Народне умотворине из часописа Браство

Додај везе
Извор: Викизворник

Браство, књига II, 1888 год.[уреди]

„Краљице"[уреди]

Српски народни обичај о Тројичину дне.

     Од главнијих светковина, које Срби за време свога многобоштва приређиваху својим боговима, беше и летња светковина богињи Лади и богу Љељу. Многе од тих светковина су се и дан дањи задржале код нашег народа, и ако немају никаквог религиозног хришћанског значаја; њих данас називамо народним обичајима. Један од таквих обичаја јесу и „Краљице“, које се светкују у већем делу источних крајева наше домовине.
     Ја ћу овде изнети опис овога обичаја, како се он светкује у Подунављу округа пожаревачког, у срезу голубачком.
     При овом обичају суделују осам девојака, од којих две престављају краљеве, а четири певају, и то: две певају, а две отпевају. Седма пак од тих девојака, и то средње величине, преставља краљицу, а осма, иајмања, преставља краљичину дворкињу. Краљеви морају бити високе, снажне и угледне девојке и неуморне у игрању. А певачице треба да буду једнаке висине и гласовима да се слажу.
     Одело у које се облаче при вршењу овога обичаја овако је: девојке, што престављају краљеве имају на глави венац, а спреда пауново перо и ковиља, што преставља перјаницу. Низ леђа спусте три траке (пантљике): плаву, црвену (алену) и зелену. На крајеве крајњих трака међу прапорец, а на средњу стари новац. За што баш ове боје морају бити, не знам, а и жене, које су ми овај обичај тумачиле и песме казивале, не знају. Ну по свој прилнци мора имати каквог значаја, пошто увек међу траке у оваким бојама. Преко прсију прекрсте прво широке тканице (нарочито за то израђене), а преко њих уже (и то онако, као што ђакони прекрштају „орар“ при служби); за тим испод тканица провуку на прса убрус, лепо израђен тако, да крајеви лево и десно висе, а тако исто и на леђима. Остраг место задње прегаче међу три лепо израђена убруса неједнаке дужине, уберу их и тако наместе, да је доњи најдужи. (Задњу прегачу носе само жене и зову је поднитом.) Спреда опашу полусвилену или свилену прегачу, која се само приликом овог обичаја опасује и коју зову лекетов. У десној руци држе везену мараму којом је увијен балчак од јатагана. Оне девојке што певају обуку се у обично сељачко одело. Место задње прегаче имају такође свилене или полусвилене прегаче, коју футом зову; а спреда обичне сељачке прегаче. Низ леђа имају такође као и краљеви три траке истих боја. Тако исто је обучена и дворкиња. Девојка пак, што преставља краљицу, обучена је као и девојке што певају, само што је убрусом забуљена.
     Све ове ствари, као: лекетов, фута, јатагани, пауново перо, пошто је то реткост на селима, чувају ее као какав аманет.
     Кад се већ обукла и спремила ова мала дружина девојака, онда се крене од краљичине куће, пошто је ту одиграла и отпевала неколико песама. С њом увек иде и једна жена, која добро зна песме, које се певају, те им казује. Идући тако од куће до куће, почевши од кметове, певају песме које ћу ниже побројити, и то тако, да у свакој кући, познавајући добро домаћина и његову чељад, певају онаке песме, какве тим лицима доликују. Таких песама има преко педесет; ја сам покупио 42, а потрудићу се да и остале покупим и као додатак овима придам.
     Идући кроза село, певају ове песме:

а.) Са љељо


б.) Са ладо


     Кад стигну пред двор, тада домаћица изнесе столицу, на коју седне „краљица“, а дворкиња стане више ње. Краљеви стану супрот један другоме тако, да „краљица“ буде између њих; и машући јатагнима, држећи руку хоризонтално и крећући је из корена, играју и мењају места, а девојке што певају стоје са стране и отпевају прво овај стих: „Ој убава млада момо, ладо!“ Па онда почну певати песме, као што сам напред напоменуо, које доликују домаћину, домаћици и кућној чељади.
     Ево тих песама, које се певају приликом овог обичаја:

