на тако маленој чинији наћи тако храњиво јело које би на тако изванредан начин било зготовљено. Бекон мрзи надев, и избегава сваку сувишну реч; у кратким реченицама нуди вам бескрајно богатство. Сваки од ових огледа на једној или на две стране збијено садржи оштроумне суптилности изванреднога духа о једној основи живота. Тешко је рећи да ли је ту одличнији материјал или стил, јер Бекон располаже језиком чија се проза исто тако одликује као и стихови Шекспирови. Овај стил потсећа на чворновитог Тацита, он је збијен и опет гладак; за многе стране своје концизности он захваљује вештој адаптацији латинских идиома и фраза. Али, његово богатство слика карактеристично је за Јелисаветин век, и у њему се огледа обиље Препорођаја; нико у енглеској књижевности није дао такво богатство прегнантних и јаких упоређења. Њихово бескрајно низање јесте једна мана Беконова стила; безграничне метафоре и алегорије и алузије падају на живце као ударци бича, и напослетку замарају човека. Огледи су као снажна и тешка јела, њихова обилна количина не може се наједаред сварити; али, ако се прочитају четири или пет један за другим, онда су најбоља духовна храна на енглеском језику. Како би се ова збијена мудрост још збијеније могла да прикаже? Можда најбоље излазиште, и најзапажљивије отступање од манира средњовековне философије даје Беконово безобзирно усвајање епикуровске етике. Онај философски ток мисли: »Не трошите, да не жудите, и не жудите, да се не морате бринути«, као да наговештава слабе, клонуле и плашљиве духове. И одиста, многа философска учења показују се као претерано малодушна и забринута за човечанство више него што то захтева природа ствари. Тако она појачавају страх од смрти лековима што га нуде човечанству; јер како она од живота људскога једва што друго праве до припрему за смрт и науку о њој, мора овај непријатељ изгледати страшан, јер човек против њега мора да спрема неизбројна средства одбране.« Ништа здрављу не би могло да буде штетније него ли стоичко угушивање пожуда; зашто да се продужује живот који је равнодушношћу претворен у превремену смрт? И осим тога, то је немогућна философија, јер инстинкти хоће напоље. »Природа је често сакривена, понекад савладана, али никад угашена. Насиље само приморава природу да да виолентнији одговор; поука и обавештење ублажавају навалу природе, али само навика мења или побеђује природу... Ну, човек не треба да сувише верује својој победи над сопственом природом, јер природа дуго времена може да буде притајена, и да поново оживи и доведе га у искушење. Као што се то догодило Езоповој девојци, која је из мачке била претворена у жену, па је за столом веома пристојно седела све дотле док није миш пролетео поред ње. Зато би требало искушења или потпуно избегавати, или их често тражити, да бисмо мање западали у њих«. Шта више, Бекон мисли да се тело не сме навикавати само на уздржавање него и на искорачавање; нначе би га тренутак неуздржавања могао да упропасти. (Тако би неко ко се навикао на најлакша и најсваривија јела могао лако отрпети штету ако га заборавност или оскудица приморају да се одрече потпуности.) Али, »радије многоврсност него ли прекомерност«, јер »младићска снажна природа прелази преко многих искорачавања која човека прате све до његове старости«; у зрелим годинама човек плаћа за своју младост. Један од царских путева који воде здрављу јесте башта. Бекон се слаже с писцем Постања да је »свемогући Бог у почетку засадио башту«, и са Волтером да треба обрађивати своје стражње двориште.
