Историја српскога народа (С. Станојевић) 10

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА СРПСКОГА НАРОДА
Писац: Станоје Станојевић


X
БОРБА СРПСКОГА НАРОДА ПРОТИВ ТУРАКА И ПРОТИВ АУСТРИЈЕ

Мир и затишје, које је у XVII веку завладало у српским земљама као последица разочарења, насталог после великога покрета крајем XVI века, било је прекинуто великим аустриско-турским ратом у претпоследњој десетини XVII века. Тај је рат, када се срећа обрнула у корист аустриску, изазвао велике покрете и јако комешање у целом српском народу. Успаване наде на ослобођење оживеле су опет, а када је, после скоро пуна два века, хришћанска војска опет почела победоносно продирати у српске земље, изазвао је њен долазак одушевљење и покрет скоро у целом народу.

Повољне прилике у међународној политици и замореност, која је после дугих религиозних борби у XVI и XVII веку још увек владала код западних народа, давали су наде турском великом везиру Кара-Мустафи, да ће извршити оно, за чим су тежили турски државници још од кад су покорили Угарску, да ће срушити Аустрију и освојити Беч.

Када је силна турска војска кренула на Беч, овладао је страх не само народима у Аустрији него и у свима српским земљама. Али се под Бечом ратна срећа окренула: Аустријанци, у савезу са Пољацима, разбију Турке (у септембру 1683 год.), почну их сузбијати и продирати на југ. Када је у зиму те године прекинуто ратовање, буде турска војска размештена у северним српским покрајинама; српски народ у тим крајевима имао је том приликом много да препати, не само због великих, многих и нових намета, него и због разних насиља од недисциплинисаних турских трупа, међу којима је анархија почела отимати маха.

Почетком идуће године, видећи успешно ратовање аустриске војске, ступила је у свети савез и Млетачка Република, која се, због својих рђавих финансија и оронуле трговине, устезала да приступи савезу, док није била уверена у успешан рад савезника. Али, ослабљена последњим великим ратом са Турцима, Република није могла у овај мах предузети никакву већу акцију. Стога је она, немајући новаца да издржава војску, са којом би ратовала против Турака, одмах од почетка почела радити на томе, да, као и пре, дигне на оружје против Турака српска племена, особито Брђане и Црногорце. Млечићи су радили смишљено и енергично, да задобију за себе црквену поглавицу у Црној Гори, који је имао највише утицаја и авторитета међу црногорским и брдским племенима, да преко њега измире завађена српска племена и да их ангажују за борбу против Турака. Али је Република, пре но што је успела да организује на широј основи устанак српских племена против Турске, вешто употребљавала против Турака а у своју корист и српске хајдучке чете, којих је у оним крајевима увек доста било.

У исти мах са радом тих хајдучких чета, које су крстариле по црногорском приморју и околини, јавио се, услед сретнога ратовања аустриског и неуспеха турских у прошлој години, покрет међу Србима готово дуж свих граница млетачких и аустриских. Тако су се у то доба дигли на оружје против Турака Срби у, Далмацији, Лици и Крбави, у Херцеговини, Црној Гори и Брдима.

Али је тај покрет, изазван од Млетака, стао малаксавати, кад су српска племена почела долазити до уверења, да их Република неће помоћи оружаном силом. Кад су још Млеци под Сињем претрпели пораз, изгледало је да ће пропасти сви резултати млетачке акције међу Србима. Видећи како ствари рђаво стоје и да се Турци спремају да ударе на устаничка црногорска и брдска племена, Млечићи су прегли да организују отпор Турцима од племена, која су држала с њима и од хајдучких чета. Међу хајдуцима, који су у то доба војевали за Републику, особито се истакао Бајо Пивљанин, који је у борби с Турцима јуначки погинуо на Вртијељци у пролеће 1685 год.

Међутим су Аустријанци срећно ратовали с Турцима и стално их сузбијали на југ. Услед успешног аустриског ратовања и млетачкога рада, покрет је међу српским народом добијао све шире размере. За покрет у корист ослобођења ангажовао се у то доба и пећски патријарх Арсеније III, који је мислио, да су настале прилике, када се може са изгледом на успех прихватити политика патријарха Јована. Знајући за његово расположење и да он има велики утицај код свештенства и народа, Млетачка је Република хтела ухватити везе с њим, уверена, да ће га моћи врло згодно употребити у своју корист.

Покрет и врење међу Србима изазвали су међутим турске власти на енергичан рад. Стање је у српским земљама услед тога бивало све теже и горе. Турска влада забранила је у то доба најстрожије скупљање народа и наредила да се народу одузме оружје. Када су, у јесен 1686 год., Аустријанци освојили Будим, завладала је у турској војсци, услед недаћа на бојном пољу, потпуна анархија. Турска је била финансиски и економно готово сасвим руинирана, услед слабе централне власти почели су се јављати велики нереди на све стране, а анархија и немоћ, која је све више узимала маха, слабила је већ и иначе малаксалу отпорну снагу Турака.

У августу 1687 год. разбијени су Турци на Мохачу; после тога почела је аустриска војска продирати даље на југ, а дочекивана је свуда радосно од српског народа, који је био готов, да оружаном акцијом помогне продирање Аустријанаца. У турској је војсци међутим, због пораза и неуредног добијања плате, незадовољство све више хватало маха. У јесен су избиле отворене буне, а у новембру месецу војска је насилно изазвала промену на престолу. У исто доба, док је турска војска измицала стално испред Аустријанаца, освојили су Млечићи, помоћу Срба, Нови (у септембру 1687 год.).

Успешно ратовање Аустријанаца и Млечића и успеси хришћана, и на Дунаву и у приморју, изазвали су велико врење међу Србима. Свуда се осећао јак покрет, на све стране Срби се дизали на оружје. Аустријанци су прогласима и преко агената позивали на устанак народ у Босни, који је био готов да се одазове, а у Славонији су устаници енергично помогли аустриско освајање.

Али се већ на првом кораку у ново-освојеним крајевима аустриска војска и аустриске власти почињу врло рђаво понашати према народу, који их је радо дочекао и помагао њихову акцију. Тако су многи у Славонији, разочарани и огорчени злим поступцима, убрзо почели остављати отаџбину и свога ослободиоца и бежати натраг у Турску, уверени да ће им лакше бити сносити тиранију турску него притисак аустриски. Таки појави су се редовно понављали и после у идућем веку. Међутим народ, који је био даље од крајева, које је била посела аустриска војска, гледао је још увек у Аустријанцима своје ослободиоце, надао се помоћи од њих, призивао их и весело очекивао њихов долазак.

Год. 1688 настали су у Цариграду велики нереди, а у целој Турској завладала је анархија. У таким приликама Турци се нису могли успешно одупирати аустриском продирању. Тако је аустриска војска продрла без великих сметњи до Саве и Дунава, а одатле одмах пошла даље у Босну и у Србију. Услед продирања аустриске војске у те крајеве, пећски патријарх Арсеније III, који је до тога времена одржавао живе везе са Млетачком Републиком, јер је њена акција била ближе оним крајевима, био је сада приморан да обрати пажњу и на Аустрију, која је, продирући на југ, показивала све јаче тежње да у сферу својих интереса узме и земље, на које при склапању светога савеза није ни помишљала. Међутим, Аустрија није само тежила да освоји што више од оних земаља у које је њена војска продирала, него је у исти мах радила и на томе, да народ у ново-освојеним покрајинама, који је био већином православне вере, преведе у крило католичке цркве. Али је рад њен у томе правцу наишао одмах на врло енергичан отпор код свих Срба. Интелигентнији су Срби онда дошли на мисао да се обрате на Русију, чији је углед код Срба већ био врло велики и која је, од кад је ступила у свети савез и заратила на Турке (1686 год.), развијала све јачу акцију у борби против Турака. Аустрија се међутим с правом бојала снажења руског утицаја на Балканском Полуострву, и радила је систематски на томе, да сузбије код Срба тежњу за ослањањем на Русију. Али радећи на томе, она је била далеко и од помисли да уклони саме узроке, који су нагнали Србе, да се обрате на Русију: она је и даље стално сузбијала православље и радила насилно на ширењу уније. Када су, почетком пролећа 1688 год., устали на оружје и Срби уз влашку границу, у Бечу су се озбиљно забринули да се, особито услед тога што су ти устаници могли лако доћи у везу с Русима, ствари на Балкану не стану развијати сасвим неповољно по Аустрију.

Да то спрече, у Бечу су дошли на мисао, да за агитацију међу Србима у корист Аустрије употребе људе од угледа у народу. У том погледу морао је први доћи у комбинацију пећски патријарх Арсеније. Али Аустрија у тај мах још није имала доста јаких веза с њим, нити га је могла употребити као своје оруђе. Арсеније се чак био у то доба, видећи да српском народу прети од новога освајача опасност у верском погледу, обраћао на Русију и тражио тамо заштите не само од Турака него и од аустриске католичке пропаганде.

Аустрија је стога тражила другог човека, преко кога ће утицати на српски народ. У Бечу су мислили да ће им за то најбоље моћи послужити Ђурађ Бранковић, који се представљао као директни потомак старе српске владалачке куће. Они су стога прихватили његове претензије, ко]е је он био изнео за време аустриско-турског рата, признали га за потомка Бранковића и дали му разне повластице и титуле. За аустриски рачун, он је требао да почне рад у оном тренутку, кад је аустриска војска била допрла до Саве и Дунава, и стала прелазити у Босну и Србију. По мишљењу аустриских меродавних кругова, био је то згодан моменат, да Бранковић ступи у акцију и утицајем својим код Срба користи аустриској ствари. Он је био послан као изасланик у Влашку, па одатле у Србију и Босну, да ту изазове народни устанак, који би олакшао аустриске војне операције.

