Историја хришћанске цркве за средње школе по Смирнову, Победоносцеву и другим писцима 4

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ ЗА СРЕДЊЕ ШКОЛЕ ПО СМИРНОВУ, ПОБЕДОНОСЦЕВУ И ДРУГИМ ПИСЦИМА
Писац: непознати аутор


ЦРКВЕ ПРАВОСЛАВНИХ СЛОВЕНА

Први замеци хришћанства у Словена.[уреди]

У времену опште сеобе народа, а можда и раније југоисточни предели Тракије и Македоније беху насељени Словенима. Доцније они потпадну под власт византијских императора и њима су у ратовима помагали. Ту је на сву прилику био заметак првога хришћанства на Балканском полуострву у Словена. На ово нас упућује радња словенских апостола св. Кирила и Методија, који су из Солуна пошли да проповедају хришћанство моравским Словенима и као већ упознати са словенским језиком, створише за Словене писмена и преведоше на словенски језик св. Писмо и друге црквене књиге. Али се доцније о овим првим досељеницима - Словенима, беше изгубио траг и нешто утицајем византијских Грка, нешто туђинском најездом и њима се до скора није знало и у Историји помињало. Тек у наше доба, племенска и национална свест у њих се пробудила и данас се бар Македонија сматра за словенску земљу, са обилежјем својих народних и верских особина. Али налик на прво доба, кад су латински и грчки проповедници из политичких рачуна заснивали хришћанство у балканских Словена, тако се и данас у превласти народности, такмаче у Македонији Срби и Бугари, при свем том, што је историјским испитивањем доказано да је превласт српске народности у Македонији несумњива. Језик, обичаји и ношња у данашњих Македонаца, па и сама историјска прошлост ове покрајине, несумњиви је доказ, да у Македонији превлађује народност српска.

Глава прва: Црква Бугарска.[уреди]

Бугари су по пореклу смеса: татарског финског и словенског племена. Кад се у другој половини VI века доселише у земље које данас заузимају, били су дивљачко племе и тек у VII веку, пошто покоре трачке Словене, измешају се с њима, усвоје словенски језик и пословене се; али и даље задрже стари назив Блгари. Упадајући често у грчке земље, они су палили, пљачкали и робили Грке и од заробљеника упознавали се са вером хришћанском. Међу овим заробљеницима, нарочито је био чувени Манојло архиепископ једренски, кога су Бугари заробили 813 год. када су у Једрене порушили. Он је са још другим Грцима умро мученичком смрћу, али је тиме посејано било и прво семе хришћанства у Бугарској. Већ у половини IX в. Бугари су били блажији према хришћанима. Уз то десило се, да је сестра бугарског кнеза Бориса (Богориса) још као дете, одведена била као таоц у Цариград; тамо се у двору васпитавала и покрстила под именом Теодора. Кад се из Цариграда вратила (860 г.) у Бугарску, она почне наговарати и свога брата да прими хришћанство, али он је одбије. А кад у земљи наста глад, помор и порази на бојишту, он се предомисли и призвавши у помоћ хришћанскога Бога, крсти се 864 год. под именом Михаило. Поводом овога, цариградски патријар Фотије напише и пошаље Борису посланицу, у којој му препоручује, да поради, како би и сви подајници његови прешли у хришћанство и крстили се. У исто време, искрснуше у Бугарској латински мисионари и почеше наговарати бугарске великаше да не примају веру од Грка, јер ће тиме Бугарска политички постати зависна од цара грчког. То побуни великаше и они се успротиве наредби Бориса да се крсте. Премда и Борис није веровао у искреност Грка, ипак је заповедио да се бунтовници казне. Доцније се и сам Борис поплаши, да с црквеном зависношћу од Цариграда не дође уједно и политичка зависност Бугарске од Византије, с тога у скоро после свога крштења, почне се приближавати Риму и римскоме папи. Године 865, он се обраћао папи Николају I са многим црквеним питањима и молио да пошаље римске свештенике у Бугарску. Кад патр. цариградски Фотије дозна о томе, он ускоро сазове црквени сабор (875 г.) у Цариграду, где буде одлучено, да Бугарска црква припада цариградској патријаршији. Тада римско свештенство остави Бугарску, а бугарски народ добије из Цариграда знаменитог мужа Теофилакта за архиепископа, једног од ученика словенских апостола св. Ћирила и Методија, који је у друштву са осталим прогнатим ученицима, -Климентом и Наумом за време наследника Борисова, цара Симеуна (892 - 927) многе црквене књиге на словенски језик превео, црквом мудро управљао и старао се да утврди православну веру и шири просвету у бугарском народу. Симеун као независан владалац, зажели да и црква буде самостална и независна од цариградског патријара. Он се зарати с Грцима и потуче их (20. авг. 917г.), до ногу, па видећи се моћан и јачи од Грка, прогласи себе за нара, а архиепископа бугарског за патријара и одреди да катедра бугарског партијара буде у Дресту (Силистрији). Грци у почетку не хтедоше признати новог партијара бугарског, и тек доцније за време владе цара Петра (ум. 968 г.) одобрише, да се бугарски архиепископ Дамјан, као афтокефални (независни) архиепископ може звати партијар. Али ова патријаршија бугарска није дуго трајала. Још за време владе Петра упадну Руси под својим кијевским кнезом Светиславом у северну Бугарску и исту освоје, а по том дођу и до грчке границе. Цар Грчки (Јован Зимишћија) изаће пред Русе, отера их из Бугарске, али уједно завлада бугарском и уништи партијаршију год. 971. Тада је и катедра архијепископа пренесена у Охрид.

Год. 1185 Бугари се ослободе од Грка и два брата Петар и Асен обнове бугарско царство, премда у мањем обиму, и настане се у Трнову. Но пошто је Охридски архиепископ и после обновљења царства остао под влашћу цариградског патријара, то нови епископи у обновљеној држави бугарској, изберу другог за археипископа са катедром у Трнову. Тако посташе у бугарској две афтокефалне архи. епоскопије, једна у Охриду, а друга у Трнову.

Са Византиском империјом нови цареви Петар и Асен нису живели у љубави, а тако исто ни њихов наследник Јован Калојан (1195 - 1207 г.); међутим потребно је било, да га суседни владари признаду за цара; зато се он обрати папи за посредовање. Тадашњи папа Инокентије III употреби ову прилику да завлада бугарском црквом, с тога понуди Калојану круну с венцем под условом, да бугарска црква призна власт папину. Калојан пристане на овај услов папе, а тако исто и архиепископ трновски, и папа пошаље 1204 г. у Бугарску своје легате и круну, а архиепископа трновског прогласи за примаса бугарске цркве. Таквим начином, бугарска црква дође под власт папе римског, али више по имену него у ствари.

Пријатељски односи измећу цркве грчке и бугарске обновљени су тек 1234 год. кад су крстоносци заузели били Цариград и приморали партијара, да се склони у Никеју. У то време бугарско царство при Асену II (1221 - 1245 г.) било је снажно и захватало већи део Балканског Полуострва. Тадањи грчки император Јован Дука (1222 - 1255 г.) видећи се због крсташа у невољи, потражи савез са Асеном, што Асен употреби у своју корист, да бугарског архиепископа уздигне на ступањ партијара и тиме обнови стару бугарску патријаршију. Наваљивањем његовим грчки император у договору са источним патријарима признаду архијепископу трновском назив патријара, али под условом да не буде њима раван.

