Историја Југославије (В. Ћоровић) 3.8

←<<

ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић

>>→

трећи период. VIII. Пад Босне.

1. Стање после пада Деспотовине. — 2. Краљ Стеван Томашевић у сукобу са Мађарима. — 3. Заузимање папске курије за Босну. — 4. Турски напад на Босну и њен пад.

После Србије дошла је на ред Босна, чији се владар својом политиком не само замерио султану, него и изазвао његово посредовање. Краљ Томаш се налазио у тешкој ситуацији. На једној страни оптужују Мађари његова сина ради издаје и своју веома злу вољу преносе и на оца, а на другој Турци оштре мач да докрајче енергичним замахом дволичну политику малих суверена из њихова суседства. Турци, видећи своје успехе и осећајући своју снагу, не налазе више за потребно да у својој политици буду попустљиви и да балканске државе и њихове народе придобијају, поред војних мера, и дипломатисањем и повлађивањем једној странци или једним лицима на штету других. Они су после освајања Цариграда сваки дан све безобзирнији. То осећају не само њихови непријатељи, него и њихове хришћанске присталице. Источно подручје херцега Стјепана било је год. 1459. опљачкано свеједно као и непријатељско, мада се он те године борио на турској страни. У једном питању Турци су ипак наставили стару тактику мамљења. То је било у односу према сељацима. Из једнога писма краља Стевана Томашевића папи, из год. 1461., сазнајемо да су Турци са системом агитовали међу сељацима у Босни, обећавајући пуну личну слободу свакоме ко приђе под њихову власт. Да је та агитација међу сељацима, везаним за господаре, имала одзива и да је задавала бриге и краљу и властели разуме се само по себи; али, мање је разумљиво да они из тога нису извукли никакве поуке за себе, нити покушали да благовременом предусретљивошћу са своје стране сузбију или паралишу ту по државни опстанак опасну а иначе мудру агитацију.

Мађари су тек после пада Србије, кад је њихова јужна граница остала сасвим отворена, јасно увидели колико су у свом интересу погрешили што одбрани Србије нису посветили већу пажњу. Стога покушавају да наредне догађаје дочекају боље спремни. Као први услов за то било је смиривање унутарњих криза. Краљ се измирио са Силађијем и обећао му чак деспотство у Србији, ако му пође за руком да је преотме од Турака. Силађи је, доиста, у вези са Румунима, покушао једну офанзиву против Турака; али, у томе није имао никакве среће. Турци су одбили његове нападе, па ратиште пренели у Банат, где су успели да у јесен год. 1460. ухвате сама Силађија и да га, као сужња, пошљу у Цариград. Пасивно држање Мађара за време српске кризе и овај неуспех Силађијеве офанзиве нису били нимало погодни да охрабре суседне владаре за даљу борбу са Турцима, или да их определе да се тешње вежу за Угарску.

Краљ Томаш је последње две године свога живота провео у борби са херцегом Стјепаном. Њихова узајамна мржња била је толико дубока да је није могао ублажити никакав обзир према несумњивој опасности у којој су се обадвојица налазили, и никакве опомене суседа, који су им, као пријатељи, отварали очи и саветовали измирење пре него што, због борбе, пропадну. Херцег Стјепан, после искуства из год. 1459., био је прилично охладнео према Турцима и чак је зазирао од њих. У страху да и њега не стигне удес Деспотове Србије, он је за времена почео да тражи склоништа у случају невоље, и обратио се стога Млетачкој Републици, молећи је да га прими на неко своје острво, Брач или Хвар, где га не би могла стићи турска потера. Република је дала пристанак, саветујући у исти мах и херцега да се измири са босанским краљем и Стевана Црнојевића да престане са нападима на херцега. Херцег је јављао Млечанима како султан тражи од њега град Чачвину, да би ту спремио базу за упаде у Далмацију и Хрватску. Како је султан недавно и од босанскога краља тражио један град на далматинској граници, то је очевидно да је он спремао проширење своје војничке акције и на тој страни. Његове војске имале су да чисте Балкан у свима правцима; а стратешки је узео као свој задатак да напада сваки фронт мађарског поседа.