Турци су се у лето 1688 год. повлачили кроз Србију на југ, а српски устаници, који су се дигли на оружје када је турска војска стала узмицати, нападали су их и гонили. Нису боље стајали Турци ни према Млецима у Далмацији и у јужном српском приморју, где су Црногорци, на подстицај Млечана, устали на Турке и примили млетачки гарнизон на Цетиње. У исто доба дигли су се и Брђани и потукли једну турску војску под Медуном. Крвна завада између Црногораца и Брђана сметала је међутим и у овој прилици јачој акцији на тим странама; стога су Млечићи енергично радили на томе да измире завађена племена. Под утицајем вести о турском узмицању на све стране, почело је јако врење и у Херцеговини, особито кад су Аустријанци у јесен 1688 год. продрли до Зворника и заузели га.

Заузета тако на свима странама, под притиском великих неуспеха, руинирана финансиски и економно, разривена нередима у целој држави, са војском у којој је владала анархија, Турска је желела мир. Али је мир у овај мах тешко било добити, јер је Аустрија, охрабрена великим и неочекиваним успесима, стављала услове, на које Турци нису могли пристати. Турски државници нису могли никако заборавити, да је још пре неколико година њихова војска грозила Бечу и били су уверени, да су сви ови неуспеси само тренутни и пролазни.

Међутим је Аустрија ускоро била приморана да зарати и на другој страни и морала је стога обуставити скоро сваку акцију против Турака. Краљ француски Луј XIV (1643–1715 год.) обновио је непријатељства према Аустрији, не хотећи допустити да Хабзбурговци сувише ојачају. Цар Леополд је, због новога непријатеља који му је на западу загрозио, већи део својих трупа са доњег Дунава морао одвести на Рајну, у рат против Француза. Због тога је за неко време било обустављено продирање аустриске војске према Турцима. Само су нереди, који су непрестано владали у целој Турској, и анархија, која је узела маха у Цариграду, омогућили напредовање Аустрије, покрај свега рђавога положаја, у коме се она у тај мах због француског рата налазила. У то доба ангажовали су Аустријанци, у близини крајева које је аустриска војска била заузела, Србе за борбу против Турака. Срби јужно од Дунава, заиста су се у тај мах дигли на оружје и скоро сами, без аустриске помоћи, очистили северну Србију, осим тимочке долине, од Турака. Како је аустриска војска на јужном бојишту била у тај мах и сувише слаба, да предузме ма какву већу акцију против Турака. Стога је Аустрија нашла за добро да целу борбу у тим крајевима пренесе на српске устаничке чете.

За цело то време вођени су међутим и даље између Турске и Аустрије преговори за мир. Како је Аустрија била у врло тешком положају, због рата са Француском, због својих руинираних финансија и због несигурног држања својих савезника, немачких кнежева, и како је њен положај био отежан још и тиме, што су се појавиле доста велике несугласице међу заповедницима аустриске војске на турском бојишту, — било је у Бечу људи, који су мислили, да свакако треба закључити мир. Ипак је у овај мах надвладала странка, која је била за продужење рата.

Међутим су се Турци, при свем том што су немири у Турској и даље трајали, преко зиме 1688–9 год. почели спремати на јачу акцију против Аустрије. Чим је грануло пролеће почну Срби, сакупљени у веће чете, као авангарда аустриске војске, продирати на запад и југо-запад, особито према Ужицу и Новом Пазару. У исти мах почео је покрет и међу Србима у Босни.

Ђурађ Бранковић, који се у тај мах бавио на доњем Дунаву међу српским устаницима, видео је, да је акција аустриске војске у борби против Турака сведена готово на нулу, и да је сав рад и сва борба против Турака у српским земљама остављена српским устаницима и хајдучким четама. Бранковић је видео, да су се српски устаници и српске чете бориле врло успешно и да су за кратко време сами Срби из многих крајева сузбили Турке. Та факта, нерад аустриске војске и успешна борба српских устаника, дала су Ђурђу Бранковићу мисао, да се Срби можда могу сами својом снагом и без помоћи аустриске ослободити од Турака. У случају успешнога рада у томе правцу Срби би основали своју самосталну државу, а он би могао бити владалац те нове државе. Та мисао изгледа да је сазрела код Ђурђа Бранковића у лето 1689 год., те он у јуну месецу позове сам на своју руку једним прогласом српски народ на борбу против Турака.

У то доба кренули су се Турци преко Ердеља и са југа на Угарску. Врховни командант аустриске војске, кнез Баденски, имао је врло мало војске, да се одупре турском продирању и са југа и са истока, те једним прогласом позове Србе на устанак против Турака. Турска је војска међутим, вођена ћесарским одметником Текелијом, почела продирати уз Дунав и заузела Кладово. Положај је Аустрије у тај мах још погоршан и тиме, што су Власи били одустали од Аустрије и пристали уз Турке. У то доба сазнао је врховни командант аустриске војске и за најновију акцију Бранковићеву. Њему је одмах било јасно, да је та акција управљена против аустриских интереса и да је она у овај мах врло опасна. У Бечу су се, осим самосталне акције Бранковићеве, већ и пре бојали и веза српскога народа са Русима. Страх Аустријанаца у том правцу био је још појачан кад су у пролеће те године ухваћена нека писма руских царева влашким господарима, која су показивала, да се стално одржавају јаке везе између Русије и православних хришћана у Турској.

Али је Аустрија ускоро успела да учини немогућим Ђурђа Бранковића. Крајем августа 1689 год. кнез Баденски је у два мања сукоба разбио Турке на Морави. Али како је још увек имао тако мало војске, да са њом није могао рачунати на веће успехе, позвао је опет Србе на устанак. Срби су се томе позиву одазвали и српске су чете ускоро заузеле Маглич и Козник. Кад крајем септембра Баденски потуче опет Турке код Ниша, пошаље он једно одељење аустриске војске са ђенералом Пиколоминијем преко Прокупља на Косово. Њему је наређено, да преко Призрена избије на Јадранско Море, да на тај начин одвоји Босну и Херцеговину, где Аустрија није могла никако успешно да продре. Сам Баденски пође на Видин, да ухвати везу са аустриском војском у Ердељу.

Тај велики успех аустриске војске омогућио је извршење наредбе о Ђурђу Бранковићу, која је међутим Баденском из Беча била стигла. Када је Бранковић почео радити на своју руку на покрету Срба, Баденски је о томе реферисао у Беч и тражио упутства за своје понашање према њему. Из Бета му је наређено, да Бранковића на леп начин дозове к себи и да га ухапси. Баденски је извршио ту наредбу у Кладову 26 октобра 1689 год. Тиме што је Бранковићу онемогућен даљи рад међу Србима (он је до своје смрти, 11 децембра 1711 год., био интерниран), пропала је једна велика мисао, за чије остварење онда још није био сазрео ни народ ни прилике.

Када је аустриска војска почела продирати на југ и приближавати се престоници пећскога патријарха, дошао је патријарх Арсеније у везу с Аустријанцима. Аустријанци су сасвим правилно схватили, да им је, за утврђење њиховог положаја у оним крајевима, потребно да ухвате јаке везе са поглавицом српске цркве, који је имао јаког утицаја на народ. Али је у исти мах и Млетачка Република, видећи да Аустрија продире у крајеве, који су спадали у сферу њених интереса, ишла за тим, да Арсенија задобије за себе. Турци су пак, сазнавши за Арсенијеве везе и са Републиком и са Аустријом, хтели да ухвате Арсенија; стога је он морао бежати из Пећи.

Међутим је ђенерал Пиколомини продро био на Косово. Пошто је имао мало војске, и он се наравно хтео користити српским народом. Разумним и предусретљивим понашањем задобио је Пиколомини Србе за себе, те су му српски устаници и српске хајдучке чете учиниле великих услуга. Он је, осим тога, покушао још да задобије за себе и арнаутске главаре, који су били наклоњени Републици. Октобра 1689 год. заузела је аустриска војска Качаник и Скопље, које је запалила, па се онда отуда повукла. У исто доба заузели су Аустријанци и Пећ. После тога патријарх се Арсеније, на енергичан позив Пиколоминијев, вратио у своју престоницу. Наскоро после тога заузео је Пиколомини и Призрен.

Победе и напредовање аустриско и разумно понашање Пиколоминијево дигли су углед Аустрије у очима онамошњих Срба; они су се на све стране дизали на оружје, да војују уз Аустријанце против Турака. То расположење народа и присуство Аустријанаца у оним крајевима, утицали су много и на патријарха Арсенија. Он је тада напустио везе са Републиком и предао се сав Аустријанцима, који су га већ у то доба почели вешто употребљавати не само против Турака, него и против Млетачке Републике. Преко њега су покушали Аустријанци да задобију и цетињског владику Висариона, који је био врло одан Републици и радио за њу, али у томе нису успели. Млечићи су Аустријанце омели и у раду на томе да задобију за себе Брђане. Али, ако Аустријанци у томе правцу дипломатским радом и нису имали успеха, углед њихов био је врло велики у крајевима, које су они држали, и у непосредној околини њиховој.

Задобив за себе патријарха Ареенија, Аустријанци су, и преко њега и на друге начине, успели да дигну на оружје народ у целом оном крају. Концем 1689 год. главни су део аустриске војске на турском бојишту сачињавали Срби. Аустријанци су на тај начин успели да готово целокупну борбу против Турака у оним крајевима пренесу на српски народ.

Али после Пиколоминијеве смрти (1689 год.) прилике су се измениле. Због врло рђавог понашања према Србима, његови наследници отуђе многе српске устанике. Одушевљење за Аустрију стаде падати, што се најбоље видело по добровољачким четама, којих је бивало све мање. Међутим, баш у то време, Турци су се спремали за нову борбу с Аустријом. Нови велики везир Мустафа Ћуприлић, био је ради тога напрегао све силе којима је Турска још располагала.

Истина, крајем те године Аустријанци су били продрли до Велеса и спалили га, али то је био њихов последњи успех. У децембру почну Турци с доста великом војском продирати на север, и пошто су разбили, почетком јануара 1690 год., једно аустриско одељење код Качаника, натерају целу аустриску војску, која је била много слабија, на повлачење према Нишу и Новом Пазару.