Морална философија у Огледима мирише пре на Макијавелија него ли на хришћанство, пред којим се Бекон веома много лукаво клања. »Ми смо обавезни Макијавелију и сличним писцима што отворено и без маске казују што људи истински раде, а не оно што би требало да раде; јер је немогућно везати мудрост змије са невиношћу голуба без претходног познавања зла, јер без овога знања врлина је без заштите изложена злу.« Талијани имају једну неграциозну пословицу: Tanto buon che val niente — толико добар да није низашто подесан. Бекон своје учење прилагођује своме делању, и препоручује паметну мешавину лицемерства и поштења, као што је примешавање које чишћем али мекшем металу даје могућност дужега живота. Он тражи израђену и многострану каријеру која ће човека упознати с оним стварима што дух могу да прошире, продубе, ојачају и изоштре као Гете, и он куди знање које не води делању: »Требало би да људи мисле на то да на позорници људскога живота само богови и анђели смеју бити гледаоци.«
Из патриотизма пристајао је уз религију краљеву. Мада је чешће оитуживан као атеист, и сав правац његове философије био светован и рационалистичан, ипак је претстављао речитог и привидно искреног непријатеља неверовања. »Ја бих пре веровао у све приче Легенде, Талмуда и Алкорана, него ли у то да овај универсални поредак постоји без духа ... Површно познавање философије нагони дух људски на атеизам, али философиска дубина води га религији. Док се дух човеков обраћа расутим, изведеним узроцима, може понекад код њих да стане и да не иде даље; али, опажа ли њихов затворени и састављени ланац, онда мора да прибегава Провиђењу и Божанству«. Религиозну равнодушност изазива велик број секата. »Узроци атеизму су верски раздори, уколико их има, јер један једини раздор само појачава суревњивост двеју партија; али, многи раздори воде к атеизму.., Напослетку, узрок су и образована времена, нарочито ако су мирна и имућна, јер несрећа и бриге чине да се дух људски религији виже обраћа.«
Ну, Беконова вредност мање лежи у теологији и етици него ли у његовој психологији, Он не може да погреши у анализовању људске природе, и стреле његова погледа продиру баш у срце. О најотрцанијем предмету света пише он с освежавном првобитношћу: »Ожењен човек првог дана свога брака постаје у свом мшпљењу старији за седам година«. »Често се види да лоши мужеви имају добре жене«. (Бекон је био изузетак.) »Безбрачан живот пристаје свештеницима, јер љубав ће тешко заливати оно земљшпте где најпре мора да заспе бару... Срећно је таоце дао ко има жену и децу, јер она спречавају велика дела, како врлине тако и порока.« Чини се да је Бекон и сувшпе напрегнуто радио да би имао времена за љубав, и можда њене дубине никада није потпуно осећао. »Чудновато је посматрати преобиље ове страсти. Јер никад није било таквог охолника који би о себи тако бесмислено добро мислио као љубавник о љубазници... Може се утврдити да од свих великих и достојних људи (којих се човек може да сети у прошлости или у садашњости) ниједан није био понесен до тога лудог степена љубави; отуда изилази да велики духови и велики задаци одгоне ову слабићску страст.«
Пријатељство цени он више него љубав, мада и односно њега има своју сумну. »Нема на свету много пријатељства којем би могла да се ода велика похвала, бар не међу једнакима. Где има таквог пријатељства, оно постоји између супериорних и инфериорних, чије судбине улазе једна у другу... Главни плод пријатељства јесте олакшање и ослобођење пуноће и набујалости срца, а то изазивају све могуће страсти.« Пријатељ је ухо. »Ко треба пријатеља да им се отвори јесте канибал свога рођеног срца ... Чији је дух натоварен многим мислима, тај ће у саошптавањима и разговорима чистити и отварати своју мудрост и свој разум; он ће лакше баратати својим мислима, боље ће владати њима, и видеће који облик оне узимају кад их заодева у речи; напослетку, постаће мудрији него што је уствари био, и то ће му пре донети један час разговора него ли један дан медитације.«
