Историја средњег века I 25
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Најважније италијанске државе. После пада Хоенштауфоваца Италија је постала фактички независна од Светог Римског царства. Упркос честих нових похода, немачким царевима није пошло за руком да покоре Италију. Али је и Италија изашла из те борбе још више поцепана.
У Италији се могу одвојено разматрати три основна дела — јужни, средњи и северни. Јужна Италија са Сицилијом претстављала је Краљевину Обеју Сицилија. 1268 г. она је од Хоенштауфоваца припала брату француског краља Луја IX — Карлу Анжујском.
Већи део Средње Италије заузимала је папска област; западно од ње пружала се Тоскана, ранија Етрурија, која се делила на неколико градских република, од којих су биле најважније Фиренца, Пиза и Сијена. Северна Италија, чији већи део захвата слив реке Поа (такозвана Ломбардија), пружала је слику крајње политичке поцепаности. На северу Италије налазиле су се две моћне трговачке републике — Млеци и Ђенова, богати производни центар Милано и низ других градова-држава — Верона, Падова, Пјаченца, Парма и др. На северо-западу Италије пружало се неколико феудалних области — војводство Савоја и маркизати Монферат и Салуцо.
Јужна Италија. Долазак на власт Карла Анжујског обележен је потискивањем и делимичним истребљењем домаће аристократије. Освојене земље Карло је поделио својим сарадницима. У име праве католичке вере Карло је уништио арабљанске насеобине, на које се ослањао Фридрих II у свом војном систему. Били су повећани порези који су премашили систем дажбина и царина, уведен још у Фридрихово време. Остаци градске самоуправе били су уништени. То је имало за резултат губитак Сицилије. 1282 г. избио је устанак, такозвано Сицилиско вечерње, на које су потстакла жестока изнуђивања и дрскост најамника Карла Анжујског. Устаници су побили готово сву окупациону војску на Сицилији -— око 4 хиљаде војника.
Сицилиски феудалци позвали су у помоћ против Карла арагонског краља Педра III, који се умео супротставити покушају Карла да врати острво, разбивши двапут његову флоту.
Резултат отцепљења Сицилије је био да су области Карла Анжујског биле сведене само на јужни део полуострва; оне су од тог времена биле познате под именом Напуљске Краљевине. Газдовање анжујске династије у Јужној Италији, дуготрајни ратови анжујских краљева са арагонском кућом довели су до опадања економског живота земље и до знатног слабљења њеног политичког значаја. Краљеви анжујске династије морали су учинити низ уступака феудалцима. Ту је настао дуготрајан период феудалне реакције, повезан с најјачом експлоатацијом кметског сељаштва. Сељаци су бежали од својих господара у брда. Тамо се стварају читави одреди, који нападају на феудалце и градове. 1442 г. припала је Напуљска краљевина арагонској династији.
Папска област. Што се тиче Папске области, ту у XIV в. видимо кулминацију феудалне реакције. По градовима Папске области феудалци су основали неколико малих тиранија. Папе су морале да воде сталну борбу против њихових политичких претензија. Феудална свемоћ у Риму подржавана је тиме што су били слабо развијени занати и трговина, што трговци и занатлије нису претстављали значајну политичку силу. Феудалне породице, од којих су биле највеће Орсини и Колона, подизале су у Риму куће-тврђаве и стално ратовале по градским улицама. Папа Бонифације VIII (1294—1303 г.) умео је да за неко време себи потчини феудалце. Он је у Риму завео неку врсту тираније. На сва важнија места поставио је своје рођаке. Али, неуспех Бонифација у борби с француским краљем Филипом IV и преношење папске столице у Авињон довели су до новог јачања феудалаца.
Папе у Авињону. После пресељења папа у Авињон папство брзо губи политички углед који је добило у XIII в. Папе су се потчиниле политици француских краљева и нису више покушавале да обнове теократску политику Иноћентија III и Бонифација VIII. Али су зато тежиле да свим средствима учврсте своју власт над црквом и повећају своје приходе. Количина дажбина које свештенство уплаћује у корист папске курије брзо расте, раније се дажбине повећавају, а оне које су купљене од случаја до случаја постају сталне. Најважнија је међу њима била уплата за палиум (део одежде), коју су морали да плаћају сви архиепископи, сервиције — уплате епископа и опата кад ступају на дужност, анати — уплата годишњег прихода за потврђивање црквених бенефиција. Помоћу свих могућих трикова папе отстрањују свештенство од избора епископа и опата и узимају њихово постављање у своје руке, да би за то наплаћивали све нове и нове таксе. И судска власт папе постаје извор бескрајних такса.
Ма да се крсташки ратови више не обнављају, папе и даље купе крсташки десетак, који се троши на различите потребе папске курије. У великом обиму продају се индулгенције.
За вођење финансија био је створен огроман бирократски апарат и у центру и у провинцијама. Нарочити »колектори« имали су дужност да скупљају суме које се уплаћују папи, да те суме шаљу у неколико централа и одатле папској курији. Курија се за те сврхе користи услугама италијанских банкара, углавном фирентинских, који стичу велике профите на кредитирању неуредних платежника и на преносним меницама.