Патријарх Арсеније и српски прваци, који су устали на оружје, нашли су се сада у врло тешком положају: дочекати Турке значило је изложити се сигурној пропасти, јер су се они и сувише били заложили за Аустрију и компромитовали борбом против Турака. Стога патријарх Арсеније покупи у патријаршији све драгоцености, па се са доста калуђера и народних првака и са много, већином имућнога, народа, који се бојао турске освете, почне повлачити за аустриском војском, па преко Новог Пазара и Студенице дође до Београда. Калуђери и народ, који нису хтели бежати, него су остали на своме огњишту, били су побијени и заробљени, или су се повукли у брда и затим разишли на све стране. У земљама, у којима је некада био центар старе српске државе, овладала је пустош, а проређене редове српског становништва у оним крајевима почели су од тада постепено попуњавати Арнаути.

Из Беча је, истина, још и почетком 1690 год. наређивано, да се брани Ниш и Прокупље, али је то наравно било немогуће извршити. Положај аустриске војске, ма да је њено једно одељење продрло у Босну и разбило Турке код Тузле, бивао је све тежи. Рат са Француском трајао је још увек; Аустријанци нису ни тамо имали никаква успеха. Средстава за рат није било, а Турци су се почели окупљати са свих страна. Ускоро су Аустријанци морали напустити и Влашку.

Аустријанци су се надали, да им српски устаници још могу помоћи. Требало је задобити Србе у крајевима, које је држала аустриска војска или до којих је она недавни била допрла, дићи народ на оружје, и на тај начин задржати продирање Турака. Стога је цар Леополд 6 априла 1690 год. издао проглас народима под Турцима. у првом реду Србима, позивајући их у борбу против Турака и обећавајући им за то разне повластице. Али та прокламација, основа и полазна тачка свих доцнијих српских привилегија, добивених од аустриских царева, није имала успеха. Срби и Арнаути, на које су у првом реду Аустријанци рачунали, остали су мирни, јер су видели како су аустриске ствари рђаво пошле и како се Турци са свих страна окупљају.

За аустриском војском почели су се повлачити са свих страна и Срби, који су се, компромитовани или некомпромитовани, бојали турске освете. Положај тих Срба, који су, повлачећи се са свих страна за аустриском војском, у пролеће 1690 год. окупљени били код Београда, био је врло незгодан, јер је био неодређен. Већина је, истина, сматрала да су аустриски неуспеси привремени и пролазни и да ће се народ ускоро моћи вратити на своје огњиште. Ипак су они увиђали, да и за то прелазно време треба њихов положај одредити, тим пре, што су многи од њих слутили, да ће под Аустријом имати да издрже борбу за слободу вере и за слободан национални живот. Али су се сви надали, да се под турску власт никако неће враћати. Уверени, да ће свакако остати под аустриском влашћу, било да се врате у своју стару постојбину или не, они су одмах енергично тражили, да се њихов положај тачно одреди. Њима је, међу осталим, било одмах сасвим јасно, да ће они борбу за своју верску и националну слободу у Аустрији издржати много лакше, ако правно постану једна целина са Србима, који су били староседеоци у Аустрији. Стога су српски прваци у јуну 1690 год. послали из Београда у Беч епископа Исаију Ђаковића са својим захтевима. Одговор на те захтеве била је Леополдова повеља од 21 августа 1690 год., у којој су Србима дате велике повластице.

Аустријанци су морали у тај мах чинити уступке Србима, јер се аустриска војска свуда повлачила испред Турака, па је требало да Срби задржавају надирање непријатеља. Када је још аустриска војска била потучена и у Ердељу, кнез Баденски повуче онамо и оно мало војске што је још имао у Србији. Тако Турци без великих тешкоћа у јесен 1690 год. поново заузму целу Србију.

Када су Турци почели продирати на север, пређу Срби, окупљени код Београда, Дунав и дођу, узмичући уз Дунав испред турске војске, чак до Сентандрије. Срби, који су остали на своме дому и дочекали турску војску, били су наравно изложени освети необузданих Турака.

Али се у овај мах јавили и код Турака државници, који су увиђали, да се несрећа која је снашла Турску у последњем рату, не може поправити прогањањем подложних народа, него радом да се ти народи задобију. Велики везир Мустафа Ћуприлић најбоље је оценио ситуацију и најбоље је видео, шта Турска треба да ради. Он је издао проглас на народ, у коме га је позвао да се врати на своје огњиште, и објавио је потпуну амнестију свима онима, који се до извеснога рока врате својим кућама. Како се патријарх Арсеније није вратио у Пећ да заузме патријаршију, Ћуприлић објави, да је он напустио своје место, и у пролеће 1691 год. постави за пећског патријарха Калиника. Калиник није наравно прихватио и наставио политику патријарха Арсенија. Он је склопио с Турцима компромис, по коме је требало да турске власти штеде Србе, а црква да ради на томе да умири народ. Изгледа да је тај и таки рад Калиников имао успеха.

Продирањем турске војске на север пренесено је аустриско-турско ратиште у крајеве северно од Саве и Дунава. Рат је идућих година вођен доста лабаво и са променљивом срећом. Аустријанци су разбили Турке на Михаљевцу код Сланкамена, а 1693 год. нападали су Турци на Варадин без успеха; у исто доба освојили су Аустријанци све до горње Уне. После две године покушали су Аустријанци, опет без успеха, да продру у Босну и да освоје Београд. Јача акција почела је 1696 год., кад су Турци стали продирати из Ердеља у Угарску. Рат је напослетку решен победом Евгена Савојског над Турцима код Сенте крајем августа 1697 год. У јесен те године упао је Савојски у Босну и продро до Сарајева, али је тај поход остао без последица.

После дугих преговора. закључен је мир у Карловцима јануара 1699 године. По том миру задржали су Турци Банат и јужни део Срема. Према томе је већина од оних Срба, који су под Арсенијем избегли, остала под Аустријом.

После карловачког мира настаје за српски народ у хабзбуршкој монархији ново доба, доба невоља и патње и монотоне непрекидне тешке борбе, за веру и за народност. Прошао је читав век, испуњен борбом и жртвама, док је српски народ успео да колико толико осигура себи, бар донекле, слободу и опстанак. Повластице, добивене од аустриских царева, Мађари никако нису хтели признати и узаконити, доказујући да су оне дате без одобрења и учешћа угарских сталежа и власти, да стога немају вредности и да се не морају испуњавати, јер се противе државним интересима и крње јединство мађарске државе. Док су Мађари одмах од почетка одрекли признање српским привилегијама, гледале су власти у Хрватској да омету њихово извршење тиме, што су спречавале објављивање и проглашење српских привилегија.

Непријатељско становиште мађарских и хрватских власти према српским привилегијама и Србима, још је појачано јаким антагонизмом, који је избио одмах после доласка Срба између њих и староседелаца, Мађара и Хрвата. Тај антагонизам имао је мање национални, а више економни карактер. Срби су у селима, која су населили, крчећи шуме и обрађујући вредно земљу, убрзо почели потискивати староседеоце; вредни, подузетни и окретни трговци и занатлије српске почеле су сузбијати староседеоце и освајати у свима местима, где су се настанили, тако да староседеоци нису готово нигде могли издржати њихову утакмицу.

Уз то је још дошла и верска борба. Одмах после доласка Арсенијева настављен је рад католичке пропаганде у српском народу. Без обзира и скрупула, против закона и правде, насилно и окрутно, радила је католичка пропаганда, у првом реду језуите, против православља, натурујући свуда унију силом или на превару. Тога и таквога рада католичке пропаганде међу Србима било је истина већ и пре велике сеобе под патријархом Арсенијем III, и Срби су и пре тога често одговарали на тај рад протестом и побунама. Али је акција римске пропаганде после последње велике сеобе постала још много јача и интензивнија. Представници су католичке цркве сматрали, да сада њиховој вери прети много већа опасност, јер су земље, у којима је некада било католичко становништво, населиле густе масе православнога живља. У Хрватској нису власти у поједине крајеве никако пуштале српске епископе; патријарху Арсенију било је забрањено обилазити цркве, а из Славоније су га насилно уклонили.

Срби су имали непрестано неприлика пуно, на све стране и свакога дана, особито стога што српске привилегије, ма да је из Беча било наређено да се објаве, нису биле објављене у Хрватској и у многим крајевима Угарске, и што су власти тумачиле привилегије и њихове одредбе како су кад хтеле и како им је кад требало. Двор и аустриски државници хтели су да Срби буду својина владалачкога дома. Дворско ратно веће сматрало је Србе за одличне и потребне ратнике, па се заузимало, да се Србима учини све по вољи, да би се могли употребити против државних спољних и унутрашњих непријатеља; то се међутим могло постићи само ако се Срби не подложе угарској држави. С друге стране, Мађари су, особито преко угарске дворске канцеларије, необично свесно и жилаво бранили своје становиште, по коме се Србима на земљишту мађарске државе не могу признати никаква посебна права нити засебна територија.

Тежњама српским одговарало је бечко становиште. Стога су се Срби одмах од почетка радије држали Беча, и, тражећи примену својих привилегија и у Угарској, дошли у сукоб с Мађарима. Како је Беч већином био вољан да Србима њихова права, бар теориски, призна, Срби су се, уверени да ће у борби око тога питања између Мађара и Беча, Беч увек бити јачи, предали Бечу и тражили готово увек само тамо потпоре и помоћи. Те потпоре и помоћи, бар у лепим обећањима, добијали су они увек, кад год је требало да српски војници помогну Аустрију у борби против незадовољних Мађара, који су се, особито у ово доба често дизали на устанак.

Тако је за време мађарских устанака 1703 и 1704 год. обећавано из Беча Србима све што су тражили. Позиву из Беча, да ратују против мађарских устаника, Срби су се и том приликом одазвали, и помоћу њих Аустрија је савладала Мађаре. Као захвалност за ту помоћ потврђене су 24 фебруара, 7 августа и 29 септембра 1706 год. српске привилегије.

Али питање о положају српскога народа том потврдом још увек није било решено, и стање Срба није се ни после тога ништа поправило. И после те, као и после свих других потврда. Срби су се ипак увек морали посебно борити за све оно што им је привилегијама било загарантовано, за сазив сабора, који је имао да решава народне послове, за слободу вере итд. И после те потврде требало је, као и пре, за сваку дозволу сабора, за сваку потврду и проглашење привилегија, за сваку повољну одлуку, за сваку потврду изабранога митрополита, много посла, много борбе и много пара.

