Нашљедство
Нашљедство
Бјеше у Ребенику судија њеки Фортис, човјек напрасит и настран. Једног јутра, примивши пошту и прочитавши њеко писмо, узвикну: "О, корпо де дио!" па одмах зазвони, нашто уђе пандур, њеки старогоња, кратка врата, црвен, преугојен. Судија започе:
- Роко, ти познајеш све Беркасе?
- Познајем све!
- А знаш ли који је од њих најстарији?
- Најстарији!... Стар је и фра Ловре и онај бакалин Баре, али, канда ће најстарији бити факин Антун!
- Она пијаница? Па колико може имати година?
- Вјере ми, шјор, мало је млађи од мене, дакле, преко шездесет година!... А, молим, што то?
- Тај је Антун више пута осуђиван?
- Јест, за уврједе, за убојства, али не за непоштена дјела! Јер је чистијех руку! Што јест, јест! Нема трговца у Ребенику који му не би повјерио колико хоћете! Али што вам треба знати његове године?
- Иди, доведи Антуна одмах! - нареди судија и поче ходати по соби упредајући кесерасту брадицу.
Роко бјеше по домаћу са господином, али кад овај почне ходати по судници и упредати брадицу, тада се Роко чува многих запиткивања. Он се одгега, вртећи главом и питајући сам себе: "Шта ће му године Беркаса? Шта ће му сметени Антун?"
Роко га нађе на "ложи", гдје купи остатке од цигара. Бјеше висок, снажан, танких, риђих бркова, под којима се бјеласаху вучји зуби. Роко га запита изнебуха:
- Колико ти је година, Беркасе?
Факин се исправи и пита зачуђен:
- А што?
- Тако!... Колико ти је, де?
- Шездесет и двије пуне.
- А ко је старији, фратар или ти?
- Ја, - рече факин, тури у уста и запали кусатак.
- Кад је тако, ходи са мном! Зове те претур.
- Штааа!? - рече Антун и зашкиљив једнијем оком, раскорачи се, готов да излијема пандура.
- Да ме водиш? Зашто? Зато што ми је толико година?
Роко устукну и ушепртљи:
- Зовнуо ме је претур и заповједио: доведи ми Антуна Беркаса.
Антун слеже раменима:
- Доиста, зове ме на ракију! Па хајдемо, и онако је капи од јутрос окусио нијесам. Након њеколико корака, настави:
- Онај наш Подрипало, Баре, не хтједе ми јутрос дати чашицу на вересију! Вели: "Кад имаш новаца, пијеш код других, а кад немаш, онда тражиш од мене на вересију" Тако рече, губа од губе!
- А да ли кадгод што искучиш од рођака фратра? - пита Роко.
- Прије би ђаво од њега душу искучио! Ко се још од фратра помогао?
- А како живиш са осталијем рођацима?
- А што питаш, кад знаш! Не трпе они мене, ни ја њих, осим Јосипа и снахе Думке.
У судском ходнику затекоше гомилу сељака, а међу њима тамничара Борка, који управи поглед на факина, као да му каже: "А ти си то, голубе? Одавно ми нијеси био у гостима!" А Антунов поглед као да одговори Борку: "Боље је лежати и у шљепићу, под твојим кључем, него иначе бити у твојим канџама!" - Јер, пупави Борко, бијеле коже и његоване браде, као какав савјетник, даваше новац на камату.
Судија задуго не проговори, него мотраше факинове силне груди, гвоздене мишице, руке као лопате, голема боса стопала и дроњке на њему. Поред несумњивих биљега да је Антуна пиће разорило, ипак се огледаше снага; најпослије започе:
- Антуне Беркасе, колико ти је година?
- Шта је ово јутрос! - викну Антун... - Пита ме за године, најприје Роко, па сад ви, шјор,... опростите... шездесет и двије.
- А вашем фратру, колико је?
- Шездесет.
- А оном вашем трговцу?
Антун помисли: "Опклада, доиста!" И обузе га надање да би се она његова шала о ракији могла обистинити! Одговори весело:
- Трговац је млађи од фратра; ја сам најстарији од свију Беркаса. Знате, ми Беркаси нијесмо дуговјечни.
- Теби се не може вјеровати! Антун му поврну:
- Па не вјерујте!
Судији јурну крв у образе:
- Јеси чуо, ти!... - Али се савлада. Грјешни Антун замуца:
- Ја... најпослије,.. не знам... Матица је у намастиру. Сви смо у њему крштени... Ја се, најпослије, не бих заклео, да...