I. Младићу ожењену
Са ладо


II. Момку
а.) Са љељо


б.) Са ладо


III. Детету
Са ладо


IV. Девојци
а.) са ладо


б) са љељо


V. УДОВИЦИ
а.) са ладо


б.) са љељо


VI. Човеку
а.) са љељо


б.) са ладо


VII. Чиновнику или кмету
са љељо


VIII. Ђаку
са ладо


IX. Жени
а.) са ладо.


б.) са љељо


X. Невести
са ладо


XI. Баби
са ладо (2 пут)


     Пошто су свима укућанима, по реду, песме испеване, тада се краљеви упуте к домаћину; укрсте јатагане и поклоне му се, а он их обдари новцом. Тада се крене ова мала дружина даље, ну излазећи из дворишта укрсте краљеви на вратима јатагане. Певачице, „краљица" и дворкиња прођу испод тако укрштених јатагана. Краљеви тада раздвоје јатагане, окрену се на лево тако, да учине потпун круг, и упуте се даље. Тако се то иде од куће до куће, али се пази, да ни једну кућу не мимоиђу, јер би то била доста велика увреда. Ако првог дана не би могле да походе све куће у селу, оне онда то продуже другог, па и трећег дана Тројице.
     За све време, докле играју, све девојке, које су у краљицама, спавају у једној кући и то једне од тих девојака или оне жене, што им песме казује. Оне имају и своје чуваре, који их ноћу чувају.
     Ето тако се у главноме врши овај обичај код нашега народа у поменутом крају. Али се и овај, као и сви други народни обичаји, све више и више губи, те ће се, по свој прилици, са свим и изгубити, јер Вук бележи као границе овог обичаја: Цер, Медведник и Тимок, и на жалост, данас му можемо врло уске границе обележити, те, како му је судбина, да га нестане, то би свака овака грађа, мислим, добро дошла.

                                                                     Павао В. Попозић.
                                                                     ФИЛОС. III. ГОД.

Браство, књига IV, 1890 год.[уреди]

ЛАЗАРИЦЕ (стр. 43-52)[уреди]

  • Један народни обичај из околине нишке (описао Мих. Ст. Ризнић)

     Свуда по Старој Србији био је од вајкада у народу српском обичај: да се иа Лазареву Суботу скупи неколико младих девојака, обуку се у лепо одело, оките се цвећем и иду од куће до куће, те певају разне песме и играју; народ их зове „Лазарицама“ или „Лазаркињама“.
     У почетку су за Лазарице бирате девојке из најбољих кућа, прве по лепоти и владању у целој околини. Посао свој оне су вршиле вољно и без икакове награде, сматрајући то као верску дужност и почаст. Доцније — кад се у земљи прилике променише — кад сила турска притиште земље српске, и обичај се овај поче да мења. Дуго годипа, певале су и играле Лазарице у домовима српским крадом, да их не опазе Турци. Дивно одело и свечана опрема морала је да се баци, само да не би грозном Турчину лакомо у очи пало лице младих Лазарица. У место „дивног одијела" и мирисног цвећа, заодевале су се ћери српске у исцепане дроњке, пристале да се на њих вода лева, само да сачувају обичај народни.
     Али с дана на дан, што сила турска растијаше све више, то и у редовима Српкиња беше све мање јунакиња, да обичај овај сачувају; он мало по мало спаде на сиротињу, а најпосле га из користољубља узеше Циганке! Сад већ више у слободној Србији Лазарице не певају онако дивне песме, нити оне играју обичаја ради, већ џепа свога ради.
     Но обичај живи и живеће донде, докле год Србина буде Српство загревало. Нарочито се овај обичај лепо сачувао у: Старој Србији, у Маћедонији и у Новим крајевима око вароши Ниша.
    Ево како се врши тај обичај овде око Ниша:
    Лазареве Суботе у јутру рано, девојка која мисли бити Лазар, позове другарице своје у своју кућу да се спремају. Она се обуче у мушко одело, на главу намести калпак или нешто на то налик, два бела пешкира укрсти преко груди (као оно ђакон кад служи), узме у руке мач и држи га пред собом. Друга девојка обуче се у најлепше празнично одело. На главу метне смиљевац од перја начињен, као негда младе у Шумадији; окити се лепо цвећем а преко лица пребаци танки вео (овде га зову „дувак“) па тако иде с Лазаром. Друге три девојке, које су такође лепо обучене, иду за њима и певају песме лазаричке.
    Док се Лазар и Лазарка опремају певачице певају пред кућом гласно:


     За тим се цела свита креће кроз село и почиње прво од кметске куће, па тако редом. И најсиромашнији дом посете Лазарице, нити би кад год пропустиле да било коме дом прођу. Често иду чак у друго село — у коме чују да Лазарака пема, — па чак долазе и у Ниш, те по вароши певају.
     У сваком дому прво се отпева песма домаћину, па домаћици и свима чељадма редом. Док певачице певају, дотле Лазар и Лазарица играју. Чим песма престане, они се једно другоме клањају, тада или почиње нова песма или се цео спровод креће да иде. Једна стара жена која са певачицама иде и песме им показује, остане пајпосле и прима дар од домаћице за Лазарице.
     Посипање водом у овој околини није у обичају. То је у овом крају са свим други обичај „Доде“ или „Додоле“, и он се врши само онда кад дуго кише нема.
     Ево неколико песама Лазаричких из овога краја:

I. Кад улазе у двориште

II. Кмету или каквом старешини

III. Старцу домаћину

IV. Баби која има синове и кћери

V. Момку и девојци

VI. Само момку

VII. Момку који има запрошену девојку

VIII. Испрошеној девојци

IX. Невести

X. Детету мушком

XI. Детету женском

XII. Опет детету мушком

XIII. Момку који је далеко од куће

XIV. Ђаку

У свима овим песмама — изузимајући ону под Бр. XII — припева се уза сваки стих „Ој Лазаре! Лазаре!“

Песама овакових још много има, оне се често импровизују. Ја сам ове забележио као најкарактеристичније, колико за сам обичај толико и за језик, којим се говори у овом крају.

Ниш 20 Јула 1889 год.

ЛАЗАРИЦЕ (стр. 66-94)[уреди]


„ЛАЗАРИЦЕ“
Српски народни обичај
(у Врању и врањском округу[1])


     У петак пре Лазареве суботе, и о Лазаревој суботи постоји у нашега народа, у овом крају, од старине обичај, да излазе „Лазарице“ и да певају по граду и по селима разне песме — да поздраве сваку кућу и радњу. Сем петка и суботе (Лазареве), излазе „Лазарице" по селима и у недељу, на Цвети, и тамо певају.
     Ја ћу се постарати овом приликом, да речем неколико речи о томе, како се овај обичај врши у овом крају — пошто сам прикупио неколико песама које „Лазарице“ певају и које се услед тога и зову „Лазаричке песме.“
                                               ****
    Предање народње у окр. врањском вели, да је овај обичај, „Лазарице“ остао још од доба Христова, од сестара Лазаревих. Већина пак њих веле, да је остао од цара Лазара. Цар Лазар је, вели народ, био уобичајио, да о његовом имен-дану залазе невине девојчице по кућама и радњама, и да тамо певају разне песме.
                                               ****
     Још од првопосне недеље часнога поста, почињу се спремати сиротније девојчице да саставе дружину, „Лазарице". Те су девојчице обично од дванаесте до петнајесте године (по селима иду и старије). Здруже се њих по пет, седам или девет, тек да их је беспаран број. Преко целог часног поста певају свако вече код својих кућа, и тек се у петак у очи Лазареве суботе одену у нарочито, сељачко руво (ако су грађанке), и зађу по граду или по селима — да тамо певају.
     Лепо је видети „Лазарице!“
     Напред пред дружином је „Лазар“. Он је одевен од пете до перчина у мушком руву. На ногама су му лепи опанци или ципеле. На себе је турио дузлуке са дизгама[2]; белу, сељачку кошуљу (обично тоску); опасао се је ћемером[3]; обукао је џамадан јелек од црвене чохе; преко џамадана копоран, а преко овога и с преда и позади (на себи) окачио је неколико извезених марама[4] — (чевриња, тулбени и т. д. како их овамо зову); на глави му је фес са кићанком. У рукама држи за крајеве једну дугачку, такође извезену мараму и маше њоме, идући улицом, и на једну и на другу страну. За „Лазаром“ иду ,Лазарице“. Оне иду у реду све две и две. Две од њих (последње) носе у рукама корпу да у њу мећу јаја — јер се „Лазарице" у овом крају даривају обично јајима.
     „Лазарице" залазе у петак само по кућама и певају разне песме а у суботу певају само по радњама.
     „Лазар“ идући први пред „Лазарицама" подскаче и окреће се испод мараме од прилике на сваких дванаест корачаја, а „Лазарице" идући за њим певају гласно.
     У петак, као први дан свога изласка, певају улицом.

