Женик слободе/ПОЈАВА I/III
| ←ПОЈАВА VII | Женик слободе Писац: Драгутин Илић СЛИКА III - ПОЈАВА I |
ПОЈАВА II→ |
Пред манастиром у Шумидији. Врата су од цркве отворена, те се у њој види пуно народа. Кад се дигне завеса чује се завршетак појања. Са стране долази једно девојче, Ружица; она води слепога брата, који се једном руком држи њенога рамена, а у другој му је тојага, којом се поштапа. О врату му је кајиш са јанџиком под мишкама, од куда стрше гусле. Они обоје стану пред цркву, Ружица се побожно прекрсти и целује довратак црквени ; слепац сними фес, па се и он побожно крсти.
Слепи и Ружица..
РУЖИЦА:
ЈОШ мало, брате, свршавају већ.
СЛЕПИ:
Пази, кад прође да нас угледа.
РУЖИЦА:
Не брини! Угод на ударцу смо!
Но ти си сморен; ходи ево кам (води га под једно дрво на један бињекташ и посади га.)
СЛЕПИ:
Само кад стигох амо. О о—ох!
Као да су ми ваздан тојагом
Ломили кости.
РУЖИЦА:
Идосмо сву ноћ
А већ толико дана не знамо
За дан ни за ноћ! (седа на земљу код ногу слепчевих).
СЛЕПИ (Милујући је по глави):
Јадна сестрпце!
РУЖИЦА:
Не мари, брато! Не тужим се ја...
Тек 'нако ... пст! Свршавају (из цркве се чује појање).
ГЛАС КАЛУЂЕРА:
Благословеније господње на вас,
Всегда ниње и присио и во вјеки вјеков!
ХОР:
Амин!
Клепало гихо куца. Слепи и Ружица устали и крсте се. За то време излази народ из цркве и крсти се. За њима калуђер с бројаницама у руци. Сви се тиасају око њега те га целују, ко у скут, ко у руку, а ко у груди. Ружица се за то време прогурала, па га целује у руку.
КАЛУЂЕР (тргне се кад је угледа):
Ти овде ? А Виде! —
РУЖИЦА:
Тамо под брестом. (свет се разишао).
КАЛУЂЕР:
Добро дошао, Виде!
СЛЕПАЦ:
Добра коб!
И благослови духовниче! (погне главу).
КАЛУЂЕР:
Бог те благословио! А од куда пут?
СЛЕПАЦ (целује га у руку и оба седају под дрво):
Од Београда.
КАЛУЂЕР:
Па?
СЛЕПАЦ:
Јесмо л’ сами?
КАЛУЂЕР:
Сами.
СЛЕПАЦ:
Ружице!
Припази тамо да не дође ко! (Ружица оде капији).
Ох!
КАЛУЂЕР:
Разумем те! Тим
Србин се рађа, тиме живи он
И умире тим!
СЛЕПИ:
Духовниче, зло!
КАЛУЂЕР:
И од зла више! Пакао је то!
На колац људе, жене нам у срам
А цркву и дом у огањ и плам.
Тако би јуче, данас тако је
Па то и сутра! Столећа су то
Што нам се свете за предачки грех
Мој јадни брате! — Виде л’ та.мо што?
СЛЕПИ:
Смрт!
КАЛУЂЕР:
Њу видим свуд
Где год је Турчин!...
СЛЕПИ:
Нигде овакву!
Београд црии од јаука ври.
Под бедемима мученика сто,
На коленима зове куми смрт,
Вапије за њом. Ох, ал и та смрт
Тако је спора где жуде за њом!
Патника јаук разлеже се свуд
И лавеж паса уздивљалих, што
Гложећ се, глођу кости живима (стреса се)
Ух, какав ужас, кад ти слуша слух
Јаук и лавеж како смешани
Продиру небу!
КАЛУЂЕР (горко):
И на небу мир? —
СЛЕПИ:
Мир!
КАЛУЂЕР:
И сунце греје?!
СЛЕПИ:
Греје ко и пре!
КАЛУЂЕР:
Господе, авај!
СЛЕПИ:
И то није све. (више за се)
И њега ето погубише већ.
КАЛУЂЕР:
Кога?
СЛЕПИ:
Старца нам.
КАЛУЂЕР (запрепашћено):
Хаџи-Рувима?
