Некоме
| Некоме Писац: Јован Илић |
Некоме
Лако ти је рећи, побро,
»Нек ми нико већ не зја!
Да по народ биће добро,
Од цара се увдам ја.«
»Биће добро и ја велим,
Будемо ли вредни ми,
То је што од срца желим,
Да бдијемо скупа сви.
Јер када се крвца лије
За свој живот, за свој храм,
Још ако се бодро бдије,
Онда, вјеруј, пада срам.
Та и сам знаш, сјећај с' само,
Кад се за лов боре два,
Лија, ђаво, дође л' тамо,
Залуду им мука сва!
И кад сунце мраци крију,
Сијати нам може зар?
Гдје се врази плету, вију,
Шта ту може чинит цар?
Ђаволи су сви до један,
Нек у пакла иду дно —
Да постане народ б'један
То је њино благо сво.
Кад од старца праве јарца,
А од јарца магарца;
Кад нас — добрим кб бајаги —
Заједају као пси:
Онда прости, брате драги!
Што не мислим као ти. —
Напомене[уреди]
- Ова песма издата у: Срп. Новине 1849, бр. 35.
Извори[уреди]
- Јован Илић: Целокупна дела, страна 71 , Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|