Бугарску цркву доцније, јако су узнемиривали Богомили. Ови јеретици били су осуђени и протерани још кад су Грци владали Бугарском, али се у половини XIV века опет појавише, због чега је патријар трновски Теодосије II принуђен био да сазове сабор, који осуди јерес и прогна из Бугарске Богомиле. - Као веома значајно за бугарску цркву ваља поменути, да је у другој половини XIV века, патријар Јевтимије предузео био исправку црквено-богослужбених књига, које су услед јереси биле искварене или погрешно преведене.

Крајем XIV века (1393-98 г.) Турци освоје Бугарску, патријара Јевтимија протерају, а саборну трновску цркву преобрате у џамију. Тада је нестало и патријаршије бугарске, али је по имену она трајала све до 1767 год. када је партијар цариградски Самуило I са свим споји са цариградском партијаршијом. Од тада све до 1870 год. црква бугарска била је под њеном влашћу. Те године издат је ферман од Султана о утврђењу цркве бугарске у турској царевини; и црква бугарска буде проглашена за независну; добије и свог независног Егзарха, који стално живи у Цариграду. Под његовом се управом све цркве и свештенство у кнежевини Бугарској.

Богомили, њихов постанак и учење.[уреди]

Богомили су по својој вери - науци били јеретици, т. ј. отпадници од цркве православне и њенога учења. Они се први пут јављају у Бугарској за време владе бугарског цара Симеуна, који је освајајући грчке земље, одводио у Бугарску многе заробљенике - Грке, међу којима је било много присталица Манихејске и Павлићанске јереси.[1] Али су они у Бугарској отпочели јавно проповедати своју лажну науку за време бугарског цара Петра (927 - 968). Од њих је црква бугарска претрпела многа зла и тек после сабора држаног у Трнову за време партијарха бугарског Јевтимије, богомилство је почело у бугарској слабити, док се одатле није сасвим преселило у суседне земље: Србију и Босну, где је нашло погодно земљиште за ширење своје лажне науке. Нарочито се оно било угњездило у Босни, где су и по неки владаоци (нпр. Бан Кулин) били присталице богомилске јереси, помагали јој у ширењу и заштићавали.

Учење ових јеретика било је у овоме: Најмоћнији Бог, имао је најснажнијег сина Сатанаила, који је први до Бога. Осећајући се моћан, Сатанаило намисли да се оцепи од бога-Оца и побуни се против њега, зашто буде збачен с неба. Пошто сиђе на земљу, створи првога човека, али не могаше га оживети, већ замоли Оца, да га задахне својим духом. Уједно се Оцу обећа да ће он владати телом а Отац душом човека. Отац то одобри и тако поста први човек и прва жена. Али се дозније Сатанаило покаје што је дао Оцу обавезу и науми да са свим подчини својој власти род људски. Зато се претвори у змију и превари Еву. Ева роди Кајина и кћер Коломену а Кајин убије Адамова сина Авеља и тако зло начело победи - добро. Дуго се род људски био под влашћу Сатанаила, али најзад најмоћнији Бог, реши се да ослободи цео род људски од тога ропства. Кад је прошло 5500 година од када Сатанаило створи видљиви свет, Отац шаље свога млађег сина Исуса Христа, који се још и Михаило зове, јер он је начелник Анђела. Исус се јавља у природном - провидном телу човечијем. Сва његова радња било је привидна. Сатанаило бојећи се да му Исус не предузме царство, реши се да га убије, али у томе не успе. То је углавном Космогонија Богомила.

У појединостима: Богомили не признају цркву, тајне одбацују, крштење називају - воденим крштењем, а своје крштење називају духовним.

На оне, који су улазили у њихово друштво, поклапали су Јованово јеванђеље и то апокрифично (лажно); читали им оче наш и прозивали св. Духа. Тајну св. Причешћа нису признавали и тврђаху, да се човек сједињује са Христовим духом, а не причешћем. Поштовање св. Богородице, Икона и моштију светих такође нису признавали. - Живели су веома уздржљиво, мрзели су на женидбу, гнушали се мрсне хране и избегаваху телесна уживања.

Свето Писмо новога завета било им је једини извор за своју науку, сем Јовановог (нашег) јеванђеља које нису признавали. Од старо-заветних књига признавали су и употребљавали само псалтир и књиге пророчке.

Да би се што већма приближили апостолској цркви бирали су из своје средине 12 апостола, који су стајали под надзором начелника секте.

Ова се јерес ширила и даље на запад, - у Италији и Француској под именом Катара, Патарена и Албигејаца, док их римске папе нису сасвим уништиле, употребљавајући против њих најстрожије мере. У Србији искоренио их је Стефан Немања I, кад је многобоштво истребио.

Глава друга: Црква Руска.[уреди]

Руси се тек у IX веку упознаше са хришћанством. Мисли се да су први Кијевски кнежеви: Асколц и Дир обраћени били у хришћанство грчким епископом Михаилом (867 г.) и били чланови хришћанске општине, која је тада у Кијеву постојала. У време кнежева Олега и Игора, постојала је, као што предање вели, и засебна руска епархија, која је зависила од Цариградског партијара. Кад се Игорова жена Олга крстила у Цариграду (957 г.) и добила име Јелена, овлада и хришћанство у Руса. Син њезин Светислав не хтеде примити хришћанску веру, али унук, - Владимир, после дугог колебања, приволе се хришћанству и крсти. Св. Владимир као незнабожац употребљавао је све могуће мере, да одржи незнабоштво, но увиђајући да су сви његови напори узалудни, реши се најзад, да са своји народом промени веру. Но да би дознао која је вера најбоља, испрати год. 987 нарочите посланике, да испитају све постојеће тада вере. кад се посланици врате и известе Владимира да им се најбоље допада Грчка вера (т. ј. Источно православна), Владимир и његова свита, сећајући се да је још св. Олга, његова прабаба, веровала грчку веру, реши се да прими веру хришћанску од Грка. У Херсону (Криму) он се венча (987 г.) са Грчком принцезом Аном (Палеолога) и крсти га грчки епископ, а за њим и неке из свите његове. По повратку у Кијево заузме се озбиљно да шири хришћанство у својој земљи, Тако прокрсти најпре своје синове и становнике кијевске, а за тим изашље епископе и свештенике да проповедају Еванђељску науку у околини Кијева и осталим руским покрајинама. За кратко време покрсте се многи и у неким градовима Владимир оснује епископије (Новогороду, Ростову и т. д.) и Митрополију у Кијеву; одреди помоћ свештеницима и отвори у Кијеву школу за васпитавање деце у духу хришћанске вере, подижући уз то цркве и школе по осталим градовима и покрајинама руским.