- Колико вас има, вас Беркаса старијих? - настави претур, већ миран.
- А има нас, ето, тај фратар, па Баре, па ја, па Јосип рибар, па...
- Живите ли сви у Ребенику?
- Сви, шјор.
- А није ли један Беркас у свијету? Факин се трже:
- Један?... у свијету?... јест! У Америци! Тртак!
- Шта кажеш?
- Иван! - рече факин гласније... - Молим вас, је ли жив?
- Откад је у Америци?
- Има већ четрдесет година. Молим вас, је ли жив?... О, света Дјевице, а ја га сањао недавно!
- Је ли вам кадгод писао, тај Иван?
- Никада.
- А јесте ли иначе што разабрали о њему?
- Ријетко... Поњекад... Је ли жив?
- Како си ти живио с њим?
- Ја сам га и прозвао Тртком, да опростите, јер бјеше кусаст.
Антун уздахну и додаде:
- Ја сам, господине, свој род љубио, а што су они сви губе, осим снахе Думке и Јосипа, зато нијесам крив! А с њим, с Иваном, нијесам се свађао. Зато сам Ивана често сањао, и увијек лијепо. - Бог зна, - доиста је умро!
- Умро је! - потврди судија... - Прије четири мјесеца умро је у Америци, у једном великом граду. Дошло је писмо од нашег конзула одонуд.
Антун обори главу и узрујан започе:
- Бог да му душу прости... Зарадићу и платићу му за душу један помен, јер знам да оне наше рђе неће то учинити... Молим вас, шта пише конзул, - је ли наш Иван умро у биједи?
- Напротив, оставио је велико имање, готовијех дванаест хиљада долара, а то чини око тридесет хиљада фиорина.
- Гледај ти! - узвикну Антун.
- А шта си му ти? Како сте род?
- Брат од стрица.
- Дакле, најближи.
- Не. Ја сам му исто што и фратар и Јосип и Думе... А је ли имао дјеце?
- Није се женио.
- Хо! А онда?
- Наредио је писмено да доходак од тог имања ужива онај Беркас који је најстарији по годинама.
Антун разјапи уста.
Судија настави:
- Дакле, ако си ти најстарији Беркас, примаћеш отсада мјесечно преко сто двадесет фиорина!...
Факин поблиједи, - једва изговори:
- Ви... шјор... шалите се са сиромахом! Фортис, поново љут, викну:
- Нема шале у суду с таквим стварима!... Сви ћете Беркаси бити позвани, па ће се по крштеницама одредити нашљедник! Јеси ли писмен?
- Ја, - запита Антун, узрујанијем гласом, а крв му се врати у лице и очи му синуше...
Ја нијесам писмен, а то је... видите, то је оно... а они јесу! Претур га стиша:
- Не бој се, све ће бити по правди и закону. Сад иди.
Отварајући врата, Антун њима одгурну Борка, који прислушкиваше. Антун стрча низ степенице и сједе на најдоњу. У глави му лупаше, у грудима га заптиваше, осјећаше умор, као на крају дана кад износи вреће соли са брода! Кад се обазрије, а то Борко силази, кезећи се.
- Антуне, болан, ке нова? Њешто сам чуо! - започе Борко пријатељски.
То освијести факина. Сјети се претурова питања: је ли писмен? Хтио му је одговорити овако:
"Ја писмен нијесам, а знам зашто питаш, и шта смишљаш, - знам да ћете, ти и моји писмени рођаци, покушати да измијените тестаменат, али светога ми Антуна, узмите се на ум! Знам ја вас, господу! Двојица су господа у моме роду, и они су од нас најгори!
Борко сишавши, настави:
- О, о, о, чудне новости! Па честитујем, Антуне брате! Колико оно бјеше, рече претур? Доходак од дванаест хиљада долара! Није шала! Господин човјек Антун Беркас! Како се добри бог стара за добре душе!
Факин посумња да су судија и тамничар договорни, - да је сваки од њих узео на себе њеки дао плеткарења, како ће га згодније преварити. Дође му да "старом Пупавцу" сатјера у грло оно њеколико пушљивијех зуба, али се трже, јер помисли да би им баш добро дошло да он падне тамнице. Ко зна? Могуће је да би му Пупавац дао у јелу или пићу мало млетачког "беверина!" Зато се прекрсти и побјеже.