Папски двор у Авињону добијао је из свих тих извора огромне суме, трошећи их на весели и раскошни живот, који је изазивао дубоко негодовање и у народним масама и међу штедљивим грађанима. Ништа мање негодовање није изазивао непотизам — дељење уносних места и прихода у црквеној управи од стране папа својим рођацима.
Кола ди Ријенци. У време »авињонског ропства« папâ феудалци у Папској области брзо су се осилили. Ударали су на становништво Рима и других градова Папске области тешке порезе и царине, пљачкали на друмовима. Занатлије и трговци у Риму покушавали су да збаце власт феудалаца. 1347 г. то им је пошло за руком, и у Риму је била установљена република, која, уосталом, није дуго трајала. На чело јој је био постављен Кола ди Ријенци, хуманист и пријатељ Петрарке (види гл. XXXIII), инспирисан сновима о препороду некадашње величине Рима. Кола је био проглашен за народног трибуна. Он је организовао градску милицију, с чијом је помоћу успео да обузда феудалце и да их натера да се закуну на верност републици. Феудалци су били приморани да предају своје замкове и утврђене куће. Кола је средио порезе, укинуо тешке царине, које су кочиле трговину. Суровим судским пресудама успео је да прекине с насиљем и разбојништвом феудалаца. Кола ди Ријенци је сањао о уједињењу целе Италије под воћством Рима и обратио се италијанским градовима с позивом на уједињење. Но то је изазвало неповерење код градова који су страховали за своју независност. Ријенци је изазвао против себе папу, који је у периоду делатности трибуна био лишен световне власти у Риму и у Папској области. Обновљена борба с феудалцима захтевала је велике расходе, и Ријенци је морао да прибегне повећавању пореза, које је у почетку смањио. То му је подрило популарност у широким масама римског становништва. Папа га је прогласио за бунтовника и искључио из цркве. Не налазећи подршке ни међу римским становништвом ни у италијанским градовима, Ријенци је морао да бежи из Рима. Барони су се поново дочепали власти у Риму, и обновљена је ранија анархија.
Кола ди Ријенци управио је сада све своје наде у цара, који је, како му се чинило, могао да учини крај анархији у Италији и да заведе социјалну правду. Он се са својим фантастичним плановима појавио пред Карла IV, али га је Карло предао Папи Клементу VI, који га је бацио у тамницу. Климентов наследник Иноћентије VI, припремајући се да обнови папску власт у Папској области, одлучио је да Колу ди Ријенци искористи за своје циљеве и послао га у Рим. Становништво, које је страдало од насиља феудалаца, одушевљено је примило Ријенција, и он је у Риму добио власт с титулом сенатора (1354 г.). Но борба с феудалцима захтевала је велика средства за издржавање најамничке војске. Ријенци је био приморан да повећа порезе, а то је поново подигло против њега народне масе. Избио је устанак, у чијем су припремању учествовали и феудалци. У то време Кола ди Ријенци био је убијен. У Риму у Папској области опет су почели да се осиљавају феудалци.
»Велики расцеп«. У Риму и у читавој Папској области поново су загосподарили феудалци. Папе су с њима ступиле у дуготрајну борбу. 1377 г.Гргур XI је пренео папску резиденцију из Авињона натраг у Рим. Авињонско »ропство« је било завршено, али је готово одмах после тога почео такозвани велики расцеп у католичкој цркви. 1378 г. умро је Гргур XI. На његово место претендовала су у исти мах двојица папа — Италијан Урбан VI, изабран у Риму, и Француз Климент VII, изабран у Авињону. Обојица су искључила један другог из цркве, међусобно се проклели и назвали антихристима. Једне су државе признале Климента, а друге Урбана. Такво стање трајало је и после смрти обојице папа: током неколико година налазила су се на челу цркве двојица папа, који су се борили један с другим. Да би се учинио крај таквом стању, више свештенство је одлучило да сазове сабор, који би ликвидирао расцеп.
Сабор је био сазван у Пизи 1409 г., али ни он »није довео ни до каквог резултата, пошто су ти магарци изабрали још и трећег папу.«[1] На тај начин, на челу католичке цркве нашла су се тројица папа. Више свештенство најважнијих европских земаља настојало је да се сазове нови сабор ради спасавања угледа католичке цркве. Сабор је цркви био потребан и ради борбе с »јеретичким« учењима, која су захватала градску буржоазију и народне масе, незадовољне свемоћу феудалне цркве, чији се морални престиж дубоко срозао. Јеретички покрет добио је нарочиту снагу у Чешкој. Прашки универзитет, на коме је проповедао велики чешки патриота Јан Хус, постао је центар антикатоличког покрета. (види гл. XXVIII).
Сабор у Констанци. Нови сабор био је сазван у Констанци (1414—1418 г.). На њему је присуствовало преко хиљаду архиепископа, епископа, опата, кардинала, монаха, професора теологије, кнежева и легата. Присуствовао је и цар Сигисмунд. Пред сабором су стајала три питања: 1) обнова јединства цркве, 2) борба против јереси и 3) реформа цркве — reformatio generalis ecclesiae in capite et in membris. Више свештенство настојало је, уосталом, да последње питање по могућности одбаци. Сабор је позвао на саслушање и осудио на ломачу Јана Хуса и његовог суборца Јеронима Прашког. Затим је сабор збацио све три папе и на њихово место изабрао новог, Мартина V. Најзад, сабор је смањио папске приходе и поставио захтев да папа повремено сазива саборе, који су том приликом били проглашени за врховни орган цркве, орган који стоји изнад папе.