Молбе и захтеви српскога народа нису никада решавани према народним потребама, него увек само према државним и династичким интересима. За Србе су прилике биле увек повољније када је Аустрија била у рату; онда се Србима попуштало, јер су српски војници држави били потребни. Најгоре је за Србе било, када су се Беч и Мађари мирили и погађали, јер су онда увек Срби жртвовани. Особито су се Мађари и Аустријанци бојали ма какве политичке акције међу Србима, Стога се стално опажа бојазан код меродавних фактора у монархији, да митрополит српски не постане и политички вођ српскога народа; отуда и страх да црквени сабори у своме раду не пређу и на политичко поље.

Исто се тако из Беча радило систематски на томе, да се раскине веза између Срба у хабзбуршкој монархији и Срба, који су још потпадали под пећску патријаршију, а исто тако и да се у Хрватској и Славонији одвоје Срби староседеоци од оних, који су се под патријархом Арсенијем доселили. То се особито јасно видело на саборима крајем XVII и почетком XVIII века, када је само свесним и енергичним радом српских првака осујећена намера да се српски народ подвоји.

У исто доба, када се српски народ у хабзбуршкој монархији борио за своја права и за националну слободу, почела је и Црна Гора борбу за слободу и независност. Црногорци су још од XVII века, подстицани за време млетачко-турских ратова и помагани од Млетачке Републике, били готово стално у борби са Турцима. Турци су од краја XVII века, осећајући да се борбом црногорских и брдских племена почиње стварати средиште, које може постати опасно по њих, врло често нападали на Црну Гору са намером да је покоре. У тој су борби Црногорци истина често били сузбијени, али Турци ипак нису могли постићи трајнога успеха. Од почетка XVIII века Црна Гора је готово у сталном рату са Турцима. После покоља потурица (на Бадње вече 1707 год.), који су били Црногорцима стална сметња у борби за слободу, била је Црна Гора свагда готова да се бори уз свакога, ко би био у рату са Турцима. Тако су Црногорци кроз цео XVIII век помагали Русима у њиховим ратовима против Турске. У тим ратовима Црногорци су показали много окретности и много јунаштва. Онда су засновани први основи слободне и независне српске државе у Црној Гори. Историја те борбе проста је и монотона ; она није много мењала прилике у Црној Гори и односе њене према Турцима, само је стално јачала код Црногораца мисао о слободи.

У осталим српским земљама под Турцима настала је, после великих криза и тешких удара што су задесили српски народ у ратовима крајем XVII, јака реакција у сваком погледу. Свуда влада мир и тишина, а стање српскога народа тешко је и несносно у свима крајевима. Ипак су по гдегде у Турској Срби били под мањим притиском по гдекојег човечнијег и увиђавнијег господара. У то доба готово мртве тишине почео се српски народ, особито у крајевима где је под појединим управницима имао више личне и имовне сигурности, са великим напором опорављати и економно снажити, подижући оно, што је разорено и уништено у последњим ратовима.

Комешање и врење међу Србима настало је опет када су 1716 год. Турци заратили са Аустријом. Турци су у почетку рата прешли Саву, продрли у Срем и попалили српске манастире у источним крајевима Фрушке Горе; али када су у јулу разбијени код Варадина, повукли су се натраг преко Саве. Аустриска војска међутим продре после тога у Босну, узме Добој и дође до Зворника; друга војска ударила је на Нови; али су обе ове војске разбијене. Међутим су Аустријанци успешно оперисали у Банату, где је у октобру заузет Темишвар. Идуће године освојили су Аустријанци у јулу Београд и продрли доста дубоко у Србију. У пожаревачком миру (1718 год.), којим је тај рат завршен, добили су Аустријанци неке крајеве у северној Босни и од прилике данашњу северну Србију до западне Мораве. Тако је у то доба још један део српскога народа дошао под Аустрију.

У тим ново-освојеним крајевима Аустрија је према српскоме народу поступала, ако је могуће, још горе, него у крајевима, које је пре била заузела. Аустрија се показала потпуно неспособном за управу у тим земљама; она није успела никако да отклони тешкоће на које је наишла: својим новим поданицима није створила ни личну ни имовну сигурност, нити повољне услове за њихово економно снажење и материјални напредак. Срби у оним крајевима надали су се справом, да ће их Аустрија ослободити зала, због којих су се дизали на Турке. Али су се у томе преварили. Нови господар био је готово у свему још гори него стари. Срби су и под Аустријом били изложени обести и самовољи чиновника, разузданости војске, окрутности и непоштењу и административне и војне управе. Аграрни односи остали су неуређени, а народ као и пре, није могао дићи главе од великих и од нових намета. Административни чиновници били су исто онако поткупљиви, грамзиви, несавесни, обесни и окрутни као и турски; живот и рад аустриских гарнизона није се много разликовао од јаничарских. Аустриски генерали су већином у сваком погледу били наследници турских паша, а порези и кулуци били су гори и тежи него пре.

Осим свега тога дошло је под аустриском управом још једно зло, кога под Турцима није било. Католичка пропаганда радила је сада на сав мах, и православни народ имао је да издржи тешке дане у борби против вере, која му је силом наметана. У таким приликама није чудо, што је српски народ у тим крајевима убрзо дошао до уверења, да му је под Турцима било ипак боље, него под новим господаром. И већ неколико година после аустриске окупације, народ је почео јатимице да бежи из државе новога господара, за кога се толико борио и залагао и од кога је с правом очекивао слободу. Исељавање српскога народа у Турску из крајева, које је била Аустрија окупирала, трајало је за цело време окупације (од 1718–1739 год.), бивало је временом све чешће и вршило се у све већим масама.

Кад је Аустрија пожаревачким миром добила и неке српске крајеве јужно од Дунава и Саве, српски прваци у хабзбуршкој монархији осетили су, да ће њихова отпорна снага бити много јача, ако се изведе јединство српскога народа у свима земљама хабзбуршке монархије, бар у цркви, где је у то доба био концентрисан сав национални живот и где се у главном водила борба за народни опстанак. Стога су Срби радили на томе да изведу јединство српске цркве. Особито су, када је карловачка митрополија остала упражњена, почели енергичну борбу, да се карловачка и београдска митрополија споје, те да се тако у црквеном погледу створи уједињење српскога народа у хабзбуршкој монархији, и сем тога да се српске привилегије простру на све Србе, и на староседеоце и на оне, који су се под патријархом Арсенијем доселили, Свесно и енергично држање представника српскога народа, особито на сабору 1730/1 год., принудило је меродавне факторе да попусте и, ма да се у Бечу тежило за тим, да се одржи подвојеност Срба у монархији, новоизабрани митрополит Вићентије Јовановић потврђен је за митрополита и карловачког и београдског.

Стање у самој јерархији било је међутим врло рђаво. Епископи су се отимали око места и борили се међу собом и са митрополитом; интригама је било отворено поље, јер их је влада помагала, да би се могла мешати у црквене ствари; монаси су били распуштени, а епископи самовољни; и једни и други обраћали су се државним властима у борби против својих противника. А државна власт била је свагда готова да интервенише и да помаже скандале, да би изазвала и подржавала растројство међу Србима. Углед јерархије почео је услед тога већ онда нагло опадати.

Једино се у то доба необично живо радило за школе и за просвету; рад у томе правцу започео је још патријарх Арсеније, наскоро после свога доласка у Аустрију, а развио га је особито са добрим успехом митрополит Вићентије Јовановић.

Положај Срба у Аустрији био је међутим непрестано врло неодређен и постајао је све несноснији. Народни сабори су енергично и предано радили на томе, да помогну народу, али су саборски закључци остајали већином неизвршени; повластице, дате Србима, нису се испуњавале, власти су и даље гониле Србе, а католичка пропаганда продужавала је свој посао све безобзирније.

После великих напора и рада српских депутација, које су тражиле извршење саборских закључака и вршење повластица и права датих Србима, покушавала је влада да изради Рескрипт, у коме ће уредити верске и националне прилике Срба у хабзбуршкој монархији (у новембру 1734 год). У том Рескрипту влада је, истина, попустила у неким ситницама, али је цео Рескрипт био наперен против националних, верских и економних интереса српскога народа.

Насилни поступци државних власти, безобзиран и насилан рад на унији и тешко социјално-економно стање Срба у Угарској, изазвали су почетком 1735 год. велико врење и немире међу Србима, па и међу Мађарима, на све стране у монархији. Почетком те године избили су озбиљни немири у Поморишју, Бачкој и у Посавини. У Поморишју су се, због неуређених аграрних прилика и тешких економних односа, побунили Мађари. И ако су били противници на националном пољу, социјално-економни интереси приближили су Србе Мађарима; крајем априла устао је на оружје и српски народ у Поморишју под вођством Пере Сегединца. У исто доба настало је велико комешање и међу Србима у Бачкој; и они су се бунили због великог пореза, због тешких работа и због злоупотреба војних и цивилних власти. Незадовољнике у Бачкој помагао је и сам епископ новосадски Висарион Павловић; он је хтео да у Бачкој организује војну границу, да народ ослободи од коморе и жупаниских власти и да уреди народне магистрате.

Услед критичног стања у целој монархији, због комешања и покрета народнога на све стране, похитао је бечки двор да поново потврди српске привилегије (у мају 1735 год.). Али незадовољство тиме није било уклоњено. Велики народни покрет те године изазвали су били разни компликовани узроци. Прогањање вере, сузбијање народности, велике порезе и тешки намети, безобзирно поступање војних и цивилних власти, гажење народних права добивених у привилегијама, — све то скупа спремило је земљиште за велико незадовољство, а то незадовољство добило је израза у устанцима, који су само силом могли бити савладани.

Али и у критичним данима, када се народ дизао на устанак, и после тога, када су устанци савладани и када је требало уклањати зле последице њихове, јерархија и народ нису били сложни, нити су заједнички радили. У јерархији је настала у то доба права анархија, која је кулминисала у скандалозном сукобу између митрополита Вићентија и бачког епископа. Груба и жалосна борба двојице представника српске цркве учинила је, да је углед јерархије почео још више падати.

