Мајстор-Петрово срце
| Мајстор-Петрово срце Писац: Светозар Ћоровић |
- Мајстор-Петрово срце
Босоного, полунаго дериште, са неуређеном, разбарушеном косом и уплаканим очима, силно закуца на вратима и довикну ме. Затим, не чекајући док сиђем низа степенице, прескочи преко прага до насред авлије и дрекну иза гласа:
— Умрла!
— Зар? — запитам тек ради обичаја, јер ме та вијест нимало изненадила није и сваки час сам је очекивао.
— Јес’ — одговори. — И поручили су ти да одма’ дођеш.
Не погледавши ме и не сачекавши одговора, опет прескочи прего прага и отрча даље, уз чаршију. Хтјело је зар, да и друге сроднике и пријатеље обавијести о томе. Не имајући времена да и даље гледам за њим, одмах се опремим и кроз многе криве и тијесне сокаке пођем пријатељевој кући која је била далеко, готово на другом крају вароши.
Ишао сам лагано, влачећи ногу за ногом. Надао сам се да ћу ограјисати на велику и необичнију жалост, па сам желио да ограјишем што доцније. Знао сам како ће муж покојнице, а мој друг и најбољи пријатељ Никола Живичић, дочекати ме, — премда се и он овоме надао, — па сам се чисто бојао тога и кад бих могао, побјегао бих, да никако не будем близу док је не сахране ... Синоћ сам био код ње и тјешио је како ће све бити боље, него се мисли. Лежала је у малој, приземној собици, по чијим зидовима видили се жућкасти трагови воде, кад је кућа прокисавала, — на закрпљеноме душеку, опкољена са три стране тврдим, пљеснивим јастуцима, тобоже да јој је лакше дисати. Изнад душека кроз отворени прозор провиривале су неколике бодљикаве гране ружине што је расла у башти, окићене пупољцима, а кроза њих се пробијао зрак залазећег сунца и играо на ћилиму. Болесници је то причињало чисто дјетињску радост, те је раширивши прсте, суху, провидну руку мијешала међу пупољке и, загледајући како јој се према свјетлости румени, смјешкала се благо, анђеоски, као што се осмјехује она Богородица на икони, на храпавоме зиду, обасјана љубичастим пламеном умирућега кандила. Ја сам сједио у дну собе на старој, расклиманој мунтафтици, са сажаљењем гледајући у Николу, који је сјео одмах до душека, узео јој ону другу руку, и милујући је љубио ...
— Кад умрем, ’вако ми гроб окити ружама — прошапта она, окрећући му се. — И каранфила нека ми буде и феслиђена.
— Шта ти то? ... Коме говориш2 ... — готово плачевним гласом упаде Никола и дланом јој зачепи уста. — Шта ти је?
— А што нећу говорит’ кад не може бит’ друкчије — одговори она изнемоглим гласом који је једва примјетно подрхтавао. — Ја видим што видим и нећу ти још задуго лежати. Још неколико дана, па „збогом”...
Никола загризе зубима доњу губицу, образи му заиграше и очајничким погледом погледа у ме, као молећи да и ја што проговорим...
— Немој се жалостит’ — дочека она и помилова га по лицу. — Суђено је тако и од Бога наређено, па је гре’ота Бога вријеђати! ... Окани се ти, брате, и плача и свега, па мене лијепо опреми и помоли се Богу за душу, па нађи себи друга и жени се.
— Престани! — упаде он, а нешто му запело у грлу и хропи.
— Ја ти велим како је за те најбоље — мирно настави она. — Ти мени нијеси смрт дао, нити си крив. Глед’о си ме више него себе, па немаш никаква гријеха на души. А ти не можеш тако живјет’... Научио си лијепо да ти је све у реду, па како ћеш се одучит’? ... Па не слушај свијет, брате! Узми ђевојку која ти се свиди и окући се.
Па одахну мало, а суза једна заблиста јој на златној трепавици.
— А Ристу ми пази, тако ти живота твога! — промуца. — И њојзи реци, нека га пази. Немој да ми уцвијели сироче.
Она застаде и окрену се ружама, као да је тражила нешто међу лишћем и пупољцима, а у ствари хтјела је сакрити од Николе, да јој и другу сузу не опази. Ристо им био јединац, дијете од непуне године дана кога су прекјуче раставили од болесне матере и послали у другу махалу, теткама.
— Ах! — јекну Никола, не могавши се више савлађивати, па јој пусти руку и излети пред собу.