Сабор у Базелу. Папа Мартин V избегавао је да сазива нове саборе који би ограничили папску власт. Али, успеси јереси, победоносна борба чешких хусита с немачко-католичким »крсташким ратовима«, широка пропаганда међу радним масама Европе, идеја левог крила хусита, које је тежило коренитом преуређењу друштва (»грађанска једнакост а делом чак и имовинска једнакост«[2]) — све је то натерало католичко свештенство да сазове нов сабор у Базелу (1431—1447 г.). Базелски сабор, увиђајући да је директна борба с хуситством безуспешна, склопио је споразум с десним крилом хусита, такозваним »каликстинцима«, учинивши им неколико уступака. Базелски сабор потврдио је одлуку сабора у Констанци да је сабор изнад папе и лишио папу низа прихода, које је он убирао од свештенства, ограничио је мешање папа у бирање епископа и наговестио неколико важнијих црквених реформи.
Фирентински сабор. Папа Евгеније IV (наследник Мартина V који је умро ускоро после отварања сабора) проклео је Базелски сабор и сазвао нов сабор у Ферари, који је ускоро пренесен у Фиренцу. Базелски концил је збацио Евгенија IV и изабрао новог папу — Феликса V. На тај начин, католичка је црква у исто време имала двојицу папа и два сабора.
Фирентински сабор, који је сазвао папа Евгеније IV, постигао је ефектан али у суштини безначајан успех, прогласивши 1439 г. унију западне и источне цркве уз потчињавање ове последње папи. »Све то ’шарлатанство’ ишло је на руку Евгенију, оно је изазвало ликовање хришћанске Европе и донело му превагу над Базелским сабором«.[3] Евгеније IV успео је да постигне да Базелски сабор буде распуштен и да се папа Феликс V одрекне папске столице. Спољашње јединство католичке цркве било је успостављено. Али сабори нису обновили папство. Папство је, као и раније, доживљавало време дубоког опадања. Папе губе сваки ауторитет и упуштају се у ситнодржавну политику, повећавајући свим средствима своје поседе, богатећи своје рођаке, мешајући се у интриге ситних италијанских дворова.
Градови-државе у северној Италији. Највећу политичку поцепаност видимо у северној Италији и у Тоскани. Већина градова била је у међусобном непријатељству. Ниједан од њих није могао да постане центар, око кога би се окупили остали градови. Супарништво у спољној трговини доводило је до непрестаних сукоба међу њима. Поред тога вођена је стална борба око граница међу суседним градовима-државама. Неки велики градови, као, на пример, Милано, покушавали су да покоре друге, мање градове. Ђенова је тежила да скрши моћ свог најважнијег трговачког конкурента — Пизе, и крајем XIII века постигла потпун пад њене поморске моћи. Између Ђенове и Млетака вођена је непрекидна борба за источна тржишта.
Ђенова. Већ је било речи о улози тих градова у крсташким ратовима који су подигли њихов трговачки значај као посредника између Истока и Запада. Особито су много добили Млеци после Четвртог крсташког рата. Успело им је да потисну своју супарницу Ђенову из Грчке и Сирије.
Али, када је 1261 г. обновљено Византиско царство, Ђеновљани су за помоћ пружену царству добили повластице које су раније уживали Млечани. Ђеновљански трговци били су ослобођени свих царина у византиским лукама. Добили су цариградска предграђа Перу и Галату, заузели низ упоришта на острвима, у Северној Африци и Малој Азији. Ђенова је основала низ важних трговачких факторија на обалама Црног Мора. На првом месту била је Кафа (данашња Феодосија), Балаклава и Солдаја (данашњи Судак). Те ћеновљанске факторије постале су најважнији центри ћеновљанске трговине. Преко Кафе и Солдаје вођена је трговина с Русијом, Ираном, Централном Азијом и Кином. Ђенова је постала крупна колонијална држава, разуме се, у тадашњим размерима. Потиснути од Ђеновљана са својих главних трговачких позиција, Млеци су почели да траже нова упоришта за своју трговину и нашли их у Египту. Са египатским султаном склопљен је уговор, по коме су Млеци добили важне трговачке повластице у Александрији. Крајем XIII в. супарништво између Млетака и Ђенове текло је с превагом у корист Ђенове. 1298 г. Ђеновљани су уништили млетачку флоту код Крфа.