У време кнеза Јарослава (1016 - 1054 г.), руска црква беше потпуно уређена. Он је обраћао сву пажњу на духовну просвету у руском народу; тако: по већим градовима оснивао је школе, а у Кијеву при Софијској цркви засновао је библиотеку (књижницу), да сви могу отуда црпети знање и науку тога доба. Књиге већином религијско-црквене садржине, набављао је из Грчке и Бугарске и заповедио да се преводе са грчког и преписују са словенског језика.

У томе времену, посташе и манастири у Русији. Мећу многима, у време његове владе заснован је чувени манастир „Кијево - Печерска Лавра“, који је доцније био средиште духовне власти и просвете у Русији. Тим је уједно ударен био темељ народној цркви у Русији и дело започето Владимиром, довршио је у духу народном - Јарослав. Већ 1051 г. на катедри митрополита кијевског, седео је епископ Иларион, но народности Рус, а не Грк, као што је било у пређашње доба.

У исто време римске папе, покушаваху да интригама приволе руску цркву за себе и да је узму под своју власт, а тиме да је оцепе од православне - источне цркве; али у томе не могаху успети. Два пута је слао папа своје легате Владимиру, да га приволе себи, али поред свију папских обећања, руска црква оста и до данас верна Православљу.

Кад се народ руски за време св. Владимира покрстио, тада је отпочето било и уређење црквене јерархије у Русији по угледу на источну цркву, од које је у прво време руска црква била зависна; јер митрополита кијевског посвећивао и утврђивао је патријар цариградски. Али чим је за митрополита постављен био Рус -Иларион, већ се зачела била мисао о независности руске цркве и њене јерархије. А кад је Москва постала центар руске државе, јави се читав низ митрополита - Руса (Петар, Алексије, Јона и Филип), који су својим богоугодним животом заслужили име светитеља.

Са политичким напредовањем Русије, јачала је и њена јерархија. Већ у половини XVI века руска црква била је независна и ускоро се заче у њој мисао у установљењу патријархата у Русији. Њу је остварио велики кнез руски Теодор Јовановић, син Јована Грозног. То је било по случају доласка антиохијског партијара Аћима, који је год. 1586. дошао у Москву да скупља милостињу за своју цркву. Теодор изјави своју жељу партијару, да се у Русији установи засебан партијархат и патр. Аћим не само да пристане на то, већ обећа, да ће сам предложити његову жељу сабору источних патријара. После године дана дође пристанак цариградског и антиохијског патријара с поруком, да ће јерусалимски партијар доћи у Русију, да посвети изабрано лице на патријара. Али он не оде, већ године 1589 г. дође у Москву патр. цариградски Јеремија II као најстарији, да овај чин изврши; а уједно да скупља милостињу за обнављање цркве, коју су Турци били порушили. Најпре је понуђен био патр. Јеремија да се прими ове дужности, али он захвали на почасти и предложи да изберу једнога из руских архијереја за патријара. Од тројице предложених лица, коцком биде изабран тадашњи митрополит московски Јов и посвећен исте године. Доцније (1591 г.), патријар пошаље грамоту патријару Јову и тиме га призна за независног партијара руског. Ову повељу потписали су сви источни партијарси сем александријскога, који је у то време умро. Сва права васељенских патријара, призната су била и патријару руском.

После смрти првог патријара Јова (1605) до 1700 год. измењало се на управи руске цркве девет партијара, мећу којима је најчувенији патр. Никон, одличан беседник и строги испосник. Увиђајући погрешке у тадашњим штампаним црквеним књигама, предузео је исправку истих и тиме навукао на себе мржњу и гонење противника, који су га најзад код цара Алексија Михаиловића опањкали, оптужили, с патријаршества свргли и рашчинили, па као простог калуђера прогнали у Терапонтов манастир на заточење. Кад су га по жељи царевој, после петнаесто-годишњег заточења повели у Воскресенски манастир, старац у путу умре и сахрањен је у истом манастиру.

Патријархат је у Русији постојао до Петра Великог. Године 1721. у место патријархата основан је св. Синод као стални сабор црквени, који и данас управља црквеним пословима у Русији. У њему председава сапутник царев, тако звани Обер-прокурор.

У времену првих патријараха, руска црква борила се не само са спољашњим већ и са унутарњим својим непријатељима. Папе, преко својих језуита у Пољској насртали су на православну цркву руску, нарочито у оним местима, која су била под влашћу краљева пољских. Краљ пољски Сигисмунд III у договору са језуитима на основу одлуке флоренстиског сабора, нагнао је близу три милијуна православних Руса да приме унију т. ј. да признаду папу и њему се покоравају. Од овога папског насиља, ослободила је руску цркву царица Катарина II. Кад никакве преставке и молбе не помогоше, да се руском живљу у Пољској олакша његово бедно стање, она крене војску и освоји Пољску. Тада, некадање руске области: Бела Русија, Литва и Волинија опет беху уједињене са старом постојбином. Насилно обраћени у унију радосно су прелазили у стару веру и под кров православне цркве. Још у време царице Катарине добровољно је примио православну веру до два милијуна унијата. Године 1839. и остали унијати пређу у Православље и тако је уније сасвим нестало у Русији.

Други, - унутарњи непријатељи руске цркве за време паријархата, били су т. з. расколници. Они и данас задају голему бригу државним и црквеним властима у Русији. Повод руском расколу био је исправка црквено служебних књига, коју је предузео био партријар Никон. То се није допало простом народу и пређашњим издаваоцима књига, зато, што их је партијар Никон уклонио од дужности, те подбадаху празноверну светину, тврдећи: да патр. Никон није исправио већ искварио старе књиге. Многи томе поверују и јавно се одреку св. цркве, назвавши се староверцима. Кад је патр. Никон пао, празноверци су се томе јако радовали; али сабор руских и источних партијара одобри исправке Никона, а осуди мишљење расколника. То не буде по вољи расколицима и они се реше да не слушају ни сабор, ни цара. Пошто заузму соловецки манастир они дигну јавну буну и пуних 7 година одбијали су нападаје царске војске (1669-1676). У време малољетства Петра I помагани стрелцима (руски јаничари), дигоше буну у самој Москви, али буду савладани и коловође кажњени. Растерани из престонице, расколници се настане у густим шумама и подигну себи скитове (колебе), други побегоше у Сибир, Пољску и Крим, где су пљачкали и харали, а неки сами себе уморише - спаљивањем.

Није прошло 25 година од почетка раскола (1667 г.), расколници се већ побркаше мећу собом и поделише на две секте: поповштину и безпоповштину. То је било овако: У току времена, свештеници, који се оцепише од св. цркве са световњацима, један по један изумираху. Расколиници, видећи за себе опасност да ће најзад остати без свештеника, мислили су шта да раде? Најзад, један од њих предложи, да богослужење и тајне свршава изабрани из световњака старац; тако постаде секта безпоповштине. Други опет одлучише, да приме за свога свештеника оно лице, које православни архијереј рукоположи, али под условом да се одрече тако званих никоновских заблуда, т. ј. од православне цркве; тако је постала секта поповштине.

Свака од ових секата, изделе се доцније на безброј мањих и са много већим заблудама, које својом махнитошћу прелазе у крајност.