I арија

Искочише лазарице
Чим дадоше гласурице[5]
     По што понове то неколико пута наставе даље истом аријом:
Море Перо Перјанине,
што ти перо натежало:
Мајка ми га нанизала,
сестра ми га накитила,
тој ми перо натежало.
     Пошто то отпевају такође неколико пута почну ову:
Густа гора род родила,
од рода се поломила —
на две вејке две јабуке.
     За тим певају још и ову:
Море Горо Горјанине,
дуни ветре Горјанине,
та разлевај густу гору,
та разлади бистру воду.
     Кад улазе у нечиј двор почну још од капије да певају:
Добро јутро рамни двори,
рамни, рамни изметени,
изметени ишчистени.
ако су двори метени.
Или:
Добро јутро рамни двори,
рамни, рамни неметени,
неметени нечистени.
ако су неметени.
     У том дођу пред кућу и стану, јер ни по што се „не ваља“ да уђу „Лазарице" у кућу. Шта више ни „песме Лазаричке“ не смеју се певати у кући гласно, као и преко године, сем часнога поста, јер се „не ваља“.
     Ту изађу укућани и заишту коју песму.
     „Лазарице“ окрећући се око корпе у круг, певају све две и две, а „Лазар“ игра пред њима и ништа не пева. Пошто сврше песму оде „Лазар“ ономе коме је певана песма, поклони му се и пољуби га у руку — па макар било то дете од године.
     Певају даље и кад пођу „Лазар“ ће рећи: „Да сте живи и здрави домаћини; и до године са здравје" а „Лазарице" отпочну певати.
С’ богом остајт’ рамни двори,
рамни, рамни неметени.
неметени нечистени.“
ако су неметени.
Или:
С’ богом остајт’ рамни двори,
рамни, рамни изметени,
изметени, ишчистени.
ако су изметени.
     Овако ће да обреде све куће редом јер „се не ваља“ да коју кућу промину.
     Суботом пак идући улицом певају:
Море Којо Костадине,
да ли има смиљ по поље?
Ој га има, ој га нема
за дьн за два китку набра.
     То певају до подне, а од подне:
„Играј, играј наш Лазаре,
наш Лазаре барјактаре.
Играј, играј наиграј се,
наиграј се, нарипај се,
наноси се мушко руво,
мушко руво белу тоску,
белу тоску алев ћемер,
алев ћемер ал дузлуци.“
     Кад се већ враћају својим кућама из чаршије певају:
Леле, леле Лазарице,
к’д ли беше к’д ли прође?
Јучер беше дан’с прође,
сал два дьна у годину,
што не беше још два дьна?
     Све ове песмице довде наведене певају се по I-ој арији — т. ј. као: „искочише Лазарице чим дадоше гласурице."
     „Лазарице" у оном истом руву онако одевене и спавају обадве ове ноћи. Мештани морају сви рано устану обадва јутра т. ј. и у петак и у суботу да окусе по залогај хлеба пре но што су „Лазарице“ пошле од „Лазареве" куће да не би их „Лазарице“ отрутиле.
     „Лазарице“ заједно са „Лазаром" долазе на Цвети у цркву, у оном истом руву и одстоје службу Божју.
     Сада су на реду „Лазаричке песме.“
     „Лазаричких песама“ има: „На кућу“, „На ожењени", „На невесте“, „На јергени“ (момцима) „На девојке“ и „На, деца.“

I На кућу
II арија

     По истој арији се певају и ове песме са дос у поновном стиху.

II „На ожењени"
III арија

     Исто се тако певају и ове песме (сем две које ће доћи мало час) ожењенима — по III-ој арији. Прво са два дос а поновно са једним.

     Ова се песма пева по II-ој арији т. ј. „летеву ми летеву — летеву ми дос.

IV арија

III „На невесте"

    Ове три песме које се певају невестама певају се по II-ој арији т. ј. као: „лете ву ми летеву, летеву ми дос.“

     Овој песми даље која се такође пева невестама не знам арију.

IV. ,На јергени“
V. арија

     Исто се тако пева и ова песма — момцима.

