Историја Русије (А. Јелачић) 7
| ←< 6. глава | ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Писац: Алексеј Јелачић |
8. глава→ |
ГЛАВА VII.
Постанак Москве и московске државе.
Град Москва, коме је било суђено да постане средиште великоруске државе, да буде касније једно од највећих средишта словенских и да, шта више, добије светско-историску улогу, имао је веома тамне почетке. У његовој се околини насеља јављају још дуго пре првих летописачких извештаја, јер је кроз ова места пролазио врло важан трговачки пут, који је водио са обала Балтичког Мора и из басена западне Двине у подручје средње Волге и њене највеће притоке Каме, где се налазило велико и богато старо бугарско царство. Прве споменике о Москви налазимо у летописима под годинама 1147. и 1156., где се она зове »Кучково« или »Куцково,« по имену знатне бољарске породице Кучка. Поред »бољарштине« био је тамо и кнежевски двор. Москва је основана на ушћу реке Јаузе, која се ту улива у реку Москву, а обе су реке биле у то време врло добри путеви. Иначе Москва се онда јавља као гранично место између суздаљске и черњиговске Русије, као чвор путева.
Москва је била изванредно важан стратешки и економски трговачки центар, а њена област постала је великим колонизационим средиштем за елементе, који су долазили са свих страна, али нарочито за оне са запада и југозапада. Ова метанастазичка кретања нису довољно расветљена, али извесни подаци ипак постоје: знамо, на пример, донекле о доласку у московску област оснивача будућих знаменитих бољарских родова; они долазе из Мурома, из Њижњег Новгорода, Ростова, Смољенска, Черњигова, чак из Кијева, са Волиније и из Галиције. Почетком XIV столећа долази, на пример, из Кијева један знатан господин, галичанин пореклом, бољар, Родион Несторовић, са хиљаду и седам стотина слугу. Благодарећи овим сеобама, изазваним још нарочито тим, што је московска област била заштићена од опасности споља, она постаје веома насељена и богата. О броју становништва саме Москве можемо донекле судити по том, што је год. 1382. велики кнез Димитрије Донски потрошио 300 рубаља за сахрањивање жртава оногодишње најезде татарске, плативши по 50 копејака за 40 мртваца. Убијених је било, дакле, 24000. За године 1390. и 1395. летопис бележи, да је у Москви изгорело тада неколико хиљада дворова.
У богатој кнежевини природно је, да су и кнежеви били богати; зато су они могли водити политику, основану на јачој и широј економској бази, него њихови суседи. Они су успели: 1) да на се узму плаћање харача Татарима, ослободивши област од доласка татарских чиновника и осигуравши тиме велике олакшице становништву, а себи већу власт, углед и приходе; 2) да добију финансиску могућност за куповину разноврсних вредности, на првом месту свакојаких некретнина, и да боље награђују своје службенике. Уз здравију и јачу економску политику водила се, изгледа, и здрава политика социјална и административна; водила се брига о сеоском становништву, па се озбиљно радило на поправљању имовне и личне безбедности. Унутрашње социјалне снаге, на челу са црквом, радиле су у прилог јачања Москве. Црквени поглавица — митрополит сверуски — преселио је своју престоницу у Москву (1326.) и тим је дао Москви нарочит значај, јер је митрополит био један у читавој Русији, док је великих кнежева било више. Црква је, благодарећи својим везама са ханском влашћу, свом богатству и својој верској културној моћи, могла да јако помогне подизање Москве и то је заиста и учинила. Сви су митрополити, без обзира на народност, Грци, Руси и Срби радили у истом правцу. Исто је тако бољарство везало своју судбину са московском династијом. Уз то и московска буржоазија, која је била прилично јака, па изгледа и маса простог пука, активно су учествовали у истом послу. Московски кнезови ослањали су се, дакле, на велике општенародне симпатије.
Али, у исто време, у првоме реду благодарећи своме богатству, они су били омиљени и у Златној Хорди, код ханова, у њиховом харему и код њихове владе. Хорда је, помажући Московској Кнежевини, високо дизала њезин ауторитет и моћ и тако је сама, до душе несвесно, поткопавала темеље своје властите моћи. Московски кнежеви су са својим одредима помагали Татарима и у њиховим казненим експедицијама. Међутим је сама Московска Кнежевина била поштеђена од татарских најезда, а њени кнежеви, почев од Јурија, стално су добијали најважнију у то доба титулу »великих кнезова владимирских.« Тако постепено и ова титула и саме земље велике кнежевине владимирске постадоше баштином дома кнеза Ивана Каљите. Чланови тога дома не представљају за нас нарочит интерес; они сви некако личе један на другога. О великом кнезу Симеуну званом »Горди« један извештај, на пример, вели да је био прозван »Горди« зато, што »није волео неправду и буне; све кривце је сам кажњавао, пио је медовину и вино, али није се опијао и није волео пијанице, није волео рата, али је држао војску за њ увек спремну.« Сви московски кнежеви представљају известан домаћински тип, то јест тип доброг управљача, доброг газде. Треба само читати како они, у својим тестаментима, пажљиво пребројавају редом своје градове, срезове, села, па и бунде, шубаре, златне ланце, сандуке, кутије и т. д., па да се добро осете ове њихове црте. Из тих тестамената сазнајемо још и нешто друго: тежило се да старији син буде главно лице у држави и породици, да добије великокнежевско достојанство и уз то већи део саме Москве, као и градова, срезова, села и осталог. Бољари, пук и црква помагали су ту тенденцију уздизања старијег сина великог кнеза. Тако се постепено, радом споменутих чинилаца, стварала московска држава. А главни су догађаји текли следећим редом.