Иза смрти краља Томаша (јула год. 1461.) његов наследник и краткотрајни српски деспот, Стеван, прекида непријатељство са ујаком, херцегом Стјепаном. Чини се као да се код њега, заплашеног оним што је доживео у Србији и свесног нерасположења које се, под утицајем мађарских вести, створило против његова оца и њега на западу, јавила тежња да се помоћу херцега приближи бар донекле Турцима. На то га је нагонило донекле и држање мађарског двора према његову оцу, а и према њему лично. Мађари су, наиме, успели једно време да на папској курији оцрне босански двор као вероломан и непоуздан за хришћанску ствар и који се чак у интересу Турака бори са херцегом Стјепаном. Кад је краљу, бар донекле, успело да докаже неоснованост тих оптужаба и кад му је папа Пије II опет почео указивати пажњу, устао је краљ Матија да пребаци курији што прима босанске посланике и што преговара о томе да мимо њега даде круну босанском краљу. Мада је сама курија стално признавала мађарско врховно право на Босну, краљ Матија је изношењем те чињенице најбоље показао на које је питање у односу са Босном он полагао главно тежиште. Он није хтео да Босна води самосталну, од Мађара независну, политику, макар то било и са наслоном на саму папску курију. То се правдало неповерењем после смедеревскога догађаја, а уствари била је посреди стара мађарска тежња да Босну држи под својим утицајем и сада, због турске опасности, потреба да на тој страни имају поуздан ослонац.

Колико су Мађари, под тим сугестијама из старине, били неправедни у оцени својих суседа, не хотећи никад да кривицу за лоше испале догађаје траже и код себе самих и да и своје држање подвргну критици, показује, између осталога, доста добро и ова сурова и у основи скроз нетачна и сувише уопштена карактеристика балканских политичара XV века, коју је у једном свом делу дао мађарски историчар Л. Талоци: »Балкански политичар не познаје принципа вјере. Он има инстинкт, одмах одустаје од своје намјере, чим осјети да је противник јачи од њега. Спреман је с мјеста склопити пријатељство паче и са смртним непријатељем, удавара му се; али, чим имаде прилике, у потаји рије, диже се јавно против њега. Свечане уговоре склапа са сусједима, а у потаји се нагађа за сваку сигурност с противником свога савезника. Истина му је у моралном погледу непознат појам, попушта само сили. И како она сачињава највеће осигурање његова примитивног бића, имаде он само један циљ: да постане што моћнији, што богатији. Био он ортодокс или богумил, он преговара с римском црквом, ако види у томе корист, јер и тиме множи своју моћ, а ако му је зло, осигурава тиме овој опстанак. Вјера му је традиционални ритус, уз који он приања, али етике нема. То га приањање дијели од осталих, и за то остаје у својој народној индивидуалности. У његову поступку само је једна досљедност, да је недосљедан. Тај парадокс разумије само онај који познаје кнезове Балкана«. Ми доиста нисмо били благи у оцени моралних вредности балканских великаша XV века, па ипак налазимо да се оваквом осудом само једне стране очигледно претерује. Према таквом балканском политичару стоји краљ Матија »идеалист Мађар, кршћански владар са западном културом«, као витез према подлацу, као светло лице према тамном наличју. Овде није место да подробно испитујемо све поставке мађарског историографа, него ћемо само дати неколико напомена, као узгредну дигресију, колико да поставимо ствари на своје место. Каква су све искуства стекли сви наши великаши XV века, кад су се, по невољи, ослањали на Мађарску? Колико су их пута они остављали саме према Турцима, у најсудбоноснијим часовима? Мађари нису хтели да схвате њихов необично тешки политички положај, који их је нагонио да се као први на ударцу не излажу док немају уверења да то излагање није само привременог карактера. Мађари су хтели апсолутну оданост балканских владара ради себе и своје сигурности, а замерали су нашим људима кад су они, у својој политици осигуравања, водили рачуна о свом обезбеђењу и без њихова учешћа. Помирити та два гледишта било је тешко од онога часа када су Турци увидели да отпор балканских хришћанских држава подржава Мађарска и када су стога хтели да мимо њих или преко њих погоде и њу саму. Тврда вера није била, истина, одлика свих балканских великаша XV века (изузетака, и то сјајних, било је и ту; слика витешког деспота Стевана Лазаревића надмаша далеко несталну фигуру краља Матије); али, зар је то уопште век моралних величина не само на Балкану, него и у Мађарској и у Италији и у другим земљама тога времена? Колико су странци мало познавали наш народ и његову душу, и како су често били чак безочни у свом априорном и надменом суду, види се најбоље по овом тврђењу да у верском отпору балканских, то јест и српских и хрватских људи није било етике. Ту није било етике? Њу, види се, доиста нису схватали Мађари, и то кроз неколико векова историје, од Кулинова времена па све до XV столећа и иза њега, кад су ишли за тим да Босанцима донесу своју верску етику на крвавом мачу и у заповедничком ставу, не осетивши да су тим највише отуђили све оне који су волели своју слободу и своје културно наслеђе. Нема доследније политике у историји Југословена него што је у Средњем веку отпор Босне против мађарске верске и државне мисије и у Новоме борба против Турака и припремање свога ослобођења. Такве дуге борбе које неколики нараштаји воде вековима могу се тако водити само онда када се у народу створила и израдила једна своја витешка етика, дубока, проосећана и сва од акције, којом се васпитавају не вође и појединци него огроман део цела народа. Косовски мит створио је у нашем народу морал десетерца, од којег су, у најтеже доба, живела читава поколења с уверењем које је прелазило у једну врсту најчистије религије. Не схватити и не моћи оценити то, значи не ући у суштину и не видети битну црту југословенске историске психологије.