У огледу О младости и старости он даје целу књигу у једном параграфу. »Млади људи више су способни за изналажење него ли за просуђиваае, више за извођење него ли за саветовање, и више за развијање нових планова него ли за сређене послове; јер где се они крећу на подручју старих, ту их води искуство старих, али се рђаво служе њиме у новим стварима... Млади људи, у вођењу и надзиравању послова, обично више почињу него што свршавају, и више могу завршавати него ли расплетати; они лете за циљем не водећи рачуна о средствима и путевима; бесмислено се везују за неколико начела на која су се случајно намерили, и без бриге изводе реформе онде где прети неслућена штета ... Зрели људи сувише замерају, предуто саветују, премало се одважују, прерано се кају, и само ретко доносе кући целу зараду, него се већином задовољавају осредњим успехом. На сваки начин добро је тражити службу једних и других... јер њихове врлине могу да исправљају недостатке једних и других«. Ипак, Бекон мисли да омладини и деци не би требало дати сувшпе слободе, јер ће постати неуредна и немарна. »Требало би да родитељи на време утврде позив и ток живота који су својој деци одабрали, још док се деца савијају; и не би требало да сувшпе воде рачуна о диспозицијама своје деце, мислећи да ће им деца најбоље радити у области којој су највише склона. Ако су наклоност и обдареност деце изванредни, онда им не треба пут пресецати. Али, уошпте је добар савет Питагороваца: Optimum lege, suave et facile illud faciet consuetudo — бирај најбоље, навика ће то учинитн пријатним и лаким. Јер »навика је највиша власт у људском животу.«
У политичком погледу Огледи уче консервативству какво је природно код човека који је тежио да влада. Бекон захтева јаку централну моћ. Монархија је најбољи облик владавине, и радна способност државе обично се мења према концентрацији моћи. За владу »постоје три главна посла: припремање; расправљање или испитивање; и извршивање« (или извођење). »Ако се вредност полаже на брзо решавање, онда од ових послова само средњи треба да врши већина, а први и последњи мањина.« Он је изразити милитарист; жали се на растење индустрије, јер она човека онеспособљује за рат, и осуђује дуги мир, који успављује ратника у човеку. Ипак, признаје важност сировог материјала: С правом је рекао Солон Крезу (кад му је гиздаво показивао своје злато): »Ако се, краљу, појави когод ко има боље железо него ти, он ће постати господар свега тога злата.«

Као Аристотело, он даје упутства за отклањање револуција: »Најпоузданији начин да отклонимо буну јесте одузимање разлога за буну; јер ако је запаљиво градиво припремљено, тешко је рећи одакле би могла доћи искра да га запали... Није истина да сувшпе строго угушивање (т. ј. испитивање) гласова доноси ослобођење од немира; често их најбоље зауставља необазирање на њих, а тежња да се они угуше лако прави од њих чудо које дуго живи... Буне имају два извора: велико сиромаштво и велико незадовољство... Узроци и мотиви буне јесу религиозне реформе, порези, измена закона и обичаја, повреда привилегија, општи притисак, давање првенства недостојним или страним лицима, глад, отпуштање војника, странке које су натеране у очајање, и све што људе вређа и тиме их везује једне с другима да се заједнички жале«. Главно правило за свакога вођа јесте раздвајање непријатеља а сабирање пријатеља. »Уопште, поделити и разбити све партије које су држави противне, и отуђити једну од друге, или бар посејати неповерење међу њима, то није најлошије помоћно средство; јер очајан је положај ствари ако су пријатељи државе несложни и подељени у странке, а њени непријатељи повезани и сједињени.« Бољи рецепат за отклањање револуције јесте праведна подела имања: »Новац је као ђубре, он доноси корист само кад је раздељен.« Али, то не значи никакав социјализам, и никакву демократију; Бекон не верује народу, који у његово време није имао никаква приступа до образовања. »Најниже од свих ласкања јесте ласкање народу.« »Док му је гомила пљескала, Фокион је с правом питао шта је погрешно учинио.« Бекон је желео класу имућних сељака, затим аристократију за управљање, а пре свега философа-краља.« Готово нема примера да би која влада састављена из учених људи била без успеха.« Он спомшве Сенеку, Антонина Пија и Марка Аурелија, и нада се да ће потомство његово име додати овим именима.