     Ове четири песме даље које се певају момцима — певају се по III-ој арији т. ј. као: „две делије вино пијев дос, дос.“

     Ове две песме даље певају се по IV-oј. Арији као: „Кир Костаћ ми седеше.“

     Песма што иде, која се пева такође момцима — пева се по II-ој арији т.ј. као : „летеву ми летеву, летеву ми дос.“

V. На девојке

     Све три ове девојачке песме певају се по III-ој арији т. ј. као: „две делије вино појев дос, дос.“

VI. На деца

     Ове три песме које се певају деци — певају се по II-ој арији тј. као: „летеву ми летеву, летеву ми дос.“

     Ове песме које се певају деци — певају се по III-ој арији т.ј. као „две делије вино пијев дос, дос“.

     Ова се песма пева по IV. арији т.ј. као: „Кир Костаћ ми седеше.“

     Ова се песма пева по V-ој арији т.ј. као: „што се лудо млад не жениш.“

     Свака се „Лазаричка песма" свршава са: „да бласовиш — лудо младо или: „што се лудо
млад не жениш”, или:...т. ј. — са почетним стихом песме.
     Сем ових песама, има још једна, која се пева кад хоће некоме да „распоју" оно што су певале. То бива обично по чаршији јер се нађе неко ко неће да им плати.
     И та је песма по IV-ој арији као: „Кир Костаћ ми седеше.“

     Што су песме стављене у ноте, имам благодарити моме другу: г. Станиславу Биничком гимназисти, јер ми је он учинио ту доброту — ставио их у ноте.
На Крстов дан 1880
Врање.
                                                                 Јован X. Веселиновић
                                                                       гимназиста

Браство, књига V, 1892 год.[уреди]

Неколико српских народних песама из Славоније[уреди]

  • Неколико српских народних песама из Славоније, (околине Пожешке), из велике збирке, коју је скупио Милан Обрадовић, Србин,Славонац, Браство, књига V, 1892 год., стр. 107-125.

Браство, књига VI, 1894 год.[уреди]

Седељке један народни обичај из источне Србије[уреди]

  • Седељке један народни обичај из источне Србије, описао Михаило Ст. Ризнић.

     Кад се приближе јесењи дани, и оберу пољски усеви, тада у селу настаје живље кретање. Улице сеоске оживе, а по њима од јутра до мрака врви старо и младо. Нарочито је у празничне дане пуно света по сеоским улицама. Тада ћете видети гомилице људи и жена, скоро пред сваким вратницама. Све је обучено у стајаће рубље, на весело ћерета, шали се или игра, пред домом својим. Старци поседали на клупе, или на мале троножне столичице, па зборе о свачему; а пред њима двори какво женско чељаде, са гостаром у руци, и служи им вино или ракију. Тада се уговарају: спреге, изори и позајмице; ту се пресуђују потрице; ту се претресају сеоске ствари и друге новости и т. д. све до мркле ноћи. У те дане, сељак је најспокојнији и најимућнији; пун му је и амбар и тор и обор, а Бога ми и кеса. То су златни дани за веселог сељака; дани, у које је он и сит и весео и одморан. Тада сељак обично плаћа „Богу Божје. а цару царево", одужи се где је што узајмио преко лета, и нахрани, што но има реч, и алу и врану; — тада је сељак собом задовољан.
     Али, тек се право весеље, у те дане види код сеоске омладине. На средини села, код општинске куће, или код школе; код сеоске цркве, или код записа; ту се у празничне дане скупља младеж обојега пола, да у игри и весељу проводи веселе вечери. Ту су најзгоднија места за састанке; за гледања и бегенисања; ту се праве веридбе и примају дарови, те кад зима наступи, пуно је по селу женидаба и удадаба и свадбених весеља.
     А у радне дане (делник), кад год то време допусти, купе се сеоске девојке у малена јата, те крај јаснога огња заједнички: преду, плету и раде друге женске послове. Такви се скупови зову „Седељке" у Браничеву; „Сеђанке“ у тимочкој крајини, а „прела у Шумадији. Но од та три назива најраширенији је „седељка“, па зато смо ми њега и усвојили, и њега ћемо се свуда при опису држати.
     Седељке обичио почиљу од Госпођинских поста, па трају док снег не падне. У Звижду, Хомољу и Поречкој Реци, седељке трају и преко зиме: али тада се младеж не сабира па отвореној пољани, већ по домовима, у којима има девојака на удадбу, или код прошеница.
     Седељке се обично граде на раскрсницама од сеоских путова; под сеоским записом, пред вратницама од дворишта, или на пространом дворишту у мали, где је доста девојака. Седељке се праве само у очи радних дана (тежатника, делника) а никако у очи светка и петка, или каквог било благога дана.
     За сваку седељку потребна су дрва, од којих се огањ гради. Та дрва нанесу момци и девојке из општинске шуме, или из сеоских забрана. А где шуме нема (као што је случај у Стигу), ту свака девојка донесе собом и дрва за огањ, па ортачки ложе и крај огња раде.
     Где ће да буде седељка, то обично одређују девојке при разлазу са седељке. Дешава се да се седељка састаје више недеља на једноме месту; али то ређе бива. Обично два три вечера бива на једном месту, па после на другом; како зажеле девојке. Јер често и то бива, да девојке из једне мале иду на седељку у другу малу к својим другарицама, и ове опет к њима, кад им буде воља. Али најчешће бивају седељке у оним крајевима, где има повише девојака и младих жена.
     По некад и момци одреде, где ће се седељка држати. Ако који младић заволи какву цуру, он ће да сакупи друштво, па ће неколико вечера да прође улицом где му драга станује, певајућа ову песму:

     Чим то чује девојка, које се тиче, одмах она још те вечери скупи другарице; донесу све дрва и пред вратницама њеним те вечери већ је „јасна седњљка“.
     На седељку иду: девојке, невесте и шипарице (које још нису за удају, а немају старију сестру). Жене средовечне и старе, врло се ретко виђају на седељкама. Усуди ли се која да дође, онда, она постаје предмет исмејавања, и даје повода селу да о таковој жени свашта говори. Уз девојке долазе на седељке и сеоски момци; било да прате своје сестре или рођаке, или да се нађу на близу до својих драгана и вереница. Ово испраћање и дружба мушкараца са женскињама остало је од старине, — још из турскога времена — кад је доиста била потреба, да се заштити сеоска младеж од турског насиља. Данас већ то није од потребе, и пратиоци су више од штете по сам обичај и рад, него ли од користи.
     Чим зађе сунце, одмах се ложи огањ, приносе столице и оближње девојке хитају са радом, да крај огња место заузму. Прва, која дође, ложећи огањ, викнуће да пева што боље може, а на тај глас купе се девојке, као на дати знак. Момци већ долазе много доцније, Гледају на огањ и девојке са приличне даљине и бацају се из мрака: јабукама, воћем, лубеницама и грожђем. Неко спреми и киту цвећа, мирис, сапун, огледадце и друге ситнице, па се тиме баца на своју драгу. Бачену ствар диже обично она, која мисли и зна да њој припада. Ствари које нико не мисли да су његове, или воће, дижу све девојке редом, па их деле.
     Чим седељка почне, одмах почне и песма, и она траје све док се седељка не сврши. Седељку, где се песма не чује зову „глувом;“ ту нико не долази и у место воћа и дарова, ту се бацају камењем. Негде певају по две и две девојке, а отпевају им по два и два момка; негде опет певају један део песме све девојке, а други сви момци. После пет до шест песама пастају одморци. На одморцима или се игра, или по који момак приђе ватри па отпева по коју јуначку песму уз гусле. За одмором настаје опет певање и то тако траје до зоре. Једна група момака не остаје дуже од једног одморка, па се креће на другу седељку; а друга група момака долази овамо, и то тако бива док се све седељке не обиђу.
     Живећи више година у Источној Србији, ја сам прикупио доста седељачких песама, али је сигурно много више остало у народу не забележених. Све те песме могле би се поделити у три групе, т. ј. на девојачке седељачке песме, момачке седељачке песме и гусларске седељачке песме. Ми ћемо покушати да изнесемо неколико песама из сваког одељка, а са разних крајева Источне Србије, те да би се боље упознао и сам обичај. У овим песмама биће по нека реч такова, која се у књижевности не чује, али коју народ употребљава, па је због тога нисмо смели изоставити.
     А сад да пређемо на саме песме, и то на

I.