Међутим су се опет спремале важне промене у животу српскога народа. Год. 1737 дошло је опет до рата између Аустрије и Турака. Аустријанци су спочетка срећно војевали; аустриска војска узела је била Ниш и Ужице и продрла доста дубоко у Босну. За време тога рата гледала је опет Аустрија да изазове покрет и међу Србима у Турској. До неког је покрета заиста и дошло у неким крајевима, особито у Херцеговини и у црногорским брдима. Покушај Турака да савладају Црногорце остао је и у овај мах без успеха. Идеја о слободи и самосталности хватала је тамо све више корена и добијала је израза у готово сталној борби, коју су Црногорци јуначки издржавали и у главном успешно водили.

После две године млитавога ратовања буду Аустријанци (23 јула) код Гроцке разбијени, а наскоро после тога Турци заузму Београд. Тиме је рат био завршен. У београдском миру (1739 год.) Аустрија добије Банат, Турцима буду враћене све земље јужно од Саве и Дунава, а Сава и Дунав постану граница између Аустрије и Турске. Тако су готово све оне српске земље, које је у пожаревачком миру била добила Аустрија, опет припале Турској.

И овога је пута за аустриском војском, када се она повлачила, пошло много српскога становништва, које је хтело да избегне турску освету. У Аустрију је прешао онда, компромитован због свога држања у аустриско-турском рату, и пећски патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента, који је наскоро после тога изабран за карловачког митрополита. Осим Срба кренуло је у то доба у Аустрију и доста Арнаута, који су се такође били компромитовали, помажући аустриску ствар. Њих је код Ваљева стигло једно одељење турске војске и учинило је покољ међу њима. Остатак, који се бегством спасао, насељен је у Срему.

Када је у Аустрији дошла на престо кћи Карла VI, Марија Терезеја (1740 год.), настале су тешке прилике за хабзбуршку монархију, јер су са свих страна нагрнули на њу непријатељи. Сама Аустрија била је слаба, да се одупре силним навалама непријатеља. Стога се Марија Терезија обратила за помоћ Мађарима и Хрватима, тражећи од њих, да јој спасу престо. Мађари и Хрвати су јој обећали помоћ, али су тражили од ње, међу осталим, да се укину привилегије српскога народа. У великој невољи, Марија Терезија је у један мах била вољна да им то учини (1741 год.). Али су у Бечу убрзо дошли до уверења, да је аустриској царици потребна помоћ српскога народа, особито српских граничара, који су се у то доба у целој Европи ценили као одлични и храбри војници. А Срби су хтели помоћи Марији Терезији да сачува престо и државу само у том случају, ако им се потврде привилегије, у којима су они једино налазили гаранције за свој национални живот.

Стога су у априлу и мају 1743 год. српске привилегије поново биле потврђене. Али се положај српскога народа није ни овога пута тиме много изменио. Сабор, који се у јануару идуће године састао, сабрао је опет масу података о томе, како се српске привилегије и права српскога народа сваком приликом крње и газе. Енергично држање и рад овога сабора, који је показао да је свестан својих дужности, да има много осећаја за народне потребе и доста искуства у борби, имао је некога успеха. Идуће године (1745) основана је дворска комисија за српске ствари (која је после две године претворена у дворску депутацију). Али је образовање те комисије изазвало сукоб са угарском дворском канцеларијом, која је и овога пута необично жилаво бранила становиште мађарских државника, по коме Мађари не могу признати никаквих посебних права ни посебног положаја Србима у Угарској, јер се то коси са правима мађарског народа и са идејом о јединству мађарске државе.

Борбу српскога народа за своја права и своје привилегије ометало је и слабило и то, што је још увек било врло рђаво стање у самој јерархији, ма да су сабори покушавали да га поправе. Епископи су се и даље свађали међу собом и интригирали једни против других, чинили разне злоупотребе, били и пљачкали свештенике, који су такође били већином необразовани и који су се исто тако често недостојно понашали. У таким приликама није чудо што је народ био већином незадовољан својим свештеницима и епископима и што се у то доба већ полагано почела стварати, особито у трговачком сталежу, који је био један од најважнијих фактора у народном животу, опозиција против јерархије.

У борби, која је због економних прилика настала у Аустрији између Срба и староседелаца, и која је често преношена са економног и на друга поља, Срби трговци и занатлије одолевали су вештином и издржљивошћу свакој конкуренцији. И ако је српски народ у маси, услед још нерационалног, пољопривредног рада, услед гоњења од стране државних власти и услед других неприлика, материјално био оронуо и изнемогао, средњи сталеж код Срба почео је необично јачати и, као што је природно, предузео је вођство у српском народу. Напоредо са официрима српских граничара и српске милиције, он је водио главну реч у народним пословима, а пошто је готово цео народни живот био концентрисан у цркви, он је морао узимати учешћа и заузети своје становиште и у црквеним питањима.

Тако се постепено и лагано почиње образовати опозиција јерархији и јављати први заметци доцније народне странке, којој ће борба против јерархије бити циљ. У ово доба та се борба јавља још само спорадично и понајчешће има само локалан значај.

Међутим већина представника јерархије и представника народа увиђа и осећа већ да настаје ново доба, у коме ће груба и материјална борба, каква је била она против Турака, бити замењена новим начином борбе. Већ онда су представници српскога народа увиђали, да ће Србима за националну борбу, која им у хабзбуршкој монархији предстоји, најаче оружје бити њихова економна снага и образованост. Стога су, и средњи сталеж, који је материјално стајао врло добро и стално се економски снажио, и представници српскога народа, врло предано радили на ширењу просвете и на културном снажењу народном. Особито су од почетка XVIII века све боље поглавице српске цркве и сви трезвенији представници српскога народа радили на подизању школа. Осим тога слати су већ у то доба млађи људи на страну, особито у Русију, да се тамо усавршавају у наукама.

Онда су (1722–1726 год.) почели долазити и учитељи из Русије у наше крајеве, и доносити собом руске књиге. Под утицајем тих руских учитеља и под утицајем руских књига, што су их они собом доносили, образован је, по језику у црквеним књигама а према руском изговору, нов језик, славјаносерпски, који је ускоро постао књижевним језиком и са којим је, крајем XVIII и почетком XIX века, народни језик имао да издржи борбу на живот и смрт.

Али нису сви Срби подједнако схватали потребе новога доба и нису сви новим приликама хтели придагођавати своје и народне потребе. Било је и у оно доба међу Србима, као увек и свуда, конзервативних људи, који су желели да се начин живота и мишљења не мења, да се Срби држе старих традиција и да се сачува тип патријархалнога живота. Према њима су стајали људи ширих погледа, који су увиђали, да велики културни покрети почињу захватати народе са којима су Срби у вези, и да ће Срби обезбедити свој опстанак и водити успешно борбу за свој национални живот само тако, ако приме културу напреднијих народа на западу. Та нова генерација у српском народу, представник културе и просвећености, имала је више изгледа на успех, особито стога, што је свакога дана бивало све јасније, да Срби у положају, у ком су до тада били, неће моћи стално и успешно сузбијати непријатељске навале.

Јер од средине XVIII века почела је, напоредо са католичком пропагандом, и бечка влада сузбијати Србе и гонити их на свима пољима. Понегде, као у Лици, устајао је народ на оружје, да брани своју самоуправу, која му је одузета (1751 год.), а понегде, као у Бачкој, Банату и Поморишју, где није било изгледа на успешну оружану акцију и где није било наде да ће се стање побољшати, почели су се Срби у великим масама селити у Русију (1751–3 год.). Они су тамо насељени у засебном округу и наскоро се претопили у Русе, пошто су руској држави дали, особито у војсци, много одличних људи, који су још свесни били српског порекла. Из Беча се енергично радило на томе, да се сузбије покрет за исељавање, али се није ништа предузимало, да се уклоне узроци незадовољства. Многи су Срби у то доба, не могав се окренути на другу страну, бежали чак и у Турску.

У то доба почела је бесомучна борба католичке пропаганде, да жумберачке Србе преведе на унију (1751–1770 год.). У тој борби католичка се пропаганда служила свима средствима, да дође до циља: Срби и српски свештеници бацани су у апсане и окове, били[1] су их и везивали за јасле. Наредбе царичине, које су ишле у прилог Србима, нису испуњаване, као и иначе; царица је једно наређивала, а власти су друго радиле, било самовласно или по тајној наредби. У то доба настављена је и борба око српскога манастира Марче, а у исти мах су и фрушкогорски манастири имали да издрже тешку борбу са државним властима и спахијама за своја права.

Свуда су се дизали на Србе сви они, којима је ишло у рачун да их потисну, или у вери или на политичком или на економном пољу. Србе је гонила и политичка власт и спахије и католички свештеници, права српскога народа су гажена, опстанак народни био је угрожен. А када је српски митрополит Павле Ненадовић енергично затражио, да се врше права српскога народа означена у привилегијама, он је због тога добио строг укор од бечке владе.

А није боље било српском народу ни у другим крајевима. У Херцеговини је неколико година пре тога владала глад, због које је народ много препатио. У Босни је започињала дуга и мучна борба између Срба Мухамедове вере, који су бранили автономију босанску и своја права, и босанских намесника, који су, по упутству из Цариграда, ишли за тим, да права босанских мусломана што више скуче у корист централне власти. Стога је тамо често долазило до борби и грађанских ратова, у којима је све јаче избијао на површину антагонизам између Срба мусломана и дошљака Турака. Пошто је цариградска влада већином била слаба да изведе своје планове, подлегали су готово увек њени намесници у Босни утицају моћних босанских великаша. Моћ босанскога племства, која је стално расла са опадањем турске моћи, достигла је у то доба врхунац. Али је услед те борбе између државних власти и босанскога племства анархија све више отимала маха. У исто доба јавља се и све јача тежња Херцеговине, да се оцепи од Босне, да добије своју самоуправу и да постане независна.

На Црну Гору су готово кроз цео XVIII век непрестано наваљивали Турни, јер се никако нису могли помирити са мишљу, да црногорска племена неће да признаду врховну власт султанову. Та борба црногорских племена, у детаљима једнолика и монотона, вођена је са много вештине, много јунаштва и пожртвовања. Она је утврдила мисао о заједници црногорских племена, а услови за државну организацију били су већ и пре тога створени.