Ђеновљанска трговина била је усретсрећена у рукама релативно малог круга трговачког патрицијата, коме је и припадала сва добит од колонијалних освајања Ђенове. Око те добити избијала су стална сунарништва и вођена је борба међу патрициским породицама. Превласт патрициске олигархије изазивала је незадовољство у народним масама. Један део трговаца који је био потиснут из државне управе искористио је то незадовољство и извршио 1339 г. државни преврат. Али, последица је била да је на чело управе стала нова олигархија, која се према народним масама није показала ништа бољом од раније. Из редова те нове олигархије биран је доживотни дужд и уз њега веће. Нове трговачке породице заузеле су места прогнаних, и њихова се политика није нимало разликовала од политике која је раније вођена. У XIV в. борба међу појединим трговачким породицама (које су се поделиле на гвелфе и гибелине) за власт у граду и за колонијалне профите довела је до слабљења Ђенове. Млеци су постигли одлучујућу превагу над својом супарницом; 1380 г. млетачка је флота уништила ћеновљанску код Киође. После тога превласт у источном делу Средоземног Мора припала је Млецима. На Криму и на Кавказу поред ћеновљанских факторија настале су и млетачке. Млетачка факторија Тана (у близини данашњег Азова) добила је готово исти значај који и Кафа.
Млеци. Млетачка трговина није се ограничила оквирима Средоземног и Црног Мора. Млетачки су бродови пролазили кроз Гибралтарски Мореуз, разносећи јужну робу. Они су одржавали редовну линију до Брижа и ушћа Рајне. Млеци су развили и своје занатство, израду луксузних предмета, који су извожени у друге европске земље. Млетачке свилене тканине, стаклени предмети и оружје били су на великом гласу. Млечани су се обезбедили од иностране конкуренције строгом царинском политиком. Републици је велике користи доносио монопол соли.
Већ у XII в. сва се власт у Млецима усретсредила у рукама мале затворене трговачко-патрициске групе. Улога општеградске скупштине потпуно опада. Најважнији политички орган постаје изборно Велико веће, састављено првобитно од 480 људи, чланова најутицајнијих патрициских породица. Поред њега створено је Мало веће или сињорија и друге установе које су крајње ограничиле власт изборног доживотног дужда. У XIII в. бирање дужда коначно је прешло у руке патрицијата. Усретсређивање све власти у рукама патрициске олигархије било је крунисано реформом из 1297 г., такозваним затварањем Великог већа. Та се реформа састојала у томе што је право учествовања у том главном законодавном органу у Млецима било подељено само највећим трговачким породицама. Доцније су те породице биле унете у »Златну књигу«, која је садржавала списак лица, чији су преци седели у већу.
1310 г. учињен је покушај да се збаци олигархија. Учинили су га они трговачки елементи који су били уклоњени од учествовања у Великом већу. Та се завера завршила неуспехом, али је довела до низа даљих измена у управном систему Млетака.
Међу њима је било најважније стварање Већа десеторице. То је веће бирано на годину дана без права поновног избора за идућу годину. Већу десеторице био је поверен тајни надзор над свим органима управе, почевши од дужда и Великог већа. Тајни надзор задирао је у читав живот сваког грађанина у Млецима. Систем достава постао је јако раширен. Веће десеторице тајно је проверавало све те доставе и доносило одлуке. Обрачунавање са осуђенима такође се вршило тајно.
Човеку који би постао подозрив Већу десеторице претила је или смрт од каме најмљеног убице или нестајање у страшним млетачким »оловним тамницама«; оне су добиле свој назив по оловним крововима који би се лети усијавали и причињавали неиздржљиве муке затвореницима. Обично су сужњи брзо умирали у тим тамницама. Средином XIV в. Веће десеторице постало је најважнији политички орган републике.
Млеци су имали велику територију у Италији и на северозападним обалама Балканског Полуострва. У XV в. владали су Вероном, Падовом, Брешом и Равеном.
Млеци који су морали да одржавају развијене везе са иностранством, да тргују по читавој Европи, увели су пре осталих држава у Европи стално дипломатско претставништво. Крајем XV в. имали су своје посланике код свих важнијих европских владара. Ти су посланици слали својој влади исцрпне извештаје, који претстављају драгоцен историски извор.
У Млецима и Ђенови учврстила се трговачка олигархија. У другим градовима-државама Италије упорна класна борба доводила је до честих промена власти. Нарочито је у том погледу карактеристична историја најважнијег занатског центра у Италији — Фиренце.
Фиренца. Банке. За свој успон Фиренца не дугује, као Млеци и Ђенова, посредничкој трговини, већ занатству и банкарским половима.
Фиренца је још у XII в. обављала зеленашке операције, учествујући у финансиским пословима Папске курије. Фирентииски банкари појављивали су се у Европи као процењивачи и убирачи папских прихода. На тај начин, зеленашки је капитал порастао у Фиренци у тесној вези с папском столицом. У XIV в. тај је капитал био врло знатан. То се види из односа који. су у то време успостављени између неких фирентинских фирми и разних европских држава. С новцем чувених фирентинских банкарских кућа тог времена — Барди и Перуци — Едвард III је припремио Стогодишњи рат. 1346 г. Едвард III је објавио државно банкротство и одбио да тим фирмама, које су имале своје контоаре у Лондону, исплати за оно време огромну суму — преко 1,3 милиона златних флорина. Ма да је то банкротство знатно уздрмало финансиску привреду Фиренце, оно ипак није подрило значај Фиренце као центра банкарских послова.
Организација занатства. Али нису само зеленашке операције створиле моћ Фиренце. Фиренца је била крупан занатски центар у Италији. Овде се рано развија производња вунених а доцније и свилених тканина. Вунене тканине производиле су се у Фиренци углавном од увезене енглеске и шпанске вуне. Сем тога, Фиренца је куповала необрађене тканине, које су прерађиване у фирентинским мануфактурама, бојене и затим слате на сајмове Европе и Истока.