Девојачке седељачке песме
     Прва седељачка песма, коју заједнички певају у Алексиначкој Морави момци и девојке ова је:

     После ове песме певају се многе друге, и то наизменце и момачке и девојачке. Ако ко од момака има гусле и зна добро да пева, онда и он за време одмора отпева по једну, па се опет песма наставља од девојака.
     Да наставимо даље, девојачке седељачке песме:


     Сем оваквих песама, певају се и друге шаљиве и пригодне песме на седељкама. Ми ћемо навести само две, колико да се види њихов значај; и ако их има повише, и отимају све више маха на седељкама у место озбиљних и достојанствених песама.


Девојци, која радећи прва задрема; или, која је на седељку дошла па неће да пева и да буде весела, тој обично певају ову песму:


Сад да наведемо неколико песама, које момци певају на седељкама и то или сами, или два и два у друштву са девојкама.

II.

Момачке седељачке песме


Сем ових момачких песама, које се певају у групи, чуо сам више пута на седељкама по где кога момка да пева уз гусле. Ово нарочито бива онда, кад је мало мушкога друштва, те се не могу да певају друге иесме. Ово бива чешће у Тимочкој Крајини и Алексиначком Поморављу, у другим крајевима Источне Србије већ је ређа појава.
     У овој прилици гуслар најрадије пева песме, са љубавном садржином, и оне где се прича о удадби и о женидби наших јунака. Нарочито се радо опевају славна дела: Краљевића Марка, Обилић Милоша, Хајдук Вељка и Сибињанин Јанка. У тммочкој Крајини радо се у песмама спомиње некакав Стојан.
     Ми ћемо од ових песама навести само три, колико да се јасније види сам обичај; а осталу збирку оставићемо за други пут, да је у једној целини изнесемо.

III.

Гусларске седељачке песме


На крају ових песама напоменућу још и то: да се на седељкама сем певања још и прича и загонета. Ту се чују свакојаке доскочице и бројенице које ћу ја другом приликом изнети. Обичај овај веома је стар. Али из године у годину он се квари, нарочито томе помажу мушкарци, те сад ретко који домаћин пушта своју кћер на такве заједничке радове. Није далеко време, кад ће ссдељака сасвим нестати; тада ће се изгубити и оне лепе песме, које се на седељкама певају. За то сам ја и прибележио овде најлепше, те да им се бар у књижевности спомен сачува.

Концем фебруара 1892. год.
У Прћиловици.

Женске народне пјесме (Босанске)[уреди]

  • Из веће збирке изабране, женске народне пјесме (босанске), у околини Граховској, сакупио Милан Обрадовић, пређ.учитељ у Грахову, стр. 268-293.

Браство, књига VIII, 1899 год.[уреди]

СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ из Пирота (Јела)[уреди]

Брачна веза од вајкада је сматрана, мање или више, као врло важан чин у животу код свију народа. За тај чин везани су разни обичаји; наша народна песма није пропустила, да својим лепим рувом окити и заодене поједине моменте из брачне везе. Песме те врсте познате су под именом свадбених иесама. Станујући дуже време у Пироту, покупила сам неке песмице, што се о свадбама певају и износим их читаоцима „Браства“ онакве какве су, ништа не мењајући у њима.

I[уреди]

Код сваке испрошенице, за све време до венчања, сваке суботе или у очи празника, долазе њене другарице и ту проводе време, певајући разне песме.

II[уреди]

У суботу у очи венчања скупе се девојке у кући испрошенице. Свака донесе киту цвећа и меће у сито, одакле после плету вепац, и том приликом ово певају:

III[уреди]

У недељу рано дођу другарице испрошеници, да јој помогну при спреми за венчање и да је отпрате, тада певају ове песме:

IV[уреди]

По свршеном црквеном обреду у цркви, враћају се младожењиној кући. Ту за време ручка певају ове песме:

О Ивању-дне
Пирот
                                                                        Јела

Референце[уреди]

  1. ↑ Под Врањским округом разумем у овом случају и она села, која су за Турака припадала њему, а то с тога, што се исто тако и тамо врши овај обичај, и што се и тамо исте песме певају.
  2. ↑ Потколенке, подвеске, доколенице
  3. ↑ Тканица
  4. ↑ Убрус, брисаљка
  5. ↑ јек, одјек
Преузето из „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=Народне_умотворине_из_часописа_Браство&oldid=131123”