Расколници се издвајају од православних у овоме:

1. Богослужење треба свршавати по старим књигама, писаним или штампаним пре парт. Никона: 2) члан символа вере о св. Духу, чита се овако: и в Духа свјатога Господа истинаго и животворјашчаго; 3) алилуја пева се два пута, а не три пута; додајући два пута: Слава Тебје Боже; 4) Литију треба носити по сунцу, а не против сунца; 5) Крстити се и благосиљати са два прста: кажи-прстом и средњим; 6) Поштовати само осмокраки крст; 7) Име Спаситеља изговарати и писати Јсусус ( а не Јисус); 8) Иконе само старе поштовати.

У новије доба, руска православна црква јако напредује и шири се не само у областима руске царевине, већ и споља. Нарочито је обраћена велика пажња Светога Синода на мисионарство у далеким земљама: Сибирије и Азије, где руски проповедници неуморно раде на обраћању незнабожачких народа у хришћанство.

Глава трећа: Црква Српска.[уреди]

Прво и друго крштење Срба.[уреди]

Кад су Срби у време опште сеобе Словена заузели у VII веку земље око Дунава, они су као и остали досељеници били многобошци. Одма по доласку њиховом, грчки цар Ираклије позове нарочито свештенике римске цркве, да крсте Србе. То је било 640 г. кад је римска црква још била у заједници са источном, - православном црквом. Но римско духовенство није могло успети у томе, јер Срби нису разумели проповеднике - латине и нехтедоше се крстити, већ осташе и даље идолопоклоници. Шта више и они који се крстише, али се само по имену зваху хришћани, врате се опет пређашњим обичајима, јер нису разумели латинску службу, нити пак проповед својих римских учитеља. Тако, покушај римског духовенства, поред свега заузимања папе да Србе обрате у хришћанство, би осујећен. У то време и Хрвати обраћаху се папи Глигорију VI да им по други пут пошаље свештенике, који ће их крстити, но и овај други покушај са Хрватима, био је безуспешан. Године 867. Срби заједно са Хрватима умоле грчког цара Василија Македонца да им пошаље свештенике, који ће их крстити и научити вери христовој; али не из Рима, већ из Цариграда. Василије им по молби њиховој, пошаље свештенике - Грке. Кад су грчки проповедници дошли у Далмацију и Србију народ у први мах радосно пође за њима и крсти се. Али то није дуго трајало. Грчки проповедници, заслепљени мржњом, према туђинцима, гледали су на Србе, као на варваре. Срби опет, по својој урођеној тежњи за својим, чували су свој језик и обичаје, зато нису хтели веровати у оно што не разуму. Чим спазе намеру грчку, да им намећу свој грчки језик, напусте цркву и попове грчке, па уведу поново своје пређашње богослужење, своју многобожачку религију.

Тако и овај други покушај, да се Срби обрате у хришћанство, оста без успеха; и својим несмишљеним поступцима, Грци учинише више зла него и само римско свештенство. Тек од IX в. с појавом словенских Апостола св. Ћирила и Методија, почиње се ширити и утврђивати хришћанство у Словена; гајити љубав и оданост Православљу, које је доцније имало пресудни утицај на верски и политички живот Срба.

У ово доба јављају се Славе у Срба. Срби, као један народ, још из памтивека живели су племенским животом, издељени у веће задруге. хришћанство, примало је свако племе посебице и бирало при крштењу себи патрона или светога у који се дан крстило. Тако су постале „Славе“ или „Крсно име“ у Срба.

Док су се Срби у црквеним односу колебали измећу Рима и Цариграда, т. ј. хоће ли бити католици или православни, друго српско племе - Хрвати, под утицајем римскога духовенства у току времена, одвојише се од своје браће Срба и пређу на страну Рима и римског учења. Довде Хрвати и Срби били су, може се тврдити, један народ, подељен на неколико самосталних општина живећи, заједничким историјским животом и предањем. Али од 925 год. када је по наредби папе сазван био у Сплету црквени сабор, на коме су папини изасланици осудили словенску службу и избацили је из црквене употребе, браћа по рођењу и језику, и по свој пређашњој судбини и Историји расташе се и одоше сваки на своју страну, како у политичком тако и у црквеном животу. Хрвати признадоше папу и римско учење на латинском језику, а Срби задржаше словенску службу и православно учење св. цркве.

Снажење Православља и оснивање народне јерархије у српској цркви, пада у исто време кад и политичко уједињење српског народа. У XII в. Православље се сасвим утврдило у Србији. Самосталност политичка и уједињење свега српског народа под једним владаоцем, уздигло је цркву српску и њену јерархију, коју је доцније Св. Сава својим неуморним трудом и радом подигао на ступањ архиепископије српске. Прави политички и државни живот Срба, почне тек с Немањом I великим жупаном рашким и сином његовим св. Савом.

Стефан Немања I и св. Сава. Постанак прве независне архиепископије у Србији.[уреди]

Од онога времена кад је Немања I (1134 г.) победио своју браћу и њихове земље освојио и ујединио српски народ, све до своје смрти старао се, да утврди православље у Србији и очисти земљу од неверника, нарочито од богомилске јереси, која се јако ширила мећу властелом. А да би православна вера што већма напредовала у Србији, он је из побожности, подизао многе цркве и манастире и тиме овековечио име своје у Српству.

Пошто је 37 година владао као велики жупан, он сазове сабор у Рашкој и преда управу над Србијом своме старијем сину Стефану, а сам, на позив свога најмлађег сина Саве, оде у ман. Студеницу, где се закалуђери под именом Симеун. После две године (1197), остави Студеницу, дође у Атонску гору и настани се у ман. Ватопеду. Путујући и раздавајући милостињу светогорским манастирима, од нађе развалине некадашњег ман. Хилендара, који су морски разбојници порушили и обнови га. У Хилендару, Немања је живео 8 месеци и у њему је умро и сахрањен 13. фебр. 1199 г. а доцније тело његово (1207 г.) пренесено је у м. Студеницу, где и данас почива.

Св. Сава, најмлађи син Стеф. Немање још у својој 17. години, оставио је кућу очеву и отишао на Атон, где се закалуђерио (1185 г.), да доцније као архиепископ српски послужи цркви, држави и народу српском. Пошто пренесе тело свога оца у Студеницу, он постане Архимандрит (око 1209 г.) студенички, али се ускоро врати у Атонску гору и тамо настави испоснички живот. Враћајући се по други пут са Атона сврати уз пут у Никеју; где је у то време живео православни партијар источни који се с царем беше склонио овде од Крсташке најезде. Цар грчки Тодор Ласкарис и партијар Герман дочекају Саву са свима почастима. Сава употреби ову прилику и предложи цару и партијару да оставе Србима засебног архиепископа, препоручујући им за то место једнога од калуђера атонских, који је с њима путовао. Цар и патријар, најпре одбију молбу Савину, али видећи се у невољи због заузећа Цариграда крстоносцима и надајући се помоћи од Срба, предомисле се и понуде Сави, да се он прими за архијепископа. Св. Сава знајући од какве користи може бити цркви и држави српској прими понуду цареву и партијар постави га и прогласи за архиепископа српског (1219 г.) Тако је постала прва независна архијепископија у Србији. Епископи од тада нису више ишли на посвећење источном патријару, већ их у тај чин посвећивао архиепископ српски са осталим епископима.