У доба, кад је српски народ у свима крајевима под Турцима стално материјално опадао због анархије, која је све више овлађивала и због које је у свима областима све више нестајало личне и имовне сигурности, кад су турске војске готово из године у годину нападале на црногорска племена, кад се у Босни и Херцеговини почело осећати комешање, а борба између Срба мухамеданаца и турске централне власти постајала све огорченија, — дошли су представници грчке цркве у Цариграду на мисао, да је настало погодно време, да испуне своју давнашњу жељу: да укину самосталност српске цркве. Цариградска патријаршија је тежила за тим, да би проширила своју власт на све српске земље, у нади, да ће на тај начин грчка јерархија и грчко свештенство обилато умножити своје приходе. Интриге, које су због тога годинама у Цариграду вођене, уродиле су плодом. Султановим ферманом од 13 септембра 1766 год. укинута је пећска патријаршија, а све српске земље у Турској потчињене цариградској патријаршији. Одмах после тога почела је грчка јерархија, која је сматрала да је српски народ само објекат за материјалну експлоатацију, борбу против српског свештенства и против српскога народа, борбу, у којој Грци махом нису бирали средства.

У исто доба, у трећој четврти XVIII века, осећа се у београдском пашалуку интензиван рад српских калуђера на економном пољу, рад који је без сумње почео доносити користи народу.

Представници српскога народа у хабзбуршкој монархији увиђали су у то доба јасно и осећали су сувише добро, како Срби највише пате, с једне стране због свог неодређеног положаја, који је допуштао властима сваку самовољу, а с друге стране стога, што јерархија, из истих разлога, није била уређена, па је и ту владао хаос и неред. Стога су Срби, особито од 1763 год., почели још енергичније тражити, да се њихове ствари уреде, те да не зависе од самовоље власти. Из Беча су се српске ствари до тога доба увек уређивале разним наредбама, које су биле готово увек неодређене и често противречне. Влада је радила систематски на томе, да скучи права дата у привилегијама, а како се знало, да српски сабор то неће дозволити, сазиван је он само онда, каца је Србе требало задобити или кад је било изгледа, да ће сабор радити онако, како се у Бечу желело. Угарска дворска канцеларија и српска дворска депутација покушавале су истина да саме уреде српске послове, али како је свака хтела да српске ствари под њу потпадну, нису се оне никако могле сложити ни у најважнијим питањима.

У јерархији је међутим и даље владао хаос. Било је, истина, епископа, који су били добри пастири и искрени пријатељи народа, који су се предано бринули за цркву и школе и који су смишљено и марљиво радили на томе, да истребе рђаве обичаје у народу. Али је било и доста епископа, који су били самовољни и насилни, који су злостављали своје свештенство, а било је доста и свештеника, који ни у ком погледу нису били дорасли своме позиву. Уз то се још заподела борба између митрополита и калуђера, јер је митрополит хтео да уништи по манастирима осопштину и да заведе општежиће. За време те борбе, а и иначе, показало се да већина монаха морално врло ниско стоји, а њихов разуздан живот и скандали, што су их чинили, увећавао је само број противника јерархије. Опозиција против јерархије расла је стога из дана у дан. И саме власти су систематски рушиле углед епископата и свештенства и употребљавале наравно сваку прилику, да се умешају у спорове између народа, свештенства и епископа.

А са свих страна радило се против српског народа. Год. 1764 тражиле су хрватске и славониске жупаније од угарскога сабора, да се Срби уступе хрватским жупанијама. Царица је, истина, одбила тај предлог, али као да је и сама била немоћна да уклони сва она зла, која су мучила српски народ. Јер осим тешкога положаја, у коме се народ налазио због великог пореза и тешких намета, био је он изложен и самовољи рђавог бесавесног чиновништва, које га је глобило и злостављало, ругало се народним светињама и газило и најосновнија права човечанска и повластице, дате Србима у привилегијама.

Сматрајући да је за њу погодан моменат за рад у правцу, у коме је она желела да се ради, бечка је влада за 1769 год. сазвала српски црквени сабор. Тај сабор је испунио наде што их је бечка влада у њега полагала. На њему су први пут јасно избиле и несугласице између народа и епископата, несугласице, које су омеле сваки користан рад.

Како сабор није могао ништа позитивно да створи, почела је после сабора српска дворска депутација прибирати наредбе и закључке саборске и синодалне, и издала је 1770 год. Регуламент, законик за уређење српске цркве, који је наравно састављен онако како је влади ишло у рачун. У њега су, пошто је влади било главно да скучи самоуправу и власт јерархије и народна права, ушле и таке одредбе, које ни сабор ни синод никад нису закључили.

У народу је услед овога октроисаног законика завладало велико незадовољство, а понегде је, због појединих одредаба, дошло и до немира. Синод је израдио детаљан елаборат, у коме је исправио многе ствари у Регуламенту, које се нису слагале са саборским и синодалним закључцима, са народним правима и са одредбама православне цркве. Али се влада на тај елаборат није освртала; 1777 год. издала је она нов Регуламент, у коме је мало шта измењено. Особито су у главном остале непромењене све одредбе, које су крњиле права српскога народа и српске цркве и које су давале маха државним властима да се уплећу у српске ствари. Неке наредбе у новом , Регуламенту, особито наредба о сарани, изазвале су чак буне у неким местима, особито у Новом Саду и у Вршцу.

У децембру исте године укинута је српска дворска депутација: Срби у Угарској подложени су угарској дворској канцеларији, а Срби у Крајини дворском ратном савету. У јулу 1779 год. издан је нов закон, Деклараторија, о уређењу српске цркве. У Деклараторији је систематски проведена превласт државне власти над црквеном. После три године издата је Конзисторијална Система, којом је завршен рад око уређења српске цркве у хабзбуршкој монархији, што га је државна власт по својој вољи организовала, руководила и изводила. На основу закона, што их је она сама донела, влада је, сама по својој вољи и према својим потребама, поједине одредбе у њима допуњавала, тумачила, мењала и укидала, како јој је кад било потребно. Главно је било да се и народу и цркви скуче права и да им се одузме сваки самосталан рад.

Доласком на владу просвећенога цара Јосифа II (1780–1790 год.), настаје ново доба за народе у хабзбуршкој монархији. Цар Јосиф издао је одмах у почетку своје владе много слободоумних закона, који су давали маха ширењу просвећености и слободи. Под њим почиње и нов просветни покрет у српском народу. Год. 1783 излази на јавност велики просветни реформатор Доситеј Обрадовић, са својим трезвеним идејама, које су много допринеле културном препорођају српскога народа.

Али се и за владе цара Јосифа стање српскога народа у хабзбуршкој монархији у главном није побољшало. Расцеп између јерархије и народа бивао је све већи, а државна власт добијала све више превласт над црквом. Осим тога и Јосифов рад на централизацији и германизацији био је у опреци са правима, привилегијама и интересима српскога народа.

Турска је у XVIII веку, због анархије, која је владала у целој држави, и због напорних и већином несрећних ратова са Аустријом и Русијом, ослабила сасвим. У Европи је у то доба владало уверење и на Балкану је све више хватала корена мисао, да се Турска неће моћи дуго држати.

Међу Србима у Турској зла аустриска управа брзо се заборављала, а тежак притисак од стране Турака био је тако јак, да су традиције о владавини хришћанске државе јачале и све су живље бивале жеље, да се то доба опет врати. У Србији се мислило, да ће земље јужно од Саве и Дунава зацело ускоро опет доћи под аустриску власт. Цар Јосиф II, бојећи се да Русија не добије претежну моћ на Балкану и да не извуче сама користи од пропасти Турске, особито после врло повољнога уговора о миру 1774 год., склопио је у пролеће 1781 год. савез са Русијом против Турске.

Спремајући се за рат против Турака, Аустрија је идућих година слала у Србију своје агенте и официре, да буне народ и да га спремају на рат. У народу је завладало велико узбуђење, јер се свуда говорило о рату, за који се везивале велике наде. Турци су међутим на покрет, који се свуда опажао, одговарали репресивним мерама и великим зулумима.

Непосредно пред рат, 1787 год., образован је у Аустрији засебан војни одред српских добровољаца, под именом фрајкора. Још те године објавила је Турска Русији рат, а у фебруару 1788 заратила је, по уговору, и Аустрија на Турску. Срби су били спремни на ове догађаје. Већ у новембру 1787 год. покушали су били они, по наговору и за рачун аустриски, да препадом заузму београдску тврђаву. Када је Аустрија заратила и позвала Србе, да се дигну против Турака, они су се томе позиву одазвали, затражили су разне гаранције и устали на оружје; њихове су добровољачке чете за време рата продирале до Крушевца и до Студенице. Осим тога и Црногорци су устали на оружје.

Али се тај рат (прозван Кочина крајина) у главном млитаво водио, особито стога, што савезници нису имали један у другога поверења, па се сваки бојао, да у рату не ангажује сувише своју снагу. Аустријанци су истина продрли у Босну, а септембра 1789 год. заузели су Београд, али је у то доба већ могло бити доста јасно, да цео рат неће имати великог успеха. Остале европске државе биле су противне раду савезника, особито раду Русије, бојећи се да њен положај и углед не ојача сувише, а Енглеска и Прусија начиниле су уговор, по коме неће дозволити да се Аустрија или Русија оснаже на рачун Турске. После смрти цара Јосифа II (у фебруару 1790 год.), ствари су се почеле брже развијати. Посредовањем Прусије Аустрија је ступила у преговоре с Турском и склопила прво примирје, па онда у Свиштову и мир (јула 1791 год.). По томе миру задржане су старе аустриско-турске границе; српски народ на југу од Саве и Дунава остао је под Турцима. Уговорена је, истина, општа амнестија за Србе, али је то за њих била слаба утеха, јер су они врло добро знали, шта значи за Турке таква обавеза и како ће се она вршити. Стога је у Србији, када се сазнало за свиштовски мир, завладало опште запрепашћење; народ је био у очајању, јер је био уверен да ће опет бити изложен самовољи и зулумима турским. Огорчење је у народу било тим веће, што се био дигао на оружје наговорен обећањима аустриским и уверавањем, да га Аустрија неће напустити.