А ја сам је само гледао, гледао и ћутао. Старао сам се, да гледајући жуто, испијено лице, са испалим јабучицама по којима се разлила блиједа болесничка румен, са мутним водњикавим очима и чивитастим прстеновима испод њих, створим слику некадашње Милке када је дјевојка била и кад сам јој, са Николом заједно, одлазио под пенџере или под башту.
Ех, они дани!
Зима је била: снијег запао кроз све улице и сокаке, затрпао сниска врата и прозоре у многим махалама, подигао велике свјетлуцаве брегове насред чаршије бранећи свијету да пролази, а ми смо ишли њојзи. Груде су нам пролијетале поред ушију и лијепиле се за леђа, ноге пропадале у снијег до чланака, отворене кундуре спадале нам с нога, а Никола је једнако журио и теглио ме за собом. По снијегу дјеца се клизала и ваљала, бацајући се на нас комадима леда, а он није налазио за нужно ни да их псује. А кад би угледао њезин прозор, трчао је. Нога се тализне испод њега, посрне, али се опет брже диже и не отресајући снијег са себе, трчи јој. Њезина врата била су затрпана снијегом и тек им се горњи диреци видјели и црнили се, као три крупна слова на чистој хартији. Бријег од снијега дизао јој се чак до прозора и Никола, спотичући се, пео се уза њ и куцао у замрзла, мутна стакла, да је изазове. А говорили су дуго на састанцима! Он стане, па јој само пиљи у обло, румено лице и кидајући са сниске стрехе ледене мосурове, са којих му вода капала за врат, ломи их у руци и шапће нешто што ни сам не разумије, нешто што јој је понављао при свима састанцима. Она је опет гледала негдје у страну, гледала преко широких, бијелих кровова у дуги ред танких јабланова, крај махалске чесме, што, са својим замрзнутим грањем изгледаху као велики, дивотно израђени стаклени чираци и у прозебле, накостријешене врапце испод комшиских стреха, слушајући, са једним бескрајно блаженим осмјехом његов говор и уживајући у њему...
— Е, слатка је! Слађа од шећера! — говорио ми је увијек, растајући се с њоме и увијек би накривио фес по бекриску, пјевајући тихо, полугласно:
„Бумбул пјева у ружици,
Сабах, зора је,
Устај, Нико, устај злато,
Спремај сватове ...”
Негдје иза Васкресенија дође ми кући и не назвавши ни „добро јутро” сједе на јастук код пенџера, па поднимивши се руком, гледаше напоље како се хитре ласте купају у ономе мирисноме мајскоме плаветнилу и јуре за читавим ројем ситних мушица, који се попут танког дима повија у ваздуху. У лицу је био нешто блеђи него обично, коса и бркови потпуно му неуређени, а између обрва оштро се удубила једна права црта и придавала читавоме лицу суморан, више мргодан израз. Неко вријеме пустио сам га на миру, чекајући да он почне. Тек након дужега ћутања приступих му и лако га такнем у раме.
— Шта је теби? — запитам.
Он подиже главу као иза сна, погледа ме и уздахну.
— Шћео би се женит’ — рече.
Те ријечи зазвучаше ми тако смијешно, да сам одскочио од њега насред собе и почео се церекати као луд. Он ме у први мах погледа зачуђено, затим љутито шикну кроз нос и удари руком по демирима прозорским.
— Нијесам ја махнит, да ми се смијеш — дрекну. — Дошо’ сам да те умолим нешто, а ти ако нећеш кажи ми, па да тражим другог пријатеља.
— Ама, брате, други чојек кад хоће да се жени, весео је — дочеках ја, савлађујући се, — а ти се намрчио к’о да ћеш на Косово.
Он се ухвати руком за чело и опет погледа напоље.
— Не знаш ти, како ми је — рече, као прибирајући се. — Ти ми знаш све, знаш ми и срце и како волим. Кад њу не би’ уз’о, ја би’ сам себе закл’о к’о пијевца. Бих душе ми! А... све ми се нешто чини да баби није драго, што јој иђем и чини ми се да ми он неће дат’, да је уведем у његову кућу.
— А јеси ли га питао?
— Нијесам и не смијем — одговори. — Чини ми се да га запитам, па да ме одбије, да би зло било измеђ’ нас, па не смијем. Обојица смо чудна табијата!
Нијесам знао шта да му одговорим. Стао сам и сам крај прозора и добујући прстима о канат, гледао у широку мрежу паукову што је разапео међу ђулбехаровим грањем, и у хитрога царића како лепрша и пролијеће испод ње.