По доласку свом у Србију, Св. Сава као архиепископ договори се с братом својим Стефаном и подели Србију на 10 епископстава, а катедре новим епископијама оснује у манастирима. За Епископе су већином изабрани били достојни и побожни калуђери атонски и они, које је св. Сава, собом из Св. Горе повео. У то време довршен је и Ман. Жича и у њој основана прва архиепископија српска.

Св. Сава, пошто је установио народну црквену јерархију, оде у м. Студеницу и уведе у њој по примеру светогорских манастира калуђерско општежиће и поснички живот. манастири тога доба били су богати расадници хришћанске побожности и народне образованости. Св. Сава се лично старао о њима, често их похађао и учио народ не само вери, већ и дужностима хришћанским. Својом побожношћу, оданошћу Православљу и народној јерархији, стекао је у народу име: првог учитеља и просветитеља српског, а за света и неумрла дела и праведнички живот, проглашен је за свеца.

Св. Сава није до смрти управљао српском црквом. Незадовољан поступком краља Владислава, избере себи заменика Арсенија свога ученика, који је тада био игуман м. Жиче (1233 г.) и оде у Јерусалим и на гору Синај. Враћајући се у отаџбину, сврати у повратку у Трнову да походи свога сродника Цара Асена II и новог партијара бугарског Јоаким; ту се после одслужене литургије помоле и 5-ога умре, а 14 јануара 1236 год. буде сахрањен у цркви четрдесет мученика. Његово је тело пренесено из Трнове у Србију 6 маја 1237 год. и положено у м. Милешево.

После смрти св. Саве, знатнији представници српске цркве били су: архиепископи Никодим и Данило II.

Архиепископ Никодим био је пре тога Игуман Хилендарски. Знао је грчки језик и с њега је превео типик (Устав) јерусалимски св. Саве освећеног по благослову партијара: цариградског Неофита и јерусалимскога Атанасија на српско-словенски језик 1318. год. Краљ Милутин, слао га цару Андронику, док је још био Игуман Хилендарски (1313) ради државних послова. Умро је и сахрањен у Пећи 1324 год.

Архиепископ Данило II игуман хилендарски, рођен је у српској властеоској породици. Из ране младости одао се науци и испосничком животу, угледајући се у свему на св. Саву. Краљ Милутин узме га у свој двор као племића, али се он не занесе дворским сјајем, већ потражи склоништа у манастиру и преда се самоћи. Кад је Краљ похађао манастире, водио је собом и Данила. Дошав у манастир Сопоћане, Данило се договори с једним калуђером и ноћу кришом отиду у манастир Кончул на Ибру, задужбину Немањину! Игуман Кончулски Никола закалуђери Данила по његовој жељи и молби.

Кад је краљ Драгутин устао с војском против Милутина (1313 г.) да му преотме престо. Милутин је слао Данила, да га измири с Драгутином, што је овај с успехом извршио и завађену браћу измирио.

Стефан Дечански, син Милутинов јако је волео Данила, слао га у Цариград и другим суседним владарима, ради извршења важних државних порука. Данило је написао "животи краљева и архиепископа српских" и зато је назван "Љетописац". Умро је у дубокој старости 1337 год. и сахрањен у Пећи.

Још за живота св. Саве, папе су покушавале да уведу католицизам у Србију. Кад је Вукан устао противу свога старијег брата Стефана, овај се побоји да му Вукан не преотме престо и обрати се папи за помоћ, молећи га да му пошаље круну и своје легате са симболом католичке вере, али св. Сава, увиђајући намеру папину, крунише Стефана за краља по обредима православне цркве и тиме још јаче утврди Православље у Србији.

Краљ Милутин, кад год је долазио у неприлике са Грцима и Угарима, поручивао би папи да му пошаље легате и обећавао, да ће он и народ српски примити католичку веру, и папе су у два маха слале своје легате у Србију, који су се свагда враћали безобзирце од куда су и дошли. Српски народ поред све навале папске, остао је чврст и постојан у вери, коју је св. Сава засновао а наследници његови очували и потомству предали.

Постанак Пећске патријаршије.[уреди]

Прва половина XIV века било је најславније доба за српску државу и цркву. Србија је тада била прва држава на балканском полуострву. Краљ Душан, освајајући Грчке и Бугарске земље, науми да себе и Србију уздигне у очима суседних владара, који су завидели Душановој слави и напретку Србије. Пошто освоји Серез 1345 г., прогласи се у њему царем српским и грчким. Али по тадашњем обичају, ваљало је паријар да крунише цара. Зато Душан сазове сабор у Скопљу (1346 г.), на коме тадашњи архијепископ Јанићије II биде изабран за партијара српског са седиштем у Пећи. Нови партијар крунише цара Душана и царицу Јелену и тиме слава и величина српске државе и цркве испе се до највећег врхунца. Ово није годило цариградском патријару, што је без његова знања и пристанка основана била партијаршија српска, али у први мах није против тога ништа предузимао. Тек 1352 год. за време цариградског патријара Калиста бачена је анатема на цара Душана, патр. Јанићија и српску партијаршију. Цар Душан и патр. Јанићије покушавали су да се измире са цариградском паријаром, али споразум није постигнут. Јанићије умре 1354; а Душана уграби изненада смрт 1355, кад се с војском примакао био Цариграду, да га освоји; тако анатема остане на српској патријаршији, цркви и царевини до 1375 год. По смрти патријара Јанићија изабран буде Сава IV за партијара. Он је управљао црквом у најтежим данима српске државе и цркве. Пошто кнез Лазар савлада поједине упорне и себичне великаше у својој држави (од 1371 - 1375), почне размишљати о измирењу српске цркве са грчком, али је партијар Сава био противан томе, ваљда зато, што му нису биле по вољи погодбе о измирењу. Међутим светогорски калуђери, почну гонити калуђере Србе и то побуди хилендарског калуђера, старца Исаију да се обрати кнезу Лазару и затражи измирење са грчком црквом. Кнез Лазар прихвати предлог Исаије и пошаље га са још другим калуђерима у Цариград ради измирења. Тада је цариградски патријар био Филотије. Он прими српске изасланике и скине анатему са српске цркве, царевине и народа 1375 год.

Отмица, која је настала после смрти Душана мећу великашима, да заузму поједине области царства и постану независни владари улегла се била и у цркви. Због тога за кратко време није било патријара у Пећи. Кнез Лазар превиђајући из тога рђаве последице по цркву, сазове на измаку 1376 год. сабор у Пећи и заповеди архијерејима и свештенству да изаберу партијара. Изабран буде старац Јеремија, који одма по избору, венча Лазара на царство. Тада је био повраћен мир у цркви.

На неколико година пре битке Косовске, партијар Јеврем остави управу црквену и место себе постави за патријара Спиридона (1382 г.) родом из Ниша. Он је познат као писац многих црквених песама.

