Лијепа је Хана...
Лијепа је Хана, гонџе мог јарана,
Ал' је љепша Фата, тако ми имана!
Синоћ јој се доцкан у сокак наврати'
Па ударих пиљком у пенџере Фати.
Бирден Фата чула на пенџеру стаде,
Познаде ме, алчак, и селам ми даде;
Те еглен по еглен па нас поноћ нађе
И мој јаран мјесец на бејан изађе.
Ја, кад мјесец грану па хас-срму просу
И лијепу Фату на пенџеру осу,
Аман, да је коме погледати било!
Видио би, валах, што никада прије
У земану своме ни сањао није!
Видио би благо што нема карáра:
Видио би да су од сафи бехара
И лишце и њедра у бегове Фате
И хас бејаз грло гдје се рушпе злате!
Видио би очи, оне очи, јао,
Па за црне очи џан и живот дао!
Видио би слађа од шећера уста
И два бена црња, ах, два бена, аман,
У лијепе Фате на подвољку таман!
Па се више нигда авертио не би
Нити иш'о мајци нити ли акреби,
Но би салте махнит под пенџере стао,
Гледао у Фату и џан за њу дао,
Јер је љепша Фата, тако ми имана,
Од свакога ђула из ал-ђулистана!
Пит'о сам је: "Фато, хоћеш ли ме, јели,
Би ли каил била, кад би твоји шћели?"
Фата шути, али очи зборе саме,
Насмија се, алчак, па ђул баци на ме,
(С грла јој се ситни ђердани просуше
А из ђула слатки амбер њене душе)
Па побјеже мајци у собу да спава,
На душеку меком, к'о мелекша плава.
Срма-мјесец зађе, мене сабах нађе,
Па се с ђулом врати' мислећи о Фати.
А негдје у башти бумбул тица чула,
Осјетила мирис Фатинога ђула, -
Па учини хабер на своје јаране:
Ситно ниже Фати на грло ђердане -
Ситно пјева слатку пјесму без карара:
Нема, нема Фате у седам Мостара!