Краљ Томаш, видећи непријатељски став Мађара и дуже времена резервисаност папске курије, беше покушао једно време да се приближи бар Млецима, нудећи и њима врховну власт у својој краљевини. Ови су то мудро одбили, знајући добро колико би туђих претензија тиме повредили и колико би, са разних страна, створили себи тешкоћа и неприлика.

Мађарско нерасположење против босанскога двора показивало је међу другим и непријатељско држање новога хрватскога бана Павла Сперанчића (од год. 1459.), за кога се међу савременицима говорило да је био »човек скандалозан«. У метежима и борбама који су настали у Мађарској и Хрватској између младог краља Матије и његових противника са царем Фридрихом III, он је био присталица Матијин. Кад је хтео да васпостави стари, после Таловаца расцепкани посед хрватског баната, дошао је у сукоб са свима суседима, са Млецима, са Босном и херцегом Стјепаном. Млечани су, огорчени на њ, помишљали и на то да се против насртљивога бана поведе заједничка борба, а чак према Турцима да се води помирљива политика. У тој борби, као савезници, имали би да учествују поред њих још и сви други изазивани суседи, краљ, херцег и крбавски кнезови Курјаковићи. До тога савеза није могло доћи једно стога што су Млечани били неискрени и гледали да се дочепају како било Клиса и Островице, и друго стога што је херцег Стјепан имао неприлика са Турцима, па се у невољи морао обраћати за помоћ не само краљу Матији него и бану Павлу као његову човеку. Бан је чак примио 3000 дуката за војну опрему од херцега; али, из своје области се није кренуо. Херцегу после те обмане није остајало друго него да измоли мир од Турака за 40.000 дуката годишњег данка. Краља Стевана збуњивало је у државној политици и такво држање баново, али и безобзирно понашање Турака. Како да се повери њима после искустава херцега Стјепана? А још више је могло деловати на Стевана држање Турака према херцегу, дугогодишњем старом пријатељу, током год. 1461./62., када су га стали уцењивати приликом нове побуне његовог старијега сина Владислава, и када су га, после његова отпора да попусти, напали и потукли код Плеваља. Само је посредовање млетачких и дубровачких пријатеља, да се измире завађени отац и син, спасло у тај мах херцегову земљу од тежих последица.