Кад умре патр. Спиридон и кнез Лазар (1389 г.) погибе на Косову, српска држава и црква беху у најжалоснијем стању. Заоставша властела и свештенство, умоле патр. Јеврема и овај се понова прими управе у српској цркви, до избора новог паријара Данила III. (1395 г.) После Данила, био је патријар Сава V. У време његово умро је престарели и одвећ заслужни са срп. цркву патр. Јеврем, који близу тридесет година управљао српском црквом. После битке Косовске Србија мало по мало губи своју самосталност. Наследник кнеза Лазара, његов син Стеван Лазаревић - Високи (1389 - 1427 г.) узалуд се трудио да очува растргнуту државу српску од пропасти. Турски султани, којима је Стефан, по уговору, помагао у ратовима не само што не сачуваше Србији њену самосталност, већ је са свим упропастише. Стефан добивши после битке градачке од Маџара Београд, користећи се миром, настани се у Београду и отпочне радити о благостању државе и цркве српске. На источној страни вароши, подигне цркву „Успенија Богородице“ са општежићем калђерским и одреди да ту буде и Митрополија београдска. Новој митрополији, Стефан поклони многе земље и села, да неби трпели никакву оскудицу. У огради њеној, подигне и другу цркву у име „три светитеља (Јерарха)“ и нареди, да се у њој сарањују архијереји. Поред овога још и дом за странце и болницу на слатким водама с црквом у име чудотворца св. Николе. Стефан је сазидао и м. Манасију (1407) и тада је био партијарх Кпрпл, који је и освештао Манасију, задужбину Високог Стефана 1408. год.

У времену до Стефана Лазаревића Високог, црквена књижевност у Србији још се у велико развијала. Сем Цамблака који је написао живот младога цара Уроша и Душана, калуђера Исаије и Константина философа, који је живео у време Ђурђа Бранковића и описао по препоруци парт. Никона живот. Стефана Лазаревића, спомињу се још и ресавски преводници, који су у Манасији преписивали и с грчког језика преводили црквене књиге. Најзад и сам Стефан Високи, познат је као ваљан књижевник и преводилац тога доба.

По смрти Стефановој, Србијом почне управљати његов синовац Ђурђе Бранковић (Смедеревац). О ступању своме на владу он говори овако: „Ми се преко своје воље примисмо  владе и благословом парт. Никона српске и поморске земље, који је тада (1427 г.) дошао био у Београд“. Ђорђе је намеравао да сасвим ослободи Србију од Турака. Потуцајући се по свету да нађе помоћи, он се најзад договори са маџарским краљем Владисавом и ердељским војводом Хуњадијом, да се дигну на Турке. Кад је Хуњадије дошао с војском на Балкан, Турци се уплаше и сегединским миром (1444 г.), врате Србима све њихове земље, које су дотле освојили, Ђурђа признаду за деспота српског. У исто време, папа Николај V, видећи рђаво стање Србије и српске цркве, похвата да се користи тиме и пошаље своје легате у Србију да уведу католичку веру, али се превари у рачуну, јер народ српски, поред све несреће која га је задесила, оста тврд и постојан у својој вери. Патријар српски у то време био је Никодим II. Тек после смрти Ђурђа, при партијару Арсенију II, кад се Јелена палеолог, уздајући се у помоћ запада, са свим предала била папи и примила заштиту римског престола, - Срби, да би очували своју веру и народност предаду Турцима сва утврђена места и градове у Србији (1459 г.).

Српска црква под Турцима. Сеоба Срба у Аустрију и укидање Пећске патријаршије.[уреди]

Прво и највеће зло, које су Турци учинили српском народу и српској цркви, био је намет на патријаршију и одузимање црквених добара. Ово је много допринело, да се партијарси удруже с народом и подједнако сносе несрећну судбину и јарам турски. Несрећа ова предала је за неко време српску цркву у руке охридском архиепископу да њоме управља. Тако српска црква за читаво столеће, све до патријара Макарија (1557 - 1574 г.) није имала свога нарочитог партијара у Пећи. Макарије обнови патријаршију пећску и настави ред српских патријара. Околност једна давала му је могућност, да учини много добра за цркву српску. Брат његов Мехмед-паша из Сокола, био је везир и зет султанов. Помоћу његовом Макарије добије од Султана одобрење, да може обнављати цркве и манастире, које су Турци срушили. Пре свега обнови стару пећску обитељ и пресели се у Пећ, где је катедра партијара и пређе била. У њој је умро и сахрањен.

За време његовог управљања српском црквом, штампане су многе црквене старо-словенске књиге.

Кад је српском црквом управљао патр. Јован (седамнаести по реду), живео је чувени зулумћар Синан - Паша. Дошав са војском преко Дунава у Београд заповеди да се из ман. Милешева донесе тело св. Саве и спали га на источном врачару 27 априла 1595 год.

Ова и још многа друга насиља, принуде партијаре да ступе у блиске политичке сношаје са туђим владаоцима и од њих траже помоћи.

Први је партијар Максим (1659 - 1681) отпочео тајне преговоре са Аутријом, да се Срби њеном помоћу ослободе од Турака. Али отворени и јавни устанак Срба против Турака у савезу с Аустријом, био је за време патр. Арсенија III Чарнојевића. У пролеће 1690 год. прими партријар писмо од цара Леополда I и проглас на све хришћане у Турској да се придруже његовој војсци, обећавши им права и повластице у областима где живе. Паријар је са српским народом снажно помагао аустријској војсци, али је Ћуприлић - паша претера на траг преко Саве и Дунава у јесен 1690 г. За њом пређе и патријар Арсеније с митрополитима, епоскопима, калуђерима и преведе са собом 37-40 хиљада породица, које се населе у Срему, Бачкој, Банату, око Осека, па све дуж дунавске обале до самога Будима. Патријар Арсеније смести се у варошици Сент-Андреји близу Будима и ту подигне себи патријаршески Двор. Доцније се пресели у Сремске Карловце, где је и данас катедра Митрополита (партијар) српског у Аустро-Угарској.

По одласу патр. Арсенија, постављен је султановим бератом за патријара пећског Калиник родом Грк. С њим су дошла и два грчка епископа, који му по наредби цариградског партијара и Султана, предаду управу пећске патријаршије. Калиник није дуго седео у Пећи. Он оде у Темишвар и тамо је умро (16. авг. 1710 г.). После њега био је партијар Атанасије I, а овога је наследио патр. Мојсије.

Ускоро Турци опет заузму Београд од аустријанаца и митрополија буде враћена у Карловце. Мисли се, да је овом приликом прешао у Аустрију и патр. Мојсија, сабор српских епископа, по одобрењу султана, избере за патријара Арсенија IV Јовановића (Шакабенту; 18. фебр. 1725. год.). Име овога партијара, подсећа нас на најнесрећније дане у српској Историји. Не мислећи о ужасним последицама, које могу снаћи српску цркву и народ, он се почне договарати са бечким двором у циљу ослобођења Србије од турске власти. Карло IV, издајући се за великог браниоца потлачених хришћана у Турској, употреби ову прилику и наговори партијара да позове Србе да се селе у Угарску, обећавајући знатна права и повластице Србима. Али тада су још у животу чувени Рашковићи у Старом Влаху, који одвраћаху народ да се не сели и не напушта свој завичај и своју земљу. Карло се поново обрати партијару. Арсеније IV исто као и његов имењак и сабрат Арсеније III, поверује ласкавим обећањима Карла и његових доглавника и у најгоре доба године, науми да исели народ у аустријске земље. Срећом Турци дознаду раније намеру његову и пусте се за њим у потеру. Неке врате натраг, многе исеку и оставе на месту; а патријар с неколицином свештеника једва умакне и преће у Аустрију. Ова ужасна и крвава сеоба Срба, догодила се 1738 год.