Аустријанци су, после уговореног мира радили на томе, да што више народа преселе на леву обалу Саве и Дунава. Али су се Срби слабо и нерадо том позиву одазивали, с једне стране због рђавог понашања аустриских чиновника према њима, чак и за време самога рата, а с друге стога, што им Аустријанци нису хтели дати никаквих гаранција, док су Турци обећавали амнестију свима и уверавали, да ће се својски заузети око тога, да се прилике и положај српскога народа у Турској поправе.

Али су се Срби у београдском пашалуку, после изненађења и запрепашћења због свиштовског мира, необично брзо прибрали и оријентисали у новој ситуацији. Још пре него што су извршене погодбе свиштовскога мира, они су почели врло енергично радити на томе, да се враћање њихово под турску власт изврши са извесним олакшицама и да им се, под сигурним јемством, обезбеди миран живот и развитак верски, национални и економни. Онда се први пут јавила код неких мисао о автономији; она је замишљана по угледу на друге разне автономне области у Турској, у првом реду на автономне кнежевине Влашку и Молдавску.

Аустрија је међутим била противна автономном уређењу београдског пашалука под турском врховном влашћу а под страним јемством, јер је тежила да она кад-тад завлада тим крајем. Али су енергичан рад српских првака и повољне прилике, које су у тај мах биле за Србе, — султан Селим III (1789–1807 год.) хтео је после последњега рата да изведе велике реформе у управи и у војсци, па су услед тога настале велике и тешке кризе у држави, — ипак донели Србима позитивних резултата и омогућили остварење њихових жеља. Разним повластицама, што су их Срби добили у току од неколико година, а особито хатишерифом од 1793 год., ударен је темељ автономији београдског пашалука.

У то су доба почели и јаки покрети у Босни и Херцеговини. Кад је султан Селим III, после аустриско-турског рата (1791 год.), почео изводити реформе у држави, особито у војсци, устали су мусломани у Босни и Херцеговини листом против њих, јер су се увођењем рефорама по њихову уверењу рушиле освећене верске традиције. Али је борба босанских великаша против рефорама била само изговор и спољни узрок свих покрета у Босни и Херцеговини у првој половини XIX века. Прави узрок лежао је много дубље: босански и херцеговачки великаши хтели су да одрже автономна права своје земље, и да своје племићке повластице што више прошире и утврде.

Те њихове тежње избиле су на површину још у XVII веку, дакле пре него што се у Турској и помишљало на реформе. Турска је средишна власт одмах од почетка тих покрета, а особито у XVIII веку, радила на томе, да те тежње сузбије и да босанске и херцеговачке повластице сузи. Када је Селим Ш почео уводити реформе, из Цариграда се наравно још интензивније почело радити у томе правцу. Реформе, које је требало извршити, већ су саме собом захтевале јачање централне власти и сузбијање посебних интереса и повластица појединих провинција. Стога је рад турских реформатора и у Босни и Херцеговини наишао на јак отпор.

Босански и херцеговачки великаши истакли су се, одмах од почетка завођења рефорама, особито стога што су реформе крњиле њихова права, као конзервативан елеменат и одбијали су стално врло енергично сваку новину, особито завођење низамске војске. Али је борба босанског и херцеговачког племства за повластице и автономна права била од почетка ослабљена раздорима и суревњивошћу појединих вођа.

За то време дошли су Срби у хабзбуршкој монархији опет у тежак процеп између Пеште и Беча. Мађари су опозицију, што су је водили против централизационе и германизаторске политике Јосифа II, наставили и онда када је он, под притиском те опозиције, опозвао био све важније законе у томе правцу. И један од најважнијих разлога што је Леополд II (1790–1792 год.), чим је дошао на престо, радио да закључи мир с Турском, било је и несигурно стање у земљи због држања Мађара, који су у борби против Беча тражили ослонца и ван државе. У борби против Мађара Беч је међутим у првоме реду тражио себи савезнике у самој земљи. Традиције од читавога века упућивале су аустриске државнике на Србе. Бечки државници учинили су и овога пута оно, што су често чинили и пре и после тога: сазвали су у лето 1790 год. српски сабор, који је својим захтевима требао да застраши Мађаре. Већина саборска је заиста и радила оно, што је у тај мах Бечу требало. Али се на овоме сабору први пут чула реч против политичких традиција српскога народа у хабзбуршкој монархији. Сава Текелија је у свом необично паметном говору доказивао, да Срби не треба да траже засебну територију у Угарској (екскорпорацију), јер то неће никада добити, — предлозима о том Беч само вара Србе и завађа их са Мађарима, — него да треба тражити, да се права српскога народа, у колико се не косе са угарским законима, узаконе (инартикулишу), јер ће закон у Угарској увек више вредети него привилегије. Али су се Срби у хабзбуршкој монархији и после тога још дуго времена обмањивали празним надама на искрену потпору из Беча. А на тај начин се све више губио терен реалне политике. Положај Срба био је непрестано врло тежак, а смисао за реалну политику отежан и тиме, што их је Аустрија увек мамила и варала, а Мађари су их стално отуђивали од себе.

За време трајања автономних повластица у београдском пашалуку, прилике су се тамо прилично побољшале и народ се почео опорављати и снажити. Ферманом од 1793 год., који је објављен фебруара 1794 год., створени су били услови за правилан развитак у пашалуку. Али се јаничари никако нису могли помирити са одредбом свиштовског мира, да се не смеју враћати у београдски пашалук. Они су наскоро после тога заиста и покушали да се насилно врате и да омету реформаторски рад Бећир-паше, који је, у договору са српским првацима, смишљено и енергично заводио мир и ред у пашалуку, али су били насилно сузбијени.

У близини београдскога пашалука био је међутим човек, на кога су се јаничари могли ослонити и од кога су могли тражити помоћи. У видинском пашалуку владао је Пазван-Оглу, одметник Портин, противник свих новотарија и вођ опозиције против Селимових рефорама. Он је тамо владао као независан господар, а незадовољници и олош из целога царства попуњавали су редове његове војске. На њега су се дакле обратили јаничари београдског пашалука и тражили од њега, да у пашалуку врати стање, какво је било пре последњега рата. Пазван-Оглу је имао рачуна да учини оно што су јаничари од њега тражили. У току од неколико година његова је војска неколико пута ударала на београдски пашалук, али је, особито помоћу Срба, који су бранили автономни поредак у пашалуку, већином била сузбијена.

После неколико безуспешних напора да савлада Пазван-Огла, Порта је (1799 год.) склопила с њим мир. Она је, због рђавог положаја у коме се налазила, особито због многих одметника, који су се у ово доба јавили на више страна, била приморана да учини Пазван-Оглу велике концесије. Једна је од најважнијих концесија било укидање забране о повратку јаничара у београдски пашалук. На основу тога уговора између Порте и Пазван-Огла, јаничари су се још исте године у великом броју вратили у Београд. Идеал је њихов био, да се у пашалуку врати у сваком погледу стање, какво је било пре последњега рата. Они су одмах по повратку почели отимати народу имања и чинити разна насиља и зулуме.

Када се, наскоро после тога, Пазван-Оглу опет одметнуо од Порте, буде наређено београдском везиру Мустафа-паши, да удари на њега (1800 год.). У том рату помагали су Мустафа-пашу и Срби, у засебним војним одељењима. Али то формирање засебних српских војних одељења изгледало је опасно многима у Цариграду, те је тамо надвладало мишљење да Србе треба разоружати.

Кад је (1801 год.) изашла наредба, да се Срби разоружају, изазвала је она у народу велико узбуђење. Срби су већ онда видели, да је Порта слаба да их брани од насилника и царских одметника, и све су више долазили до уверења, да се сами морају бранити. Међутим су се јаничари, убрзо после свог повратка, дигли против Мустафа-паше, што је повлађивао Србима, па су у јулу 1801 год. завладали београдском тврђавом, и онда наскоро после тога убили Мустафа-пашу.

И ако је рад јаничара у београдском пашалуку био управљен директно против интереса Портиних, она је, немајући снаге да им се одупре, морала попуштати. На тај начин брзо су уништене редом све српске повластице. Четири јаничарске поглавице, дахије, приграбиле су сву власт у београдском пашалуку у своје руке. Они су одмах почели изводити административну реорганизацију пашалука, да би своју власт што боље осигурали.

Али су насиља дахиска и јаничарска врло брзо изазвала реакцију. Срби у београдском пашалуку имали су после последњега рата у главном доста миран и безбедан живот. Под окриљем автономних повластица имали су они доста личне и имовне сигурности, а економно стање било се, особито услед живе трговине, јако побољшало. Стога Срби нису хтели трпити нова насиља, нити су хтели допустити, да се врати стање какво је било пре. Сем тога, они су се у последњем рату под командом аустриских официра доста извежбали у војевању. По последњим догађајима, особито по онима који су се у непосредној њиховој близини одигравали, они су увидели Портину слабост, а у борби, што су је водили против Портиних одметника добили су самопоуздања.

Најзад Срби су сматрали, да би борбом против дахија и јаничара, које су они жигосали као царске одметнике, јер су погазили одредбе у султановом ферману од 1793 год., бранили суверена права свога господара. У том уверењу, да се устанком на дахије они не дижу против своје законите власти и против султана, подржавало их је још и то, што су и Турци спахије, који су такође били гоњени од дахија и јаничара и којима су они насилно одузимали имања, покушавали да организују акцију против дахија и позивали Србе на заједничку борбу против општег непријатеља. Покушај Турака спахија није истина успео, — њих су код Пожаревца јаничари разбили, — али је, услед дахиских насиља, 1803 год. почео јак покрет и комешање међу Србима у београдском пашалуку.

Кад их Порта није могла ослободити дахискога зулума, ма да су се они са молбама у том правцу обраћали у Цариград, Срби су се спремали да сами бране свој живот и своје имање. Спремајући се за устанак у току 1803 год., они су гледали да набаве све што им је потребно за рат против својих угњетача, и да осигурају успех што више могу. Осим тога они су, како изгледа, радили и на томе, да ухвате везе са Црном Гором и Херцеговином, где се такође у то доба осетио покрет против Турака.