— Па сам дош’о да тебе молим — настави кашње, — да одеш са мном, па да га заједно молимо. Ти си му драг, па дако те послуша.
— Бојим се.
— Кушаћемо — нагласих јаче. — Ако пристане и јес’ лијепо, а ако не пристане, ја ћу од њега. Имам свој занат, па могу живјет’ и без њега, макар и сиромашкије.
Пођемо.
Путем нијесмо проговорили ни једне ријечи. Он је ишао једним крајем тесте: замишљен, суморан, утуривши руке у џепове, а ја сам ишао другим, лагано звиждучући. Два пута само сусрели нам се погледи и оба пута окренули смо главу један од другога као завађени.
Дођемо пред кућу његова оца, чувенога и прослављенога кундурџије мајстор-Петра. Кроз широка врата чији су лучеви канати ишарани унакрст крупним ексерима, прођемо преко ситно калдрмисане авлије у бијелу, као јаје, кућу. Кад стигосмо у хајат до малих, собних врата, ишараних сваковрсним старинским резбаријама, Никола се осврну и, као са неким страхом, уприје у њих.
Врата се отворише и тада опазисмо мајстор-Петра. Крупан, гојазан човјек, са црвеним лицем и надувеним образима као да ватру распирује, са кукастим носом, малим, подстриженим брковима и великим, испупченим зеленим очима. Он се истом пробудио, па необучен, у бијелим гаћама и кошуљи, прекрстио ноге на шилти, дугачки чибук опружио до насред собе, те пуши и присркава кахву. Пред њим насред собе стајала је распаљена мангала, на којој се у великом, бакреном ибрику гријала кахва. Опазивши нас, мајстор се зачуди и леђима се услони уз јастуке, а одиже главу, да нас разгледа.
— Добро јутро! — гракнусмо обојица у један глас, опколивши га са двије стране.
Он промрмља нешто у отпоздрав, силом се накашља и показа нам руком, да сједнемо око њега.
— Што сте дошли? — запита.
Никола погледа у ме, накашља се мало и скинувши фес са главе, поче се играти са китом. Опазивши уз то да се мајсторов чибук не дими, он се саже, истресе му пепео из луле, па је опет напуни и из мангале голом руком дохвати мало жераве те метну сврх духана, да се распали.
— Дошли смо, бабо, да те замолимо за нешто, — поче необично меким, шапатљивим гласом — ама хоћу да одма рекнеш, да се нећеш љутити.
Петар са неким неповерењем погледа нас обојицу и чибуком поче куцкати о мангалу.
— А шта је? — запита.
— Бабо, ја би’ се са твојијем благословом женио — дочека Никола с неба па у ребра, иако се видјело, да је хтио друкчије и издаљега почети.
Подругљив подсмијех заигра староме око усана, а образи као да се још више надуше.
— Дослен је био адет, да се отац брине за синову женидбу, — рече некако хладно — а сад, зар, синови паметнији, па они хоће оцу да заповиједају.
— Ја не заповиједам, бабо, него те молим — упаде Никола живо. — Бегенис’о сам ђевојку, заашиков’о се, па сад не могу брез ње. А ти, ако хоћеш можеш је примит у своју кућу, па да ти будем роб до вијека и да те слушам к’о ’сето штогођ ми наредиш.
Стари отпрсну губицама.
— Тако сваки говори — рече. — То ти ја ништа не вјерујем. Него ми кажи: која је то ђевојка?
Никола поцрвени, збуни се.
— Па ... знаш је — рече.
— Је ли то она Милка, онога покојнога Митра терзије и оне његове Насте?
— Јес’...
Стари принесе чибук устима и густ млаз дима пусти под таваницу.
— Нема од тога ништа — рече мирно.
Затим окрену главу у страну и гледаше како се у дну собе два мачета играју, како се премећу преко једнога преваљенога јастука, ћушкајући шапама некакав празан мосур.
— Ништа — рече и опет. — Нијесам ја фукара, да се пријатељим са удовицама. Имам ја, фала ми' Богу, свега доста, па да се залетим и у трговачку кућу, био би’ миран. А ти поч’о терзиске шћери ...
Никола стиште фес у шаку и скочи на ноге. Већ је био и узрујан и љутит, па му мишићи на образима играју, а она црта међу обрвама дошла још дубља и оштрија.
— Бабо, ја нећу друге — осијече.
Стари се осмјехну.