За разлику од остале Европе, где је још преовлађивала ситна еснафска производња, фирентинско занатство у XIII и XIV в. почиње да се реорганизује на капиталистичким принципима. У реорганизацији занатства играли су руководећу улогу такозвани старији еснафи. То су били савези крупних предузимача. Они су у великом обиму експлоатисали ситне мајсторе, који су радили код своје куће, али с материјалом који би добили од предузимача. Притом се поред експлоатације ситних мајстора запажа и окупљање великих маса радника под једним кровом. Видимо како се овде рађа капиталистичка мануфактура. Карактеристично је то да експлоатисана маса ситних мајстора и радника није била уједињена ни у какве еснафске организације. Напротив, старији су еснафи љубоморно пазили да они међусобно не ступе ни у какав савез. Испод »старијих еснафа«, у које су улазили банкари, крупни предузимачи и трговци, претставници интелектуалских професија (лекари, апотекари, нотари) и који су чинили »угојени народ« (popolo grasso), налазили су се средњи и млађи еснафи од претставника различитих занатлиских професија, ковача, каменорезаца, обућара итд. познатих под именом »малог народа« (popolo minuto).
Најзад, испод свих налазила се маса неорганизованих ситних мајстора и радника. Нарочито је био тежак положај радника-гребенара и дрндара вуне, које је експлоатисао ткачки еснаф. Ове су професије плаћане горе од свих осталих и сматране најнижима. Радници тих грана у Фиренци носили су надимак који је доцније постао чувен у Фиренци — чомпи.
Класна борба у Фиренци у XIII в. До средине XIII в. власт се у Фиренци налазила у рукама патрицијата — грандâ или магнатâ. Патрицијат се у Фиренци састојао од ритера, који су живели у граду — по утврђеним кућама с кулама. Један део магната, који је учествовао у трговини и банкарству па се приближио трговцима и банкарима чинио је странку гвелфа. Чисто феудални део магната, који је живео од експлоатације сеоског становништва, био је близак странци гибелина. Између гвелфа и гибелина вођена је жестока борба, у којој су они ступали у савез с гвелфима и гибелинима других градова и области у Италији. Та је борба подрила моћ магната.
У XIII в. водили су старији еснафи (»угојени народ«), ослањајући се на народну масу, упорну борбу с магнатима за власт. Притом су се користили сукобима између гвелфа и гибелина. »Угојени« су ушли у организацију гвелфа.
1293 г. власт је магната била коначно скршена. Био је уведен нов устав, такозване »Одредбе правде« (Ordinamenti di Giustizia).
У складу са »Одредбама« само су чланови еснафа уживали политичка права. Права еснафа нису била једнака. У врховни управни орган — такозвану сињорију — веће које се састојало од 9 чланова — 7 је бирано из редова старијих еснафа. А остали еснафи, далеко многобројнији, бирали су само два претставника. Што се тиче масе која није улазила у еснафе, она је уопште била лишена свих политичких права. Чување новог поретка било је поверено гонфалонијеру (заставнику) правде. Он је био глава сињорије. Њему је на расположењу стајала војска састављена од грађана. Сем народних маса, политичких су права биле лишене и феудалне породице, магнати. Њих је обавезивало нарочито колективно јемство. За прекршај који би учинио ма ко од аристократије, морали су да одговарају сви његови сродници. Све могуће глобе, уколико су наплаћиване од претставника магнатских породица, узимане су у повећаном размеру. Увођење у редове магната примењивано је као казнена мера.
Из новог устава корист су извукли само »угојени«. Већ после годину дана почели су немири међу млађим еснафима и градском сиротињом. Тим су се немирима користили магнати да би обновили борбу против старијих еснафа. »Угојени« су морали чинити уступке магнатима, али су одлучно угушивали покрете народних маса.
Одлучујућу улогу у политичком животу Фиренце сада је почела да игра странка гвелфа у којој су се ујединили »угојени« — банкари, трговци, крупне занатлије — с једним делом магната. На чело гвелфске странке стало је 9 изабраних капетана, који су имали право да постављају и смењују службена лица. Али, у самој гвелфској странци није било јединства. Почели су сукоби између непомирљивих гвелфа (»црних гвелфа«) и оних група које су из страха од народних покрета тражиле да се приближе гибелинима! (»бели гвелфи«). У тој је борби извесну улогу играло и супарништво између аристократских породица. На челу »црних« стајала је породица Донати, а на челу »белих« — Черки. Долазило је до оружаних сукоба по фирентинским улицама и мостовима. Подржавани од папе Бонифација VIII, »црни« су 1302 г. однели победу над »белима«. Куће »белих« биле су порушене, њихова имања конфискована, а већи њихов део прогнат из Фиренце. У време тог преврата био је прогнат из Фиренце и велики италијански песник Данте.
Борба је нарочито жестоко избијала у моментима као што су избори за веће сињорије, када су средњи и млађи еснафи изванредно оштро осећали да су изиграни и, ослањајући се на најамне раднике, покушавали да изврше преврат.