Од суднице до велике ложе (старинске опћинске зграде), куда иде главна градска улица, тјескобна, са високим кућама, а једина права, Антун се упути са затуреном капом, звијерајући лијево и десно. На тргу, гдје се сучељавају величанствена старинска саборна црква и "ложа", не бјеше никога; сунчани зраци отсијаваху са плочаника у Антунове закрвављене очи, те изгледаше трештен пијан. Одатле пође још брже и дајући маха својој навици, кад је узрујан, започе гласно говорити сам собом:
- Не вјеруј никоме, а најмање својима! Досада нијесу марили за мене, а отсада, ако ово буде истина, жељеће ми смрт!... О, боже, може ли ово бити истина!? Ја, ја, Антун факин, постајем богат човјек! Ја, пијем рума, најфинијега рума, јамајке, коликогод хоћу и пушим цигаре вирђиније и могу устати кад хоћу, лећи кад хоћу, свратити у коју хоћу кафану и гостионицу! Имам и слугу, а држаћу га да му сви други завиде, да се свуда хвали: "Е, господара као мога нема у свијету!" Јер у добру је ласно добар бити!... Па, онда, брате си ми мој, поклањаћу цигаре факинима! Зашто не? Баш Јерети и Крљугу, којима сам често отимао моколе (кусатке)! Они ће се онда чудити и говорити: "Гледај ти, молим те, шјор Антуна, како се он не стиди својих старих другова!? Е, валај, право је што је бог погледао на њега". - А зашто не бих помогао, особито оне који су са мном патили, а никад ми зла не пожељеше? Та лако је бити добар у добру!... А зашто нијесу добра господа? Зато што се не боје бога, - него њеки кажу да га и нема! Пи, на њих"... Носићу се, што се каже, као сердар, љепше него Јаков Берић! - Помисли, болан, на мени капа новишата, кружат од свиле са сребрним пуцима, свилен пас, гуњ опточен! Јер, не бих обукао лацманске хаљине, ни да ми цар нареди!... Е, а обућу? Ништа није љепше него ићи бос, али, кад се мора друкчије, онда мора се! Носићу левантине од црвене коже, какве су носили стари Ребеничари! Бићу обријан и чист вазда, да се женске обрћу за мном! Ех, вјеру му, што нијесам млађи десетак година, па да се и оженим! Знам да бих могао и овако, али, не би добро било!... А, рецимо, што не бих ја, рођаче и комшијо и пријатељу, отшетао до Тријеста? А? Што кажеш ти на то? Нека те виде! Сједиш, рецимо, пред Старом берзом, сркућеш кафу и пушиш, а они те само гледају и шапћу међу собом: "Њекакав далматински бакоња!" А идеш, рецимо, по корсу, између оне латинске ситнадије, а она цврка: "Ц-вр! Ц-вр! што су ти наочити људи ови Далматинци!"... Право кажеш, комшија, отићи ћу, па ма потрошио и... и... четрдесет фиорина!... - "Зар тако да бациш четрдесет фиорина!? А као факин, цијелога љета нијеси мотао толико зарадити! Зар није боље тај новац поклонити нашој Думки, јадној Думки, којој отпадоше руке око разбоја!? Збиља, ја се још не сјетих Думке!... А, луда главо, Антуне, ти си заборавио што је најглавније, нијеси купио кућу! Камо ти кућа, смрдљива факинчино! Зар ти не би доста хладне и влажне јазбине у којој си ноћивао? Е, јеси гвозден, кад те мемла досада не поједе! "Право кажеш, побратиме, да сам будала!... Куд ја одох чак у Тријест, а за кућу се не постарах!" Купићу је, брате, откупићу ону што је била ђедова! Начинићу камара, начинићу пергуо (балкон) иа другој страни, што гледа на море, и ту ћу с вечера пити хладно вино, и зором гледати како се звијезде гасе!... Па онда, суботом ујутро, кад навале просјаци, дијелићу им сам - ниједноме мање од два шолда! Јер, лако је бити добар у добру!...
Као што слап хладне воде угаси жеравак, тако хладни поглед Бара Беркаса бакалина угаси успламтјелу машту Антунову! Јер Антун у снијевању на јави, не видећи већ ниша пред собом, бјеше стигао пред рођаков дућан на обали, а он "Подрипало" (како га Антун зваше) шеташе пред вратима. Бјеше малога раста, сиједих бркова, отромбољених образа, жуте боје, очију као у мртве рибе. Бакалин застаде и рече као за себе, али гласно:
- Већ је смрдљивац пијан, па иде да отспава!
И Антун застаде и рече:
- Бум! Прснуће бомба и учиниће: бум! бум!