Бегство патр. Арсенија IV толико је озлоједило Турке, да нису хтели дозволити Србима да сами изберу новог партијара. Грци, који су одавна злобним очима гледали на српску цркву, ово једва дочекају и у договору с Турцима (око 1740 г) пошаљу на упражњено место партијара пећског Грка, Јанићија III, који је још у Цариграду потврђен био султановим бератом за пећског патријара.

Од тада су на партијаршеској столици у Пећи седели и црквом српском управљали час Срби, час Грци - наизменице, докле није укинута.

Последњи (тридесетпети) партијар био је Грк Калиник (1765). Још у оно доба, кад је патр. Арсеније IV пребегао у Аустрију, у јерархији партијаршије пећске било је доста Грка, који су у приликама наметнути били из Цариграда, на упражњена места епископска. После прогонства патр. Василија Бркића (1763 г.) који је био претходник Калиника, епископи - Грци изјаве патр. цариградском Самуилу да они неће више Србина за партијара. Народ се одупре томе, али султан у договору са цариградским партијаром изда ферман, којим је пећска патријаршија укинута и спојена са цариградском 1766 год

Патријар Калиник буде збачен с патријаршества; за тим и сви епископи Срби и замењени буду Грцима. Грчки Митрополити и епископи - фанариоте, узму управу црквену у своје руке, која је трајала све до ослобођења Србије од Турака, под Великим Милошем Обреновићем I.

Први митрополити у ослобођеној Србији.[уреди]

Устанак под Кара-Ђорђем свршио се пропашћу српском и бегством Кара-Ђорђа у Аустрију (1813 г.). Народ се разбегао и крио по шумама и гудурама од зулума турског. Турци су се грозно светили за устанак и хватајући виђеније Србе, доводили их у Београд и живе набијали на колац.

У оваквом жалосном стању налазила се Србија и српски народ, кад је војвода руднички Милош Обреновић развио таковску заставу (1815) и позвао народ да поново устане на Турке. Мудри и јуначни Милош у бојевима на Љубићу, Чачку и Пожаревцу, победи Турке и заузме Србију од Турака. Народ српски призна Милоша за свога Господара, а султан га потврди за Кнеза Србије, с правом наследства. Тако један део српског народа, добије слободу и своју државу.

Кнез Милош, одмах првих година своје владе, поред старања о државним пословима водио је преговоре са цариградском партијаршијом о уређењу јерархије и цркве српске. Митрополити - Грци, који се затекоше на управи српске цркве, нису се допадали Милошу највише због њиховог шуровања с Турцима. Зато науми да постави Србина за митрополита и чим умре Антим (1830 г.) последњи митрополит београдски, - Грк, Кнез Милош у договору са црквеним и народним старешинама избере: Мелетија Павловића, архимандрита м. Враћевшнице; Герасима Ђорђевића архимандрита м. Студенице и Нићифора Максимовића, архимандрита м. Сретења, па их пошаље у Цариград патријарху с молбом: да Мелетија посвети за архиепископа београдског и Митролопита српског; Герасима за епископа шабачког, а Нићифора за епископа ужичког.

Пошто бијеше објављен царски хатишериф (30. нов. 1830 г.), о правима Србије, патријар принуђен буде да посвети Мелетија за митрополита (18. авг. 1831 г.), а он другу двојицу за епископе. Ово је био први митрополит - Србин у ослобођеној Србији. Доцније (1832 г.), потписан је уговор (конкордат) од патријара цариградског и Кнеза Милоша, да у будуће митрополити и епископи буду Срби, који ће се посвећивати у Србији.

По смрти митрополита Мелетија (1833 г.), Кнез Милош обрати се тадашњем карловачком митрополиту Стефану Стратимировићу за савет о избору лица за митрополита. Он му препоручи његовога секретара Павла Јовановића, Србина родом из Илока у Срему. Пошто Павле пристане на предлог Кнеза Милоша да буде митрополит српски; закалуђери се и добије име Петар. После 15 дана постане архимандрит и послан је у Цариград с писмом Кнеза Милоша на патр. Григорија, који га посвети за архиепископа београдског и митрополита српског (6. дек. 1833 г.). По уговору од 1832. год. није био дужан ићи ради посвећења у Цариград, но може бити да су Кнеза Милоша руководили виши политички обзири, кад је Петра нарочито послао у Цариград. Митрополит Петар био је неуморан, обилати црквени раденик, организатор и одличан проповедник црквени. У цркви и свештенству увео је примеран ред и строгост у извршивању свештеничке дужности. Установио је прву конзисторију (духовни суд) при митрополију и Богословију за свештенство оба реда (1836 г.). Али због политичких и династичких промена, које се догодише 1858 - 59 год. на свето-андрејској скупштини, принуђен буде да напусти Србију и пресели се у Аустро-Угарску, где добије за епископа у Горњим Карловцима. Умро је у Карловцима 22. септ. 1864 г. Сахрањен је у фрушкогорском манастиру Крушедолу.

Њега је још за живота заступао тадашњи епископ шабачки Михаило. Сабор српских епископа за време трајања скупштине у Крагујевцу, избере Михаила за митрополита 25 јула 1859. год. Митрополит Михаило још као епископ шабачки, прочуо се својом смерношћу, побожношћу и ученошћу. Као Митрополит писао је многе богословске расправе, беседе и поучне књиге за народ. После ратова с Турцима 1876 -1879. његовим заузимањем проглашена је 1870 год српска црква за независну, коју је тадашњи патријар васељенски Јоаким III својом граматом признао и утврдио. Својим књижевним радовима, беседама и реформама у управи српске цркве, заслужио је име „Велики Јерарх и достојни наследник престола св. Саве“. Управљао је српском црквом преко 40 година и после кратког боловања умро 5. фебруара, а сахрањен с највећом свечаношћу 8. фебр. 1898 г. у саборној београдској цркви.

Глава четврта: Цркве осталих српских покрајина.[уреди]

Данашња Црна Гора била је у негдашњој области Зете и припадала старој српској држави. Св. Сава установио је епископију зетску на Превлаци, код манастира св. архангела Михаила у Боци Которској. Њена јерархија није се прекидала, само што је катедра епископа премештана из једнога места у друго, док се најпосле није утврдила на Цетињу 1485 г. под митрополитом Висарионом, који је уједно био и владалац Црне Горе. Од тада, за 200 година Црквом и државом управљали су у Црној Гори Митрополити. Последњи Митрополит - владаоц био је Петар II Петровић Његуш, чувени песник, српски, који је умро 1851 год. у најбољем добу свога живота.