Устанак чомпа. Свемоћ »угојеног народа« и жестока експлоатација радника и ситних занатлија више пута је потстицала »мали народ« на устанке. У јулу 1378 г. чомпи су, у савезу с неорганизованим ситним занатлијама, извршили одлучан напад на сињорију, узели власт у своје руке и извршили нове изборе. У нову сињорију ушли су претставници радника. Гребенар Микел Ландо проглашен је за гонфалонијера правде. Била су организована три нова еснафа: два за ситне мајсторе, а један за чомпе. Али се нова сињорија показала крајње неодлучна у својим акцијама. Предузете су неке мере за нов разрез пореза. Истакнут је захтев да занатска предузећа у Фиренци запосле све градске раднике. Микел Ландо се показао као издајник. Фирентинска буржоазија га је поткупила и искористила за борбу с чомпима. Владајуће класе прешле су на политику саботаже. Крупни предузетници почели су да затварају своја предузећа и да напуштају Фиренцу. У граду је почела беспослица. Није било организовано снабдевање животним намирницама, и становништво је било осуђено на глад. Маса чомпа, незадовољна неодлучним акцијама нове управе против »угојеног народа«, иступила је још једанпут у августу те исте 1378 године, али је претрпела потпун пораз. Ситне занатлије нису подржале акцију чомпа. У поразу чомпа активно је учествовао Микел Ландо. Еснаф у који су се ујединили чомпи био је растурен, а њихова даља организација забрањена. Затим је дошло до разрачунавање с чомпима, па су многи од њих били принуђени да беже из Фиренце. Ускоро су била затворена и два еснафа која су за време устанка чомпа образована за ситне занатлије. На власт се вратио »угојени народ«.Устанак чомпа претставља живу манифестацију социјалне борбе која се у то време запажа по градовима Италије и сведочи о почетку пораста капиталистичких односа. Покушај чомпа да се дограбе власти показао се неуспешним, јер занатлиски претпролетаријат још није био зрео ни организован и јер се делом састојао од експлоатисаних ситних мајстора, с којима чомпи нису успели да успоставе довољно чврст савез и који су издали у последњем тренутку.
Тиранија Медичија. Страх буржоазије од народних покрета довео је до тога да политичко уређење Фиренце почиње крајем XIV и нарочито у XV веку да све више добија монархиски карактер. У Фиренци се постепено заводи тиранија породице Медичи.
Медичи су били крупни банкари у Фиренци. Они су имали контоаре у највећим градовима Европе, били су повериоци низа европских владара. Медичи су вршили велики утицај на правац фирентинске политике. Почетком XV в. Медичи су имали да издрже озбиљну борбу с претставницима трговачко-индустриског капитала који су сањали о великим освајањима, о стицању територија и освајању нових тржишта. Медичи, који су били мање заинтересовани за експанзију, пошто је њихов банкарски капитал и без тога освојио читав низ европских земаља и држава, жестоко су се борили против тих кругова, прибегавајући притом демагошкој политици и распаљујући незадовољство народних маса.
Почетком тридесетих година XV в. морао је један од Медичија, Козимо, који је имао велики утицај, да побегне из Фиренце, где су избили на површину његови противници Албици. Али је одлазак Козима Медичија врло мало личио на изгнанство. То је било тријумфално путовање по Европи где су га дочекивали као крунисано лице. 1434 г. он је успео да збаци власт Албиција и да постане фактички владар Фиренце. Уосталом, Медичи нису преузимали никакве одређене политичке дужности, нису се називали војводама, као многи тирани, али су они на сва звања доводили своје рођаке и присталице и стварно држали у својим рукама све нити управе. Демагошка политика коју су водили Медичи сводила се пре свега на то што су они знатно олакшали пореско оптерећење масама фирентинског становништва. Место главарине они су увели порез на приход који су нарочито осећали богаташи. На тај начин они су одједном постигли два циља — стекли популарност и ослабили своје конкуренте.
Медичи су, слично другим италијанским тиранима, развили у Фиренци велику грађевинску делатност, дајући зараде народним масама. Они су завели раскошан двор и иступали као заштитници уметности. У њихово доба Фиренца је постала центар уметничког и интелектуалног живота Италије. Ту се скупљају најбољи архитекти, чувени уметници, највећи писци. Фиренца постаје центар луксуза, где занатлиске масе налазе себи сталне зараде. На томе је почивала популарност Медичија. Они су приређивали сјајне народне празнике, народне гозбе. Притом су се Медичи држали према народу простодушно, улазили у гомилу и учествовали у народним забавама.
Широки кругови фирентинске буржоазије, који су зависили од Медичија или били с њима повезани економским интересима, подржавали су њихову владу. Сем тога, буржоазија је почела да гледа на Медичије као на чуваре »поретка« од социјалних потреса.
У Фиренци је постепено уведено фактички монархиско уређење. Медичи су постали некрунисани владари Фиренце. То се нарочито односи на Козимовог унука, Лоренца Величанственог (1469—1492 г.). То је била епоха највеће моћи Фиренце. Лоренцо је имао банкарске контоаре у свим најважнијим градовима Европе и Италије: у Милану, Млецима, Женеви, Брижу, Лондону итд. Захваљујући томе он је имао могућности да утиче на политички живот готово свих земаља Европе. У време његове владе дошло је до највишег успона фирентинске културе.