Али дахије уђу у траг овом покрету, нарочито помоћу неких писама српских кнезова, која су били похватали. Неки од дахија су истина говорили, да Србима треба попуштати, јер дахиска влада у пашалуку не може бити сигурна без неке погодбе с народом. Али већина је била другог мишљења. Они су доказивали, да треба сваки народни покрет силом сузбити, јер се њихова влада може само силом одржати. По жељи већине буде одлучено, да се побију сви виђенији људи у народу. Тако почетком 1804 год. почне у београдском пашалуку сеча кнезова, која је била непосредни повод првом устанку.

Важнији извори.[уреди]

Списи и акта српска, хрватска, угарска, аустриска, млетачка, турска, грчка, руска, француска итд.: Писма, извештаји, путописи, описи, уговори, закони, записници, дневници, записи, саборска и синодска акта, нарѳдбе, тужбѳ итд. Већина ових извора још је нештампана, а налази се у архивама у Карловцима, Загребу, Пешти, Бечу, Млецима, Петрограду, Москви, Цариграду, Дубровнику, Риму, Паризу, Берлину, Лондону итд.


Важније збирке извора.[уреди]

1. V. Fraknói, Relationes cardinalis buonvisi. 1886.

За историју Срба у Угарској:

2. Г. Витковић, Споменици из будимског и пештанског архива. 1873–1875 (Гласник II од. књ. 3, 4, 5 и 6).

3. Г. Витковић, Српски историски и књижевни споменици. 1887 (Гласник 67).

4. Р. Грујић, Како се поступало са српским молбама на двору ћесара аустриског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића. 1906.

5. Ј. Радонић, Прилози за историју Срба у Угарској у XVI, XVII и XVIII веку. I 1909.

6. T. Smičiklas, Dvijestagodišnjica oslobodjenja Slavonije. II 1891.


Важнија дела.[уреди]

1. J. Schwicker, Politische Geschichte der Serben in Ungarn 1880.

2. E. Picot, Los Serbes de Hongrie. 1875 (српски превод 1883).

3. М. Грбић, Карловачко владичанство. I–III 1891–1893.

4. R. Radić, Die Serben in Ungarn. 1875.

5. R. Radić, Die Verfassung der orthodox-katholischen Kirche bei den Serben in Oesterreich-Ungarn. 1877.

6. Тиx. Остојић, Српска кљижевност од велике сеобе до Доситеја Обрадовића. 1905.

7. И. Зеремски, Српски манастири у Банату. 1907.

8. Г. Витковић, Критички поглед на прошлост Срба у Угарској. 1870–1876 (Гласник 28, 30, 37, 38, 39, 43).

9. Ј. Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку. 1910.

10. (Аноним), Die freiwillige Theilnahme der Serben und Kroaten an den vier letzten österreichisch-türkischen Kriegen. 1851.

11. Ј. Томић, Десет година из историје српског народа и цркве под Турцима (1683–1693). 1902.

12. O. Klopp, Das Jahr 1683 und der folgende grosse Türkenkrieg bis zum Frieden von Karlowitz 1699. 1883.

13. Ј. Томић, О црногорском устанку у почетку морејског рата (1684–1685). 1903.

14. Ј. Томић, Црна Гора за морејског рата (1684–1699). 1907.

15. Ј. Поповић, Долазак немачке војске под Београд 1688 год. 1897 (Ратник 36).

16. Ј. Томић, Последње две године живота и рада харамбаше Баје Николића Пивљанина (1684 и 1685 год.). 1891.

17. T. Smičiklas, Dvijestagodišnjica oslobodjenja Slavonije. I 1891.

18. Ј. Томић, Из историје Црне Горе. 1901.

19. Ј. Томић, Патријарх Арсеније III Црнојевић према Млечићима и Ћесару 1685–1695. 1906 (Глас 70).

20. М. Недељковић, Арсеније Чарнојевић. 1907 (Бранково Коло 13).

21. Л. Талоци, Лажни Бранковићи. 1889 (Летопис 159).

22. И. Руварац, Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу патријарху, с три излета о такозваној великој сеоби српскога народа, 1896.

23. Г. Гершић, После педесет година. 1898 (Дело 19 и 20).

24. М. Јактић, Природа прелаза Срба у Угарску 1690 и Привилегије. 1901 (Летопис 206).

25. Ј. Суботић, Darstellung der Rechtsverhältnisse der serbischen Nation in Ungarn. 1849.

26. A. Stojacskovics, Ueber die staatsrechtlichen Verhältnisse der Serben in der Wojwodina und überhaupt in den Ländern der ungarischen Krone. 1860.

27. А. Ивић, Ђорђе Бранковић и Јован Киндсберг у години 1673/4. 1907 (Дело 44).

28. Ј. Хлапец—Ђорђевић, Подвојвода Јован Монастерлија. 1908 (Летопис 247 и 248).

29. Д. Руварац, Српски народни црквени сабори од 1690 до данас. 1889.

30. Д. Руварац, Мојсије Петровић, митрополит београдски (1713–1730). 1898 (Споменик 34).

31. Драг. Павловић, Пожаревачки мир (1718). 1901 (Летопис 207 и 208).

32. Langer, Serbien unter der kaiserlichen Regierung 1717–1739. 1889 (Mittheilungen Ратног Архива 3).

33. Драг. Павловић, Аустриска владавина у северној Србији (од 1718–1739). 1901 (Глас 62 и 64).

34. Р. Грујић, Српске школе (од 1718–1739 г.). 1908.

35. М. Нешковић, Историја српских школа. 1898.

36. Ђ. Рајковић, Српски народни сабор месеца маја 1730 у Београду. 1871 (Летопис 113).

37. J. Schwicker, Zur Geschichte der kirchlichen Union in der croatischen Militärgränze. 1874.

38. M. Szavits, Der serbisch-ungarische Aufstand vom Jahre 1735. 1876.

39. S. Márki, Péró lázadása. 1893.

40. М. Јакшић, Побуна Пере Сегединца. 1902 (Богословски Гласник 2).

41. Ђ. Рајковић, Жумберачка унија. 1875 (Јавор 2).

42. Р. Грујић, Невоље српских сељака пре двеста година у Срему и Бачкој. 1908 (календар Рад).

43. J. Schwicker, Die Vereinigung der serbischen Metropolien von Belgrad und Karlovitz im Jahre 1731. 1881.

44. М. Јакшић, О Вићентију Јовановићу. Прилози за историју митрополитства му од 1731–1737. 1900 (Летопис 199–204).

45. Д. Руварац, Исторично-критична црта о Вићентију Јовановићу иравославном митрополиту београдском и карловачком. 1883.

46. М. Јакшић, О Арсенију IV Јовановићу Шакабенти. 1899 (Бранково Коло 5).

47. Р. Јовановић, Политичке тежње Херцеговине за време рата турско-аустриског од 1737–1739 год. 1909 (Дело 50).

48. Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века. 1902.

49. Тих. Остојић, Доситеј Обрадовић у Хопову. 1907.

50. G. Dorschel, Maria Theresias Staats- und Lebensanschauung. 1908.

51. Р. Грујић, Прилошци исгорији српских банатских манастира у другој половини XVIII века. 1905–1906 (Богословски Гласник 8 и 9).

52. A. Čuvaj, Gradja za poviest školstva kraljevine Hrvatske i Slavonije. I 1907.

53. Д. Руварац, О Василију Петровићу владици црногорском. 1898 (Споменик 33).

54, М. Медаковић, Владика Данил. 1896.

55. Г. Јакшић, Зетски митрополит Данило I. 1896.

56. И. Руварац, Montenegrina. Прилошци историји Црне Горе. 1898².

57. М. Драговић, Митрополит црногорски Василије Петровић – Његош или историја Црне Горе од 1750–1766. 1884.

58. Ј. Томић, Махмуд Бушатлија, паша скадарски. 1908 (Глас 76).

59. В. С. Д., Да л’ су били Срби или Грци оних 8 митрополита, што су 1766 г. молили за укинуће пећке српске патријаршије? 1886. (Глас Истине).

60. Д. Руварац, О укинућу пећске патријаршије и њеном наслеђу. 1904.

61. М. Јакшић, Два српска сабора (1748 и 1749). 1902 (Богословски Гласник 1).

62. Ђ. Рајковић, Српски народни црквени сабор 1769 у Карловцима. 1872 (Летопис 114).

63. K. Jireček, Poselství republiky dubrovnické k cesařovní Katerini II. V. L. 1771–1775. 1893.

64. Драг. Павловић, Прилог историји Кочине крајине и Михаљевићевог фрајкора. 1904 (Глас 68).

65. Ст. Новаковић, Турско царство пред српски устанак 1780–1804. 1906.

66. М. Вукићевић, Карађорђе I 1752–1804. 1907.

67. A. Beer, Die orientalische Politik Oesterreichs seit 1774. 1883.

68. С. Жигаревъ, Русская политика въ восточномъ вопросѣ. I–II 1896.

69. Г. Витковић, Прошлост, установа и споменици угарских краљевских Шајкаша. 1887 (Гласник 67).

70. Ј. Радонић, Прилошци историји словенског препорођаја крајем прошлога и почетком овога века. 1900 (Летопис 201–203).

71. М. Иванић, Из црквене историје Срба у Турској у XVIII и XIX веку. 1902.

72. Р. Грујић, Пропаст манастира Марче. 1908.

73. Ђ. Рајковић, Грађа за историју штампарија у Срба. 1874 (Летопис 117.).

74. Н. Петровъ, Историческій взглядъ на взаймныя отношенія между сербами и русскими въ образованіи и литературѣ. 1876.

75. М. Сперанскій, Дѣленіе исторіи русской литературы на періоды и вліяніе русской литературы на югословянскую. 1896.

76. Пл. Кулаковскій, Начало русской школы у сербовъ въ XVIII вѣкѣ. 1903.

В. и истоимени одељак IX главе бр. 1, 8, 9, 31, 32, 33, 37.


  1. Били тј. тукли /прим. приређивача дигиталног издања/