Кукавица (Милета Јакшић)

Кукавица Писац: Милета Јакшић

КУКАВИЦА

     Једног дана, о неком празнику, дође Исус у Јерусалим и уђе у храм да учи народ.
     Пронесе се глас по граду да је он ту, и свет нагрне да га види и чује.
     Предвече, Исус, уморан, пође на Гору Маслинску, да се у самоћи помоли Богу и да преноћи тамо. Пролазећи улицом са својим ученицима и народом који га је пратио, огладни. Види на једном углу ћепенак с хлебовима и заиште од пекара хлеба.
     Пекар је био нека мрзовоља и човек љут. — Гле сад! — мишљаше он — иште од мене хлеба!... Ја плаћам порез на своју радњу, а он, кажу, на чудотворан начин умножава хлебове и дели их бесплатно народу. Ако је то истина, онда најпосле нико неће ни долазити да купује од мене хлеба... Баш му не дам!... — И љутито окрете главу од њега.
     Али пекарева жена, милостива душа, сажали се па му пружи један хлеб. Пекар се срдио и псовао жену. Жена се правдала и пребацивала му да нема срца. — Кајаћеш се ти за то!... — рече му напослетку, па брзо оде, те се и она помеша међу жене које су пратиле Исуса до изласка из града.
     Пекар остаде сам, зловољно седе на једну ниску, троногу столичицу, обори главу и замисли се.
     — Иде свет за њим као луд... — мишљаше пекар. — Кажу да и чудеса чини, али ја у то не верујем... — И таман је то помислио, а он осети како га по целом телу пролазе мрави, како му се коса на глави диже.
     — Шта је то сад? — прогунђа па се пипну руком по глави и виде да на њој нема косе, већ, место косе, осети под прстима перје.
     — Какво је то чудо? — повиче престрављен па стаде брзо обема рукама да отреса и чупа перје с главе. Затим скочи са столице па се стаде окретати, загледати се са свих страна, и, запрепашћен, виде како му од одела висе само крпице и дроњци, а по голом телу поникло перје пепељастобело, као његово брашно.
     Пекар јаукну кад виде да је, најзад, сав обрастао у перје, да су му из прстију израсла велика брчна пера и да су му се руке претвориле у крила а усне издужиле у кљун. Он поче од муке да скаче, да ђипа, да се врти око себе, да се стреса, напрежући се из све снаге да отресе перје са себе, али узалуд! Онда подиже очи своје к небу. — Боже, Боже, шта учини то од мене! — хтеде да викне у очајању, али место речи, из кљуна му изађоше само два кратка једнака слога: — Ку-ку!... — И што је год хео да каже, све је излазило на „ку-ку!“
     Пекар је, очигледно неким чудом, претворен био у кукавицу. На његову кукњаву дотрчаше комшије, али кад га видеше побегоше од страха.
     Предвече се врати жена кући и запрепасти се кад код куће нађе, место мужа, некакву грдну птицу.
     — А-а-к-ко си ти? — замуца жена дрхћући од страха.
     — Ку-ку! — одговори пекар.
     Жена познаде мужа по оним његовим зеленим, пакосним очима.
     — А шта је то с тобом, куку мене-е! — повика она из гласа, пљеснувши се рукама.
     — Ку-ку!... Ку-ку!... — одговори жалостиво пекар. И на сва њена питања он одговараше само „ку-ку!“, па онда уједанпут поче да се смањује, да постаје све мањи, мањи, мањи, док не доби величину обичне птице кукавице.
     Жена пружи руку да га ухвати али пекар измаче, прхну па одлети у шуму и закука оданде.
     — Кукај, кукај сад! — довикиваше му жена кроз плач — кад се ниси могао смиловати и нахранити оног сиромашка... Ја сам ти лепо казала да ћеш се кајати.
     А пекар, како онда, тако и сад, кад у пролеће гора листа, кука; а народ, по његову кукању, рачуна пошто ће бити жито и хлеб те године.

Извор

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.