Тираније у италијанским градовима. Власт Медичија у Фиренци претставља само један од карактеристичних примера завођења тираније у италијанским градовима. Као резултат жестоке социјалне борбе у њима између феудалаца и буржоазије и акција радних маса, доњег занатлиског слоја, ситних кућних занатлија и радника у читавом низу италијанских градова заводи се диктатура, при чему често на чело градова стају феудалне породице. Притом тирани обично играју демагошку улогу, настојећи да на своју страну привуку народне масе. У Милану крајем XIII в. власт прелази у руке феудалне династије Висконтија. У Ферари сретамо породицу д’Есте, у Верони — породицу Скалигерâ итд.
У неким случајевима власт су освајали у градовима такозвани кондотијери, старешине најамничких војних одреда. Кондотијер је добијао од града одређену суму да организује војску и да сакупи најамнике. Сем награде од изнајмљивача добијао је и део ратног плена. Понекад је његовим пленом постајао и град који га је узео у најам. Кондотијери су били прави бич земље. »Атамани банди, који су стално за новац прелазили с једне стране на другу решавали су судбину свих италијанских држава«.[4] Кондотијери су често били странци — Шпанци, Французи, Немци, Енглези, људи туђи Италији, који су страшно пљачкали и -пустошили. Један од таквих старешина најамничких банди сам је себе називао »непријатељем бога, сажаљења и самилости.« Уосталом ни кондотијери-Италијани нису били бољи.
1450 г. у Милану је власт дограбио кондотијер Франческо Сфорца, који је дотада био у служби папе, затим Млетачке Републике и, најзад, миланских тирана Висконтија.
Кругови патрицијата, које је тиранија потисла с власти, стално су против ње интригирали, стварајући у том циљу савезе, тако да период од XIII до XV в. у Италији претставља епоху сложене борбе између појединих градских група, борбе у свакој групи, борбе тирана са својим конкурентима за власт. За ту је епоху карактеристична крајња политичка нестабилност која је у знатној мери одредила даљу судбину Италије. Из периода свог цветања Италија је изишла политички неуједињена и није постигла политичку равнотежу.
Судбина италијанског сељаштва. У поређењу с другим земљама Западне Европе у Италији видимо релативно слаб развитак феудализма. Томе је допринео читав низ узрока: пре свега околност што у Италији није дошло до враћања на натуралну привреду у оном размеру као у осталој Европи. Робно-новчани односи сачували су се у извесном степену у Италији у првом периоду Средњег века и почели су врло рано, још у IX в., да играју велику улогу не само у животу градова, већ и села. Феудална експлоатација сељака у великом делу Италије није сасвим узела оне кметовске форме које су биле својствене земљама северно од Алпа. Полукметовско сељаштво Италије имало је понекад доста велике обавезе према феудалним земљопоседницима, али су оне биле утврђене и нису се могле мењати. На тај начин, положај сељаштва био је у Италији лакши него у осталој Европи. Врло рано долази и до ослобађања сељака. Специфично градски карактер италијанске историје играо је у томе врло велику улогу.
Ослобађање сељака текло је постепено. У почетку су ослобађани они сељаци који су бежали у градове. Тога је било већ у XII в. У XIII в. низ градова (Болоња, Фиренца, Ђенова, Млеци, Милано) спровео је ослобођење сељака од феудалне зависности, тежећи при томе стварању слободне радне снаге. С друге стране, ослобођење сељака пружало је граду подршку у његовој борби против феудалаца. Упорна борба градова са сениорима, рушење феудалних замкова од стране грађана, протеривање феудалних породица, потчињавање сеоских области власти града и пре свега брзи пораст робно-новчаних односа водили су брзом распадању чисто феудалних форми привреде. Томе је допринело и упропашћавање феудалаца од стране градског зеленашког капитала. Брз пораст новчане ренте допринео је ишчезавању и иначе слабо развијене установе кулука. Властелинска земља дељена је у аренду међу сељаке. Новчана рента, утврђена једном заувек, смањивала се са опадањем вредности новца. Феудалци нису имали довољно снаге да би сељаке натерали да плаћају повишене ренте: сељаци су се жестоко супротстављали таквим покушајима. Све је то «водило пропадању феудалних земљопоседника и све већој њиховој задужености. Многи су земљопоседници продавали своје поседе или их уступали за дуг својим градским повериоцима. Последица свега тога је била да се стари полукметовски односи брзо ликвидирају. Додуше, ослобођење је на крају крајева донело врло мало користи сељаштву, зато што су градови, искоришћујући сељаштво за своје циљеве, почели затим да експлоатишу слободне сељачке општине. Тим су општинама била ограничена права самоуправе. Градови су их експлоатисали системом принудних цена, одређујући крајње ниске цене за пољопривредне производе. Буржоазија је почела да купује земљу по селима и постепено су почели да :е стварају нови велики земљопоседници од градских богаташа; међу људима који су стекли највише земље били су, на пример, Медичи. Сељаци су морали да све више и више прелазе на стање малих арендатора на туђој земљи. Мала аренда која се развијала на селу носила је полуфеудални карактер. На тај начин долазило је до нарочите феудализације буржоаских елемената који су стекли земљу.