Док је пећска патријаршија постојала, црногорска црква зависила је од ње; а пошто буде укинута (1766 год.) дође под власт рускога Синода и митрополити црногорски посвећују се Петрограду.

Босна се одвојила од Србије од половине X до половине XI века, у време спљетског сабора, који је осудио словенску службу и св. Методија прогласио јеретиком. У време св. Саве Босна је већ имала своју засебну црквену управу са неким новинама, па је доцније, кад је катедра епископа, по том, митрополита, премештана у Сарајево (XVI в.), где је и сада, називала се: Добробосанска Митрополија. Била је под влашћу пећске патријаршије непрекидно од 1766. Како је пак те године укинута пећска патријаршија и предана цариградској, потпала је и дабробосанска митрополија под њу и остала све до аустријске окупације Босне и Херцеговине 1878 год.

Од XII до XV века у Босни се јако ширила богомилска јерес, где је нашла врло повољно земљиште за своју лажну науку. Као огранак њен била је Црква Босанска или Вера Босанска, - накалемак све три вере у Босни. Не зна се управо каква је била та вера; имала је своју јерархију по угледу на православну, а обреде црквене позајмила од богомила, догонећи их по народном веровању и празноверицама.

Данас православном црквом у Босни управља Митрополит са седиштем у Сарајеву, кога била Синод Карловачке митрополије, а утврђује маџарска влада.

У Херцеговини (Хуму) српска црква била је од свога постања до 1219 год. под спљетским архиепископим. Мећу епископијама, које је установио св. Сава, спомиње се и Хумска у Стону код ман. св. Богородице. Ова епископија постојала је све до 1324 г. Кад је краљ Душан уступио Дубровчанима Стон и Рт. (1333 г.), да му плаћају за то данак, тада већ није било српске епископије у Стону. Доцније била је катедра епископска у Невесињу, под гором Залом, у храму св. Богородице. Крајем XIV в. катедра Хумска пренесена је у требињски манастир Тврдош. У то време био је митрополит Висарион (1596 г.). Из манастира Тврдоша пренета је у другој половини XVIII в. у Мостар, где и данас постоји. С поменом имена области, променуо је и митрополит хумски свој назив и назвао се Херцеговачкн Сем ове главне катедре, биле су још две: Милешевска и Петроважка или полу-херцеговачка, које су под Турцима укинуте. Пре аутстријске окупације, православни митрополит у Мостару, зависио је од Цариградског партијара; а од тада је под црквеном влашћу карловачког митрополита и босанско-херцеговачке владе. Преласком патријара Арсенија III, и доцније Арсенија IV. у Аустрију, заснована је и данашња Карловачка Митрополија за православне Србе, који се с партијарима одселише из Рашке и Старе Србије у Угарске земље. Први митрополити-патријари добише од Аустријских царева знатне повластице за себе и народ српски. Срби су добили потпуну слободу вероисповеди, независну црквену управу и деспоте; и док се пећска патријаршија примицала све ближе својој пропасти црква и народ спрски у Аустрији напредовали су и утврђивали у заузетим земљама. Помагани својим деспотима, који су тек по имену били владари српски, партијарси су с народом подизали цркве и манастире и проналазили богате изворе за одржавање свештенства и манастира.

То сведоче богати Фрушкогорски манастири, у којима и данас почивају свети остаци: Кнеза Лазара, младога цара Уроша, Мајке Ангелине и Стефана Штиљановића, - ових мученика за веру и народ српски.

После смрти патр. Арсенија III, који је умро у Бечу (1706 г.), сабор у Крушедолу избере за митрополита Исаију Ђаковића. Кад је 1718 Србија дошла под власт аустријског цара Карла VI, тада је и митрополија премештена у Београд, где су изабрани за митрополите: Мојсило Петровић (1718.) и Вићентије Јовановић (1730). Ускоро Турци завладају Београдом (1739) и митрополија се премести опет у Карловце, где се и данас налази. Кад је аутстријска војска по уговору с Турцима напустила Београд, прешао је с њом и патр. Арсеније IV. Царица Марија Теразија потврди га за митрополита Карловачког и одобри му да се може назвати „патријар“ (1. окт. 1740). Од 1748 г. измењало се на катедри Карловачке митрополије десет патријара. Они су били достојни представници црквени и чувари Православља и народности српске. Последњи партијар био је Герман Анђелић, велики добротворац аустријских Срба.

Српски Светитељи.[уреди]

Историјски живот српског народа у старој српској држави, развијао се и напредовао не само у државно-политичком, већ и у морално-религиском правцу. Као што је било јунака на мачу и копљу, да покажу моћ државну, тако исто било је бораца за веру и цркву православну, да ојачају и утврде јединство и моћ духовну. То нам најочитије преставља радња и старање Стеф. Немање и Св. Саве о српској цркви и православној вери у Србији. Њиховим заузимањем, усађено је на свагда хришћанство у Срба, који су до тога времена лутали у мраку незнабоштва и превртљивости у примању нове вере. Њихове сјајне задужбине, још и данас сведоче о родољубљу, побожности и богоугодним делима, ових оснивача независне државе и цркве српске. Утицај њихов на развиће државе и цркве српске, био је не само за живота њихова, већ и после смрти, велики и значајан. А светим праведни животом, - до самопрегорења заслужише, да их српска црква слави и велича као угоднике Божје и признаје за свеце.

Сем св. Симеуна Немање „новог мироточца“ и св. Саве првог архијепископа, просветитеља и учитеља српског, у православној српској цркви, било је и других угодника, на које се благодат Божја обилато излила, за његов свети живот и богоугодна дела, ради прослављања имена Христова. Мећу овима, нарочито заслужују помена: Св. Владимир кнез зетски (22. маја); Св. Стефан (Симон монах) првовенчани краљ (24. септ.); Св. Арсеније /, архијепископ (28. октоб.); Св. Никодим. архијепископ (11. маја); Св. Стефан Дечански (11. нов.); Св. Цар Урош, - млади (2. дек.); Св. Кнез Лазар мученик косовски (15, јуна); Св. Јанићије II први срп. партијар (3. септ.); Св. Максим архиепископ (18. јан.) и мајка Ангелина (30. јула).

Свим овим божијим угодницима, написане су засебне црквене службе, које се поју у нарочито одређене дане у години; али се редовно свуда не празнују, већ местимице, онде где је који светац живео и умро. Само се свуда светкује помен Св. Сава (14. јан.), и прославља као највећи празник у Српству. Службе српским светитељима написали су већином српски светогорски калуђери и њихови ученици.

Али нису свима свецима српским још написане засебне сужбе. У црквеној књизи „Србљаку“, коју је средио по римничком (од 1761 г.) неуморни трудбеник на црквеном пољу, потоњи митрополит српски Михаило (штампан у Београду 1861 г.) има 22 засебне службе српским свецима и једна (23-ћа) свима уједно (Сабор српским просветитељима 30. авг.). Од њих је неколицини сам саставио и написао службу; а друге су прештампане из горњих издања.


  1. Упор. св. I. стр. 48; и св. II. стр. 50.