Па сврати к њеком сусједном трговцу и измоли од њега фиорин у зајам. Одатле брзо стиже у старински фрањевачки манастир, гдје се у тријему у хладовини дебелијех зидова, угодно разгали. Њеко ђаче, сједећи на каменој клупи од клаустра, гледаше у књигу и мрмљаше. Оно довикну факину:
- Није ваш фра Ловре у манастиру!
- Тражим пароха фра-Шерафина, рече Антун. - Је ли он горе?
- Фра Шерафин је у својој ћелији.
- А сад опрезно и понизно! - заповједи Антун сам себи, пењући се уз камене стубе.
Парохова ћелија бјеше на средини првога доксата. Врата бјеху отворена, фра Шерафин шири но дужи, необично висока и јајаста тјемена, црнијех, повијенијех обрва, сјеђаше за столом читајући новине.
- Ке нова, Беркасе? - запита он.
Антун градећи се задихан и сустао, већма него што бјеше, започе:
- Хваљен Исус, припоштовани! Послао ме шјор претур и заповједио ми је: "Хајде каже одмах, ка пароху, фра-Шерафину Духовићу, нека извади твоју крштеницу.
- Ну, ну, - учини дебељко, - а шта ће му твоја крштеница.
- А шта знам, мој добри оче! Заповијед је заповијед! Тако рече и још додаде: "Иди што брже можеш, да си ми овдје у једанаест ура!" И још рече: "Поздрави ми фра-Шерафина, ако је у каквом другом послу, нека све остави, па нека, мени за љубав, одмах напише твоју крштеницу, јер треба у суду."
- Е-хе! - учини фратар, посматрајући оштро факина, али Антун диже очи ка таваници, настави:
- Најприје ме је претур питао ко је мој парох, па кад му казах да сте ви, онда све тако рече: "И поздрави га", вели.
- Е-хе, - понови фра штипљући големи подваљак, што потраја њеколико тренутака, који се Антуну учинише дуги као часови.
Па удари у лукавство:
- Сад, мој добри фра-Шерафине, ако нећете да напишете крштеницу, а ви ми дајте цедуљу за претура, да му је однесем, да мене не криви!... Ви знате како је напрасит!
- Ехе, ти мораш знати, зашто њему треба твоја крштеница!... То-о-о-о није чиста ствар!
- Кажем вам да не знам. Кога ће врага мени крштеница, - нијесам ни за војску, ни за женидбу, а, хвала богу, ни за болницу. Радије бих попио то што се плаћа за крштеницу, то ви добро знате. И шта ја знам шта претуру треба, - зар се ја с њим разговарам, као с мојим паром? И, опет вам кажем, ако нећете, мени је свеједно, само ми дајте написмено да не одем у шљепић, ни крив, ни дужан.
Шерафин устаде с натегом и отиде пред полице, у којима лежаху парохијске књиге.
- Знаш ли које си године рођен? - запита, још једном омјерив га погледом.
- Чини ми се, припоштовани, да сам рођен осамнаесте.
- Зар си тако стар магарац? То не може бити!
Антун начини сладуњаво лице:
- Старији сам од фра Ловре, а видјећете, старији сам и од Баре... Нађите Антун Беркас квондам Петар.
- Квондам, квондам, квондам ђаво! - вели фратар, преврну њеколико листова, па застаде на отвореној страни и заврти главом:
- Збиља си рођен осамнаесте, на дванаест ђуња, уочи Светог Антуна. Ехе, ко би то рекао! Шездесет и двије пуне године! Баш си стари кењац, а на очи си много млађи.
Антун се осмијехну и запита:
- А молим вас, које је године рођен наш фра-Ловре?
- Двадесете.
- Двадесете, а нема већ ниједног зуба у глави... А Баре?
- А није ни он баш млад. Дошао је на овај грјешни свијет двадесет прве, у новембру.
Антун једва савлада своју радост, па поче мудровати:
- Боже мој, оче, јадан ти је данашњи нараштај! Кад помислим да сам ја данас најстарији Беркас...
- Јеси ли донио биљег од педесет шолди, колико треба за крштено писмо?
- Нијесам, припоштовани! Молим вас као доброг оца, нека отиде да купи њеки од ваших слугу, - јер сам сустао!
- Чек', чек', чек', може бити да имам ја још. Ево га, добро је! Е-хе! Е-хе! Дај новац!