— Нико ти и не нуди — одговори онако исто мирно. — Ако хоћеш, хоћеш, а ако нећеш, немој. Само ми она неће у кућу.
Никола, у тај мах, стајао је погурен према оцу, те је изгледао као да ће сад полетити пут њега.
— Немој, мајсторе, да си таки — упанем ја брже-боље. — Ђевојка је кршна и нећеш се покајати, ако ти уђе у кућу.
— Ти уређуј у својој кући, а у моју се не мијешај — отповрну стари. — Ја сам каз’о шта сам шћео, а он ако не бегенише, нек тражи себи кућу.
— И тражићу — упаде љутит Никола. — Нећемо, бабо, под једним кровом више. Кад ја не требам теби, не требаш ни ти мени.
И зграбивши ме за руку, извуче ме пред собу.
— Не треба ми — понови јаче. — Здраве су ми руке па могу и сам зарадит’...
Увече истога дана, отишли смо Милки. Пошто је мрак загустио, пођемо обалом Неретве, па под башчу јој. Она је стајала украј плота, наслонивши се леђима уз стабло омање трешње, а он се укипио пред њом и чупкао листиће са старог, грбавог дријена. Ја сам био одмакнут од њих, у страни, и скрстивши руке гледао како се као рањена гуја провлачи Неретва између голих, каменитих обала, пјенушећи и разбијајући се о огромне стијене, што јој се одвалиле у корито и као заустављају је. Дубоке пећине зијале су око ње, са обје стране, обрасле по тјемену маховином и ситном травом, а између пукотина им гранале се три окрхане кошћеле и одвојена у страни, једна пресахла мурва, испод које су сједила три муслиманска момка и пијући ракију и куцајући уз шаргију припијевали у пјесмама све комшиске дјевојке. Иза мурве, па све до брда пружио се читав низ старинских, малих кућа, са уским, невеликим демирли-пенџерима, — што су прекривени мушебацима да се не виде лијепе главе како иза њих вире, — са црним, плочаним крововима, нахереним стрехама и дугуљастим димњацима, који кроз мрак изгледаху као турске хоџе у црним џубама а са турбанима око главе. Око кућа, на два краја, дизале се као два стражара двије омање џамије са витким мунарама, на којима је треперило до тридесет жмиркавих кандила, те им се одсјај разлијевао по води и хитри, пјенушави таласи у игрању блистали су се, као да горе. Лаган вјетар пиркао је наносећи однекуда мирис липе, и било ми је тако пријатно, да се нијесам ни освртао на двоје заљубљеника, нити им прислушкивао разговора. Тек кад Никола изненада дрекну: нећу ни ја и опсова нешто, осврнем се и погледам их.
Она је отирала бошчом очи и стајала право до њега.
— Послушај ме, болан, и врати му се — шаптала је. — Он је отац а кад он не да, како ћеш преко његове воље? Хајде ти њему и послушај га, па нек ти нађе ђевојку, а мени како Бог да...
Ту се загрцну и опет принесе бошчу очима.
— Јок! — дрекну он јаче. — Ја сам њега лијепо молио, а кад он неће лијепо, нећу ни ја.
— Ама, како ћеш брез његова благослова? — опет ће она. — Ако нам он зла помисли, никад нам Бог добро дат’ неће. Ја тебе зато никад прекорит’ нећу, нит’ ћу ти зло помислити.
Никола се измакну од ње и скрсти руке.
— Чини ми се, ђевојко, да си ти некога другога бегенисала, чим тако препаметно говориш — осијече.
— Не дај, Боже! — дочека она, погледавши га некако уплашено.
— Е, ако сам ти ја драг, онда не смијеш ништа, него радит’ како ја хоћу — рече. — Ја ћу себи наћ’ кућу и ми ћемо се најдаље кроз два мјесеца вјенчати. Па ако хоћеш ’вако, добро, а ако нећеш, ја ћу се и с тобом растат’ к’о и с оцем и нећу чут’ више ни за једно, ни за друго.
Она му приступи још ближе и пружи руку у знак сагласности.
— Па ... кад је тако ... ја хоћу... С тобом и у воду — одговори.
До два мјесеца иза тога били су им сватови. Никола нашао кућицу у којој и данас живи, набавио нешто мало покућства и оженио се. И као да се препороди човјек! Постаде некако ведрији, веселији, па се чинило да му се свака длака на лицу смије. На чаршији, нарочито пред вече, морао сам се склањати и бјежати испред њега, јер иначе нијесам могао наћи тако јака разлога, којим би се могао оправдати и одбранити да ме не одвуче кући.