У таквом стању, не смејући да се повери ни Турцима ни Мађарима, млади краљ гледао је једини спас у папској курији. Њу је он, посебним посланством, уверавао да је веран хришћанској ствари и да ће јој одано послужити, ако га курија прихвати а помогну и остали хришћански суседи којима се обратио. Папа га је доиста и прихватио и, мада је знао за непријатељски став краља Матије према њему, послао му је жељену краљевску круну и свога легата, који га је у Јајцу крунисао, у новембру год. 1461. Учинио је то свакако што је и сам увиђао опасност ситуације и што није хтео да једног хришћанског владара одбаци у турске руке; али, нема сумње, на њ је деловала и аргументација коју је босанско посланство развило у Риму, тражећи ту помоћ. Босна није крајња мета турских освајања, говорили су посланици, него само једна станица за њихово даље продирање. Ако она падне доћиће на ред и друге суседне земље, Угарска и Далмација, а после, преко Истре и Крањске, и Италија. Краљ Томаш је за времена указивао на опасност пада Цариграда, сад Стеван то исто чини у поглед Босне. 7. новембра, ваљда у вези са крунисањем, прогласио је папа св. Гргура чудотворца заштитником босанскога краљевства, у којем је његов култ био већ развијен још од почетка XIV века. Веома расположен после тога крунисања и са најлепшим надама, краљ је издао дубровачким посланицима, који су му дошли на честитање и, по обичају, затражили потврду старих повластица, од 23. до 25. новембра год. 1461. пет разних повеља и потврда.

Крунисање Стеваново било је зло примљено на мађарскоме двору. Краљ Матија је због тога чинио неувијене прекоре римској курији, оптужујући је да је тим актом помогла босанске тежње да се одвајају од Мађарске и да није водила рачуна о правима круне Св. Стевана. Папа Пије II, међутим, живо је радио на томе да у интересу хришћанске ствари измири оба краља, и почетком лета год. 1462. успео је коначно у томе. Краљ Стеван је признао врховну власт мађарског владара. То је, вероватно, деловало, па су престала, истина за кратко време, и непријатељства бана Павла према Босни, на њеним западним границама. Стеван Томашевић, после овог измирења, узима потпуно антитурски став и, по савету папина легата, модрушкога бискупа Николе, одбија плаћање данка султану, верујући да ће папска курија и Угарска према њему и његовој држави, у случају невоље, имати сада више обзира него што је пре био случај у Смедереву.

Али, љуто се преварио. Разљућени султан, кога су о краљеву држању обавестили босански туркофили и, како се говорило, чак га позвали да томе учини крај, поче већ током год. 1462. припреме да и са Босном сврши исто онако као што је свршио и са Византијом и Србијом. Већ се у зиму год. 1462./63. знало и у Босни и у Херцеговини да ће доћи до турског напада. Краљ и херцег Стјепан, обавештени о томе, шаљу своје посланике на све стране: папи, краљу Матији, Млечанима, Скендер-бегу, и то још у јануару и фебруару год. 1463. Млетачка Република одговорила је 11. фебруара херцеговим посланицима, као што је поручивао и краљ Матија, да остане у заједници са босанским краљем, да би се »здруженим снагама« (unitis viribus) могли одупрети заједничком непријатељу; а 28. фебруара одговорило се краљевим људима да се краљ држи »као што приличи католичкоме владару«, и да се здружи са херцегом, краљем Матијом и осталим суседима, а да ће они, Млечани, мада су у миру са Турцима, спремити јаку флоту и помагати босанску ствар у Риму, на курији. Дали су као позитивно, сем тих прилично општих обећања, само нешто оружја и муниције. Једини је Скендер-бег без устручавања обећао одмах војничку помоћ.

Михаило Константиновић, један заробљени и потурчени Србин из Островице, који је као јаничар учествовао у турској војсци и после описао своје доживљаје, прича на једном месту како је једном приликом код султана Мехмеда био сазван савет поводом вести да се на Турке спрема једна велика хришћанска коалиција са папом на челу. Једни од позватих на дивану саветовали су да се на тај корак одговори са турске стране општом офанзивом против целог тог савеза. Султан тада нареди да се разастре један огроман ћилим и да се на њ, у средину, стави јабука. »Ко од вас може узети ту јабуку (упита он), а да не стане на ћилим?« Кад нико не могаде, султан приђе ћилиму, поче га полако умотавати са једнога краја, и тако дође до јабуке. »Боље је хришћане побеђивати полако (изведе он поуку из тог примера), него у њихове земље наједанпут упасти«. Овог пута, доследан том свом начелу, он је хтео да сврши посао само са Босном, и то на сваки начин пре него што би противници могли да организују знатнији отпор и да стигне помоћ савезника.