Кад парох прилијепи марку и прими форинту, поче писати. Антун стаде разгледати око себе. До полице бјеше фрањевачки креветац, покривен зеленијем покровцем; лијево, до стола, бјеше велико дрвено распеће. Кад се факинов поглед сукоби са самртничким погледом Исусовим, истом се онда сјети да се није ни богу захвалио, ни поменуо преминулог брата. И скрушено, топло, како већ Приморац чини у наступу побожности, стаде се Антун у себи молити.
- Ево ти крштеница, - рече Шерафин, - а ево ти ресто.
Антун узе писмо и тури га у грудњак, накашља се и рече:
- За тијех осталијех пет шестица реците малу мису за покој душе мога рођака Ивана Беркаса, квондам Вилипа, који је умро у Америци.
- Штаа? Како? Е-хе! - поче фратар, устајући... - Какве су то ствари, а!? - викну, а његове чудне обрве одоше навише.
Антун изврну длане и изразом савршене безазлености, рећи ће:
- Молим вас, чему се чудите? Дознао сам да је мој рођак Иван Беркас умро у Америци, те му плаћам мису за душу.
- А сада то кажеш, е-хе, најприје иштеш крштеницу, па плаћаш мису за рођака, е-хе! А, је ли ти претур казао жалосни глас, е-хе!... Да није...
Прекиде га Антун с подругљивијем осмијехом:
- Мој добри фра-Шерафине, све ћете разумјети наскоро... Сјутра ћу доћи на вашу мису. Боже здравља и вама и мени, биће још миса, малих и великих!
И изиде, оставив фратра забезекнута. Кад би у дворишту, махну главом и похвали сам себе:
- Е, ово ти је добро испало, шјор Антуне! Тако треба са господом, као и они с нама, лажи и мажи! А сада иди право ка Думки, с којом се не треба претварати!
Али гле! онај трговчић, сусјед Подрипалов, који малочас даде у зајам фиорин Антуну, сав узрујан, искочи пред дућан и пита га:
- Је ли истина што се чује по граду?
- Шта? - запита Антун мрштећи се.
- Ма, болан, да ти је остало од њекога из Америке велико благо? .. Сав град већ зна! Разгласио је тамничар. Дакле, истина је?
Антун уђе у дућан, исприча шта бјеше дознао од судије, па узе на вересију ракије и ствари за јело мноштво, које отправи к удовици Думки Беркасовој.
Думка је прала и крпила Антуна бесплатно, осим што би кадгод примила од њега чашу вина. Имала је своју кућицу; на горњем боју бјеху два прегратка, у једном разбој, у другом ложница њена и кћери јој Јеле.
Удова бјеше стасита, снажна жена од четрдесет и двије и три године, црнијех очију и косе, бјелолика, природно достојанствена. Имађаше особито лијепа уста и врат. Јела, растом и држањем личаше на матер, а лица бјеше неправилна.
Обје га дочекаше као два знака питања. Шта то значи, толико јело и пиће - права гозба? Откуда то?
Антун нареди цури да оструже срделе, па кад се она врати, започе причање. Започе из почетка, давши и почетку почетак, - причајући шта је мислио и радио у зору, кад устаде. Уживао је посматрајући на њиховим лицима трагове својих ријечи! Па заврши:
- Ето вам шта је јутрос било и како је било, а хоће ли бог дати да се ово обистини, онда ћемо одмах удати Јелу! Даће стрико мало прћије! У добру је лако бити добар!...
Разумије се да је сав Ребеник говорио о необичном догађају. Разумије се да је било и зависти и досјетака, на примјер: како ће рум и вино поскупити.
Брујао је Ребеник њеколико дана, али Антуна нигдје не бјеше видјети; по цио дан рибао је на пучини са рођаком Јосипом, докле га суд не позва.
Најпослије, двадесетог дана, претур позва свијех петнаест старијих Беркаса. Лако је било утврдити да је Антун Беркас, квондам Петар, најстарији од свих Беркаса, те да ће он, према завјештају Ивана Беркаса, који је умро у граду Лими (Перу, Америка) до краја свога живота уживати доходак од дванаест тисућа долара, а послије његове смрти то ће право пријећи ва најстаријег Беркаса, и тако ће бивати докле у Ребенику буде Беркаса. Након часа, изиђоше из суднице покуњени, а веселог Антуна дочекаше другови факини са: "Живио шјор Антун!"
Додајмо да је Антун пио увијек по својој жеђи, да је дуго живио, да је добро удао синовицу, Думкину кћер, да је преживио и фра-Ловра и Подрипала те имао за презумптивног нашљедника доброг и туњавог Јосипа - и тијем смо казали све што је за собом донијело нашљедство покојног Ивана Беркаса Тртка!