— Ево, ево сам ти га дов’о — викао је Милки још с врата, вукући ме за руку. — Уфатио сам га! Сам нам не би дош’о ...
Тада би она излетила пред нас, весела, са оним вјечитим осмјехом на лицу и уводила нас у собу, да послужи духаном, кахвом и ракијом.
Како ли су се тада шалили, како ли се забављали преда мном! Кад она наточи кахву, он не да друкчије, него он да држи филџан и да пије из његове руке, а она опет њему не да ни воде, него хоће да га сама напоји. У кухињи је притрчавао за њом, цјепкао јој дрва, чак помагао и суде прати, те сам просто навикнуо, да на њих гледам као на дјецу и смијао им се као дјеци и онда кад су сами добили дијете.
Сјећам се лијепо, кад једнога јутра тек што сам се пробудио, Никола улети у собу и окрећући се у ковитлац, прилети ми и поче грлити.
— Муштулук ми! Родио ми се син! — викну весело. — Син, болан, к’о Обилић, па сам му одма’ и име нађенуо и зваће се Ристо.
И нападе ме љубити као помаман и молити ме да му одем кући те да видим дијете.
Од тога дана почела је Милка поболијевати.
Размишљајући тако о прошлости њиховој, прошао сам све сокаке и макар што сам ишао полако, ипак ми се учинило да сам се одвише брзо створио пред њиховим вратима.
Врата су била отворена широм, као што је то обичај у кућама гдје је мртвац. Неколико уплаканих жена мотљале су се по авлији, токорсе као да раде нешто, а двије три оближње комшије сашаптавали су се у крају, испијајући ракију. Кад сам дошао насред авлије, опазих Николу пред собом, наслонио чело на дирек и непомично стоји. Угледавши мене, пође ми у сусрет и не говорећи ријечи, обје ми руке сави око врата и заплака. Заплаках и ја.
— Види ми, брате, црне моје среће — рече, пошто смо се сити наплакали. — Ходи, да ми је видиш, како ми се опремила и уредила за пута.
Приведе ме вратима собним и показа ми руком. На душеку, преко кога су прострли чист, свилени чаршав, лежала је Милка. Обучена у вјенчано рухо: у свилени фистан, са свиленом блузом и чоханом шкутељком, подбрађена танким свилењаком, са китом цвијећа у рукама, изгледала је као да спава. На жутоме лицу дрхтао је одсјај пламена мале воштанице која је горела више главе покојничине, пред иконом Богородице, што се онако благо осмјехује. Мати Милкина, суха, слабуњава старица, наслонила своју главу на јастук, код њезине, па је љуби и једном руком уређује јој косу на челу. Око старе начичкале се жене, засјеле по тлима, па се ни крочити унутра не може.
— Види је — опет ће Никола, стискајући ме за руку. — Погледај је како ми је лијепа и како ми слатко спава, куку мени!...
— А зна ли мајстор-Петар да је умрла? — запитам га, само да окренем разговор на друго.
— Па што ће ако и зна? — одговори он, намргодивши се. — Није ми шћео никад доћ’ док је била жива, па не треба ни сад кад је мртва. Сад мени нико не треба!
Ја га узмем испод пазуха и повучем на авлију.
— Ама, отац ти је — почнем лагано, као дјетету какву, доказивати му, — па барем сад нека дође. Она му сад не смета.
— Не треба, не треба! — окоси се Никола.
Затим као да се смисли, па одбаци рукама од себе.
— А, ако хоће, нека дође. Ја га нећу оћерати ...
Оставим га на авлији и упутим се кући мајстора-Петра. Затечем га потпуно обучена: у другим чакширама и широкој антерији, са великим, црвеним фесом на глави, окићеним големом, мавеном китом, са бројаницама и штапом у руци. Пошао у чаршију.
— Да ти је здраво глава, мајсторе, — прошапћем, прилазећи му руци. — Ноћас нам умрије Николина Милка.
Ниједна црта на његовом лицу не промијени се. Само зазвеча бројаницама и одмахну руком.
— Покој јој души! — рече мирно као и обично, и хтједе проћи.
Ја стадох пред њега.
— А хоћеш ли да је видиш, мајсторе? — запитам.
— Што ћу је гледат’? — одговори он и зеленим очима упиљи ми у лице. — Шта је она мени, па да је гледам?
— Снаха ти је — наставим жешће. — А треба да погледаш и на Николу. Твоје је дијете, твоја крв.