Први самостални кнез московски из оне династије која је касније постала царском био је Данило, син Александра Невског (1261 — 1303.). Његова је кнежевина била сасвим малена, као мала област око града Москве, коју је добио најкасније 1283. Без обзира на то, Данило је водио борбу са својом браћом, великим кнезовима владимирским Димитријем (1283.) и Андријом (1296.). Год. 1302., по тестаменту, добио је град Перејаслављ и тиме је знатно проширио своју кнежевину према северо-истоку. Данила је руска црква уврстила у ред светаца. Њега су један за другим наследила два ње-ова сина — Јурије и Иван који је ушао у историју са надимком »Каљита« т. ј. џак (тај се надимак објашњава на два начина: прво тиме, што је Иван био врло тврд и добар газда, и друго тим, што је био велики пријатељ просјака, па им је стално делио милостињу, носећи је у џаку око паса). Јурије (кнез у Москви 1303—1325.) први је московски кнез, који је добио великокнежевско достојанство, према ондашњем обичају, од једног татарског хана, коме је био зет. Он је знатно проширио своју државицу, нарочито у борби са тверским великим кнезовима, супарницима у добијању велике кнежевине владимирске. Од руке једнога од тих кнезова био је и. убијен у Хорди, без ханове заповести. Иван Каљита (кнез московски од год. 1325., велики кнез владимирски од год. 1328., умро је год. 1341.) успео је да се још боље удвори Татарима. Иначе је он успео да обезбеди мир својим крајевима, великим кнежевинама владимирској и московској. Пренос митрополитске столице у Москву, који се десио у Каљитино време (1326.) био је догађај капиталне важности. То је обезбедило савез Москве и сверуске цркве, који је био толико важан за опстанак московске државе. Ивана Каљиту су наследили његови синови Симеун, звани »Горди« и Иван, звани »Кротки или Лепи«. Првоме је ханска влада дала једну повељу (јарлик), према којој су сви руски кнежеви »били дани под његову руку.« Он је отада држао чврсто управу са називом »великог кнеза све Русије«. Брат му је Иван био слабић. У његово је време дошло и до унутрашњих размирица и до спољашњих незгода, тако да је, након његове ране смрти, његов малолетни син Димитрије, касније звани Донски, морао да се задовољи само Московском Кнежевином, док је кнез суздаљски Димитрије Константиновић постао владимирски велики кнез.
Благодарећи енергији московских бољара и нарочито једнога од њих, Елеутерија који је већ од год. 1357. постао сверуски митрополит под именом Алексија, год. 1363. хан је поставио Димитрија Ивановића за великог кнеза и од тог времена великокнежевску столицу нису напуштали Каљитини потомци. Већ је Димитрије, умирући, предао по тестаменту своме старијем сину владимирску велику кнежевину као породичну баштину. Када је одрастао, Димитрије је почео борбе на све стране, а нарочито са Литванијом и са Татарима. Поред владимирске велике кнежевине, освојио је кнежевину бјелозерску, галичку и градове Калугу и Димитров. А неумрлу славу задобио је Димитрије сјајном победом над Татарима на Куљиковом Пољу између речице Њепрјадве и горњег Дона (за то је и назван Донски) (год. 1380.). Ово је прва велика победа Руса над Татарима, која је дала Москви и њеним кнезовима нарочит сјај, иако није коначно ослободила Русију од јарма. Куљиковска битка је опевана у више спевова. Год. 1382., Татари су опет освојили и спалили Москву, али је ипак њихова надмоћ почела очигледно да слаби. Његови наследници, два Василија, син и унук, нису му били дорасли. То је време највеће превласти Литваније над Москвом, услед слабости обојице Василија. И «са Татарима Василије је морао да издржи два већа рата, и то са великим освајачем Тимурленком (1395.) и са Едигејем. Овај последњи рат (1408.) испао је нарочито несрећно. Иначе, прве године владавине био је Василије у добрим односима са Татарима тако да је, користећи се њиховом помоћу, успео да освоји без борбе Њижњи Новгород и Муром као и целу велику кнежевину њижегородску. Поред тога проширио је у различитим другим правцима Московску Кнежевину. Али, после његове смрти, унутрашње борбе и кризе око престола зауставиле су за извесно време напредовање Москве.
Од његових наследника нарочито се прославио Василије II за време црквене кризе, изазване Флорентинским Сабором и унијом. Митрополит московски Исидор, родом Грк, својски се био заузео за унију на флорентинско-ферарском сабору (1439.). Али, када се он године 1441. вратио срећно у Москву, па, као папин легат, имајући на челу поворке латински крст (звани у Русији »криж«) ушао у Москву, Василије га је свргао и затворио. Исидор је успео да побегне из Москве у Италију, а руски црквени сабор забаци одлуке Флорентинског Сабора, скине Исидора са митрополије, прогласи аутокефалност руске цркве и изабере за митрополита једног Руса. Ово је високо подигло углед и значај Московске Кнежевине, али је ослабило везе измећу северних и јужних Руса, јер је у Кијеву остао посебни митрополит у црквеној зависности од Цариграда.
За време Василија II основан је нови татарски ханат на средњој Волги са престоницом у Казану који је током сто следећих година био велики непријатељ Москве.