Краљевић Андрија и Ага од Страхора

Извор: Викизворник


Краљевић Андрија и Ага од Страхора

(Изнад Чачка)

Вино пију два брата рођена,
На Косову пољу широкоме,
У Прилипу бијеломе граду:
Једно јесте Краљевићу Марко,
А друго је Краљевић Андрија. 5
Кад се рујног напојише вина,
Онда рече Краљевићу Марко:
„О мој брате Краљевић Андрија!
„Што се брате нехте оженити?
„За младости и лепоте своје, 10
„Врсници се твоји иженише,
„И врснице твоје разудаше,
„И сувише пород изродише."
Вели њему Краљевић Андрија!
„О мој брате Краљевићу Марко! 15
„Ја се јесам Богу зарекао.
„Да се брате оженити нећу,
„Нит' Српкињом нит' белом Латинком
„Већ ја хоћу Туркињом девојком,
„Из Страхора Луцијом девојком, 20
„Милом ћерком Аге страхорскога.“
Па отиде у доње подруме,
Те уточи црвенога вина,
Уњег' меће свакојако биље,
По највише биље од спавања, 25
Па однесе на бијелу кулу,
Те послужи Краљевића Марка,
Узе Марко те се напи вина,
Па он леже стрмо безузглавља,
Кад то виђе Краљевић Андрија 30
Тоје њему врло мило било,
Па он ходе у доње подруме,
Те опреми дебелога дора
И њему се на рамена баци.
Па он ходе у Страхора града 35
Белој кули Аге страхорскога.
Када дође у Страхора града
Он уиђе у мермер авлију,
Своме дору устури дизгине,
Па он ходе на бијелу кулу, 40
У одају Луцији девојци.
Кад га виђе Луција девојка,
Она скочи са свилен душека,
Па се с Андром у лице пољуби
Питаше се за мир и за здравље, 45
Па говори Луција девојка
„Гди си Андро за толико време.“
Вели њојзи Краљевић Андрија
Душо моја Луција девојко!
„Ја ћу лећи санак боравити, 50
„Па кад први запевају петли
„Онда ћеш ме пробудити душо,
„Даја идем из Страхора града.“
Ал' да видиш Луцију девојку,
Превари се уједе је гуја, 55
Њу обори санак у ложницу.
Кад у јутру јутро освануло,
Пробуди се лијепа девојка,
Проли сузе низ бијело лице,
Те је Андри оквасила лице. 60
Пробуди се Краљевић Андрија,
Па он сиђе у мермер авлију,
Дорину се на рамена баци,
Па говори Луцији девојци:
„С' Богом остај Луција девојко! 65
„Па ти гледај гди ћу погинути.“
Одатле је Андро полазио,
Кад је био на прву капију,
Ту бијаху дванајест шиљбока,
Свијех дванест разтерао Андре. 70
Кад је био на другу капију,
Ту бијаху двадест и четири
И тудаје здраво пролазио:
Кад је био у поље широко
Ту бијаше силовита војска, 75
Кад Андрију Турци опазише,
Опазише па га ухватише,
Беле њему савезаше руке,
Одведоше у Страхора града,
Бацише га на дно у тамницу. 80
Боже мили чуда великога!
Свуд' ли Марко има пријатеља,
И ту му се пријатеља нађе,
По имену Дервишина Мујо.
Он опреми андринога дора, 85
Па се њему на рамена баци,
Ходе право бијелом Прилипу.
Белој кули Краљевића Марка.
Кад га виђе Краљевићу Марко,
Руке шире у лице се љубе, 90
Питају се за мир и за здравље,
Па ходошле на бијелу кулу,
За готову софру посједоше,
И почеше хладно пити вино.
Тада рече Дервишина Мујо: 95
„Побратиме Краљевићу Марко!
„Нисам дошо да пијемо вино,
„Већ сам допо да ти кажем побро!
„Твога брата заробише Турци,
„Зароби га Ага од Страхора, 100
„Баци њега на дно у тамницу,
„И сутра ће њега обесити;
„Него хајде побратиме Марко,
„Те избави брата рођенога.“
Кад то зачу Краљевићу Марко! 105
Он опреми дебелога шарца,
Па се њему на рамена баци,
Па ходоше ка Страхору граду.
Кад су били пољу страхорскоме,
Тада рече Дервишина Мујо, 110
„Побратиме од Прилипа Марко!
„Ти остани у пољу широком,
„А ја одох да оставим дора,
„Да се неби осетили Турци.“
Кад у јутру јутро освануло, 115
Док ето ти Аге од Страхора,
И са њиме тридесет Турака,
Воде Турци Андру да обесе.
Кад дођоше у поље широко.
Вели њима Краљевићу Марко: 120
„Чујете л' ме тридесет Турака!
„Продајте ми роба свезанога,
„Да ћу вама три товара блага.“
Говори му Ага од Страхина,
„Хајд' одатле гола Дервишино! 125
„И тебе ћу сада обесити.“
Кад то зачу Краљевићу Марко.
Скочи Марко од земље на ноге,
Шарину се на рамена баци,
Па потрже сабљу димискију, 130
Те погуби тридесет Турака,
И ухвати Агу од Страхора,
Обеси га у пољу широком,
Па он пушти свога брата Андру,
C' њиме ходе у Страхора града, 135
Те Агину похараше кулу,
И узеше Луцију девојку,
Па ходоше бијелом Прилипу.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне песме (јуначке), скупио их и на свет издао Милан Ђ. Станић, Част I, у Београду, Штампарија Николе Стефановића, 1870, стр. 85-90, № 12