Онај подругљиви осмијех заигра му опет на лицу и он затресе главом.
— Зар је он мој син који је мене оставио, а пош’о за туђом дјевојчином која му није прилика? — запита. — Ја сам њему отац, а она је туђе чељаде и он је волио туђему чељадету више него мени. Је ли то син?
— Јес’, — упорно дочеках ја, — а он није оставио тебе, него си га ти оћер’о. Ти нијеси дао да њу узме, а она му драга била. Гријех си учинио, мајсторе, грдан гријех, јер да си му учинио на вољу, он би ост’о код тебе, а можебит’ би и она још живила...
— Ја јој нијесам смрт дао — упаде стари брзо.
— Нијеси јој смрт дао, ама у твојој кући имала би свега више, па би јој било друкчије.
Стари поче куцкати штапом по тлима и прогунђа нешто.
— А велиш ноћас умрла? — запита.
— Ноћас... И ти треба да одеш! ... Треба да одеш и због свијета, да му се сада у жалости не свети и да се не руга и теби и њему к’о што се прије руг’о ...
Мајстор Петар отпухну, отра зној са лица и опет ме погледа.
— Док се смислим^— рече. — Доћу јој, можебит’, на сахрану, а и то је доста. Прије им не требам.
Нијесам му смио ништа даље говорити. Оставим га и пођем Николи.
Иза подне, кад је свијет почео да се окупља и по авлији и по чаршији, испред врата, мајстор-Петар није се јављао. Тек кад се на вратима помолио поп са ђацима, ето и њега, идући полако и као преко воље. Многи се размакоше и хтједоше му направити пут, али он се окрену од њих. Застаде управо насред авлије и шарајући штапом по земљи гледаше преда се, нити хтједе ословити икога.
— Ено мајстор-Петра — шапнух ја Николи, опет га узевши испод руке. — Јави му се ... Свијет вас гледа.
Па као послушно дијете поведем га право њему.
— Бабо, изгубио сам је — зајеца Никола, ухвативши га за руку, коју поче љубити. — Мртва ми је!
— Да ти је здраво глава! — промрмља мајстор-Петар мрзовољно, повлачећи руку натраг, — Божија воља.
И окренувши се мени као поче тумачити:
— Шта се може?... Бог дао, Бог уз’о. Сви ћемо тамо.
— Па барем хајде да је видиш — дочека Никола и повуче га. — Да је сад видиш, кад нијеси прије.
Макар и преко воље, мајстор-Петар пође за њим и стаде крај врата собних, крај којих је стајао и поп и облачио се. Покојница је лежала на свиленоме чаршаву као и прије и само јој се лијево око малко отворило, па као да жмирка. Мати јој и сада је лежала крај ње и милујући је изнемоглим гласом набрајала:
„А што си се, Милко, наљутила,
Што ли стару уцвијели мајку,
И остави милог Нику свога?
Хоће ли ти бити необично? ...”
Никола јаукну и поклопи лице рукама, а жене бијелим јаглуцима почеше утирати сузе.
— Жалос’ је — рече и мајстор-Петар и опет се окрену мени. — Жалос’ једна! И кокоши кад нестане, па је жао, а камо ли чељаде кућње ... Ама, брате, у мене пусто срце тврдо, па ти не могу сузе пушћат’. Да ме кољеш, не могу. Није то да кажеш да је и ја не жалим, ама суза не може да се отисне. Треба за тога мехко срце к’о памук, па да се расплаче ...
Затим се окрену попу и мрко га погледа.
— Јеси ли готов? — запита. — Мртвац не може чекат’...
На глас његов Никола се трже и као поплашен поче се осврћати.
— Није готово! — викну. — Ристу ми нијесу донијели ... Њега нека донесу, да пошљедњи пут види мајку.
Неколике жене ужурбаше се, потрчаше.
— Ево га! — викну једна, носећи дијете у нарамку и пружајући га.
Никола шчепа малога и ступи с њиме у собу. Дијете пуначко, лијепо, златнокосо, у први мах препаде се од оноликих жена и свијећа, па се трже и хтједе дрекнути. Тек кад опази матер, поче му се ведрити лице, смијешити се, и тапшући ручицама, поче се трзати у наручју очеву гугучући:
— Ма ... ма ... ма ... ма ...
Неко јекну код мене и застења. Кад сам се окренуо, видио сам мајстор-Петра како се тресе, а из зелених очију низ надувене образе котрљају се крупне сузе и падају на антерију.
Извори[уреди]
- Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 2, страна 85-100 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.
|