Уосталом, распадање феудалних односа у Италији није текло свуда подједнаком брзином.
На југу су се феудални односи држали врло чврсто, а феудална експлоатација сељаштва трајала је још читав низ векова. Али је и на северу било области где се феудални поредак упорно држао. У читавом низу градова северо-источне Италије (Верона, Ферара, Модена, Парма, Равена, Урбино итд.) тиранију су завеле феудалне породице, које су ометале ослобођење сељака. Још су јачи били феудални односи на северо-западу, где су остали недирнути крупни феудални поседи монфератских маркиза и савој-ких војвода и где се у XIII и XIV в. феудално право сачувало у готово неизмењеним облицима. Пораст робно-новчаних односа изазивао је овде и појачану феудалну експлоатацију сељаштва. На тој бази избио је почетком XIV в. сељачки устанак, познат под именом устанка Долчина. Руковођење устанком у почетку је припадало верској секти која је носила назив »апостолске браће.« ,
Устанак Долчина. У вези с појачаном класном борбом на северу Италије биле су се јако рашириле јереси: покрет патарена није се стишао читава два века; јако се раширио и покрет валденза. Планови социјалних реформи, које су истицали ти јеретички покрети, добијали су све радикалнији карактер.
У секти »апостолске браће« социјални моменти добили су одлучујући значај. Ту је секту основао занатлија Сегарели (1260 г.) у Пармској области. »Апостолска браћа« нису имала приватне својине, давала су читаво своје имање заједници и међусобно се називали браћом и сестрама. Уз њих се нашло много присталица у Италији и ван њених граница. Црква у почетку није обраћала пажњу на проповедање »апостолске браће«. Али доцније, када је секта почела да к себи привлачи широке народне масе, црква се узнемирила. Сегарелија је ухапсио пармски епископ, а папа је забранио организацију »апостолске браће«. Сегарели је био протеран из Парме, али је сада он почео да проповеда по читавој северној Италији, свуда налазећи следбенике међу најсиромашнијим класама. Он је био ухваћен и спаљен у Парми (око 1300 г.). Његов наследник постао је Долчино, одбегли искушеник фрањевачког манастира. Заједно са својом другарицом Маргаритом, такође бившом монахињом, водио је јаку пропаганду. Учио је да својина и богатство чине основицу свега зла. Треба увести заједницу имовине. Католичка црква се укаљала од оног времена када је почела да поседује богатства. Проповедао је да ће ускоро наступити хиљадугодишње царство божје, које ће у исто време бити и царство социјалне правде, када ће се завести заједничко поседовање свих добара. Долчино је сматрао да ће царство правде победити путем насиља над црквом и богаташима, истребљењем читавог свештенства. Изгубивши наду у могућност остварења својих идеала уз помоћ световне власти, Долчино је положио своје наде у оружани устанак угњетених. Са одредом својих приврженика Долчино се појавио у Пијемонтским Алпима. Њему су у масама почели да се прикључују сељаци, угњетени феудалним обавезама. Сакупила се велика војска, у којој су сељанке које су приступиле покрету образовале засебан женски одред. Тај одред, под воћством Маргарите, борио се са изванредном храброшћу.
Војске које су против устаника послали верчелски и новарски епископ биле су разбијене. Почело је пустошење феудалних поседа и манастира, а то је натерало феудалне да учине сељацима неке безначајне уступке који су имали тактички карактер. То је одвојило од Долчина известан део његовог одреда. Папа Климент V објавио је крсташки рат против устаника-сељака. Они су сељаке потисли у брда и опколили кругом утврђења, али су успели да их победе једино глађу. Покрет је био угушен (1307 г.), знатан део устаника био је побијен, а остали су били стављени на муке и погубљени.
Долчино и Маргарита били су погубљени после свирепог мучења.
Овај устанак претставља један од првих из оног ланца сељачких ратова који је у Француској настављен са Жакеријом, а у Енглеској устанком Вата Тејлора.
I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи (»Архив Маркса и Енгелса«, т. V, стр. 258—274), т. II (»Архив Маркса и Енгелса«, т. VI, стр. 5—П, 15—27, 34-43, 84—91, 126—141, 153—169, 259—275, 283—302) и т. III (»Архив Маркса и Енгелса«, т. VII, стр. 33—52). — Маркс, Сицилија и Сицилијанци, Дела, т. XII, део 2. — Енгелс, Сељачки рат у Немачкој, Дела, т. VIII.
II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Грацијанског н Скаскина, т. II, део 1, 1938, стр. 130—185. — Хрестоматија за западноевропске књижевности. Средњи век (XI—XV в.), у ред. Шорове, 1938, стр. 423—499.
III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. III, 1897, стр. 521—555. — Тарле, Историја Италије у Средњем веку, Петроград 1906. — Вајнштајн, Италија, Историски преглед, Средњи век, Велика совјетска енциклопедија, д. 28. — Корељин, Најважнији моменти из историје средњовековног папства, Петроград 1901. — Грацијански, Сељачки и раднички покрети у Средњем веку, Москва 1924. — »Искрице« (»Фирентинска штива«), т. I, 1914. — Читанка за историју Средњег века, у ред. Виноградова, разна издања, т. III, § 58.