СЛЕПИ:
Њега, да!
И још како га намучио звер!
Клештама врелим испод пазуха
Кидаху месо живом јаднику,
А кад мученик изнеможе, тад
Посекоше га, пролише му крв.
Главу на бедем истурише, а
Тело псима, да га разнесу.
КАЛУЂЕР (очајно):
Господе! Боже!
СЛЕПИ:
И то не би све...
КАЛУЂЕР:
Не збори, ох!... Ил’ зар и страшније
Казати можеш ? Крв и сама крв,
По јадној земљи разлива се то,
И небо крвљу плаче, прокапа
И сузе рода нису оне већ
Из очију му крв се рони то.
То из јаука лопи сама крв,
Невина, врела, мученичка крв!
СЛЕПИ:
И докле тако?
КАЛУЂЕР:
Докле? — докле? — Ох! (замисли се).
Слушах те једном, када оно би
У Алексија кнеза Тамнавског
Уз гусле гудећ’ ти си кликнуо:
„Косовске сузе кад узаври кап
Из ње ће витез поникнути тад!
У томе часу мени ограну“.
Први пут чух то, али овај глас
У сетној души чудно одјекну:
Све ми се каже ову чудну реч,
Ко да сам давно негде слушао!
Где беше? Не знам! Од кад себе знам
Ван ових места нисам ходио;
Па ипак ми се каже ко кроз сан,
Бескрајно поље ... река некаква,
И пуно мртвих око мене свуд.
И као мећу оним мртвима
Да и сам лежим мачем погођен.
И ето... кад чух ову твоју реч,
У сећању ми тако ограну,
К’о на том пољу да сам чуо то!
СЛЕПИ:
Славе ми, чудно! Маштанија та
Тад се и мени јави; што ли то?!
КАЛУЂЕР (замтишљено):
„А кад преври суза са Косова,
Из сузе ће витез поникнути! —
А крв ври, врије, и њу лочу пси,
И не могу је полокати сву;
Лочу, а суза не превире још!
СЛЕПИ:
Ти си клонуо.
КАЛУЂЕР :
Клонуо? Ох, не!
Душу ми гони туга, јад и бол
Да над мукама српским уздахне;
Очајање ми ломи сваку кост,
Ах, ја се надам, чекам витеза.
СЛЕПИ:
И он ће доћи?
КАЛУЂЕР:
Као Мојсије
Да нас изведе, спасе ропства тог
„Видећеш њега!“ — шапуће ми глас;
А кад припадох јутрос распећу
Угледах чудо, насмеши се лик,
Па као шапну тихо: „он је ту!“
СЛЕПАЦ (сними фес и прекрсти се):
Услиши Боже!
КАЛУЂЕР:
О, ја верујем
И та ме вера крепи дан и ноћ!
СЛЕПАЦ:
И мене! Никад још дахијски бес
Толиког није починио зла.
Кнезове мал’ нам не побише све;
Бирчанин паде, с њим Алекса кнез,
Станоја кнеза сатрше они;
На кољу гине раја, свештеник.
Зар не превире? — Но, шта зборим сад,
А друг пос’о доведе ме ту;
Од Чарапића доносим ти глас.
КАЛУЂЕР:
Од харамбаше?
СЛЕПИ:
Поздравља те он,
Што пре, још ноћас да затуриш траг,
Јер су дахије, наредиле већ
Тебе да смакну, а цркву у згар.
КАЛУЂЕР (гледа у слепога неко време):
Да се склопим? Где?
Слепи:
У гору.
КАЛУЂЕР:
А манастир?
СЛЕПИ:
Ма ти остао, ил’ ма где у збег,
Све једно, цркву прогутаће плам.
КАЛУЂЕР:
Обитељ свету кад прогута бес,
На плачној земљи шта ће слуга њен?
Не, с’ овог места не ћу никуда!
СЛЕПИ:
А кад нестане слуге божијег,
Господу ко ће онда служити?
КАЛУЂЕР:
Не могу брате! Ове ноћи бар
Не могу још... не смем...
СЛЕПИ:
Зашто?
КАЛУЂЕР:
То ти не смем казати!
СЛЕПИ:
Ја испоручих, а ти како знаш,
Но ако... (с поља жагор) Шта би...
КАЛУЂЕР:
(скочи с места) Не знам!...
|