Стога су Турци пожурили да без много отезања почну акцију. Већ крајем фебруара год. 1463. почела су њихова кретања према Босни. Изненађен том брзином, а свакако и уплашен, а можда и у жељи да добије времена, краљ Стеван понуди Турцима исплату данка и вазалску покорност. Да завара противника, султан, по савету Иса-паше, прими понуду и склопи мир са краљевим посланицима за петнаест година, али, потом одмах крену сам на војну. Михаило Константиновић, који је случајно дознао за ту превару, обавести о томе босанске посланике, али му они не повероваше. Једну мању војску упути султан да из Србије врши демонстрације према Мађарима, да их тиме задржи у земљи, да не би прискочили у помоћ Стевану, а сам, са главном војском, преко Косова пође на Босну. У мају месецу извршен је главни упад. Туркофилска властела или малодушни људи који нису смели да се одупру султановој сили почеше да се предају. Богумил Радак предаде Турцима 21. маја краљевски град Бобовац, који нови ту баш ливени турски топови беху веома оштетили. Видећи да нема ниоткуд помоћи, да га оставља властито племство, да му за мало дана падају или се предају и најтврђи градови, као готово неосвојиви Бобовац, о чијој утврђености и погодну положају на висини зна да прича и Грк Халкокондл, краљ Стеван Томашевић, који у себи није имао херојског прегалаштва, и не покуша да уђе у праву борбу, него наже према Хрватској, да у западним деловима државе и суседства скупи штогод војске за отпор. Критовул, грчки писац XV века, казује, међутим, да је краљ бранио Јајце, а да је побегао кад је видео да грађани без његова знања преговарају са Турцима о предаји. На том путу или бегу стиже у град Кључ. Од једног издајице дознадоше Турци да се он налази ту и понудише му, да прекрате опсаду и борбу, да им се преда. Махмуд-паша, вођ турске авангарде, обећао је, и чак се заклео да ће краљу бити поштеђен живот ако то учини. Сећајући се турског држања према њему приликом пада Смедерева, краљ пристаде. Махмуд га потом доведе у царев табор код Јајца. На турски захтев, краљ је издао наређење и утицао је да се Турцима предају и остали градови у земљи. Али, после тога, добивши што је хтео, султан Мехмед не одржа према краљу реч свога паше. Његова улема издаде му фетву, која је говорила да се ниједан правоверни не да угристи двапут из једне рупе. А то је био случај са краљем Стеваном и са његовим колебљивим држањем пре у Смедереву и сад у Босни. Примивши тај, по свој прилици наручени савет, султан, пред повратак, нареди да се погубе краљ Стеван и остала заробљена босанска властела.

Крајем пролећа год. 1463., баш крајем маја или првих дана јуна, пала је босанска држава готово изагњила и сва растрзана унутарњим борбама. Цела држава пропаде за непун месец дана, »шаптом« како се после говорило, и у свој земљи не јави се ниједан јачи покрет да се непријатељ одбије или заустави. Босанска историја не даде ни једне Марице, а камоли величанственога Косова! У оно мало народних песама што певају о пропасти босанскога краљевства, народни гуслар је покушао да је објасни тиме што је у земљи било много издаје и заваде; како »бан« босански

Свој је браћи својој омрзнуо

И голубу на јеловој грани

и то стога што га превари »господа латинска«, те прими њихову веру. Стотинама година доцније памтило се, ето, у народном предању како су оштре верске борбе паралисале снагу Босне и отупиле у њој смисао за веће интересе заједнице.

Мађарски краљ, чији се главни стан у то време налазио у Футогу, није знао куд да се окрене. Он се бојао турског упада преко Саве и Дунава за који су имали послужити као увод испади смедеревског санџак-бега. Ту је он остао, углавном неактиван, за све време босанске несреће. Тек почетком септембра, да као оправда себе, прешао је у Београд и имао неколико окршаја са демонстрационим одредима турске војске, која се повлачила на целој линији. Мада се може његова неактивност донекле бранити неизвесношћу ситуације, ипак није далеко од памети и помисао да је он босанскога краља оставио донекле његовој судбини, мислећи да после или са њим или са његовом земљом без њега учини чист рачун. Он није желео пад Босне већ ради саме Угарске, али да није желео пад Стевана Томашевића то се не би могло рећи. Бан Павле Сперанчић искористио је ову прилику да опљачка краљеву удовицу кад је бежећи из Босне прошла његовим подручјем.