Женидба везира Лазара

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


5

Женидба везира Лазара

(Из Босне)

Књигу пише српски цар Стјепане,
Па је шаље везиру Лазару:
„Лало моја, везире Лазаре!
„Купи мени по Србији војску,
„Поведи је до Призрена града,
„Окрени је низ морске отоке,
„Низ отоке на седам градова,
„До Софије крај мора сињега;
„Грађани се силни учинили,
„Ето има седам годин' дана,
„Не дају ми данка ни харача,
„Хоће на ме да окрену руку,
„А ја јесам сине остарио,
„Мушке главе од чеда не имам,
„Веће једну само женску главу,
„А Марију од дванест година.
„Ако теби Бог и срећа даде,
„Па умириш то седам градова
„И Софију крај мора сињега,
„И без рана и без мртвих глава,
„И покупиш данке и хараче,
„Своју ћу ти шћерцу поклонити,
„Бјеле ћу ти дворе начинити
„У Призрену крај мојих дворова,
„Не ћу горе, ако не ћу боље;
„Мари нема већ дванест година,
„Ево има седам годин' дана
„Од како је у кафезу храним,
„Нити види сунца ни мјесеца,
„Нити види дана бијелога,
„Некмоли ће лица јуначкога.“
Кад Лазару ситна књига дође,
По писму је књигу проучио,
А кад виђе што му књига каже,
По Србији војску покупио,
По Србији и по Московији,
Па он с војском под Призрена паде.
Кад је царе војску прегледао
И кад војсци тајин оправио,
Лазу води на танчицу кулу,
За господску сједоше трпезу
И господску вечер вечераше,
Проговара српски цар Стјепане:
„Лало моја, везире Лазаре!
„Јеси л' како покупио војску?
„Смијеш ли ми ударити, сине,
„Низ отоке на седам градова
„И Софију крај мора сињега,
„Да градове мирне учиниш ми
„И покупиш данке и хараче,
„И без рана и без мртвих глава;
„Ја од чеда не имам порода,
„Ако буде по реду мријети,
„На теби ће круна останути,
„Моја круна и све моје царство.“
Онда рече везире Лазаре:
„Златна круно, српски цар Стјепане!
„Ја сам силну покупио војску,
„И довео до Призрена твога,
„Ал' без тебе не ћу низ отоке,
„С војском лако управљати није,
„Ја ћу војсци серашћере бити,
„А ти ћеш је са мном управљати,
„Ти ћеш са мном а ја ћу са војском,
„Нек се стариј' у ордији знаде,
„Ђе панемо разапећеш чадор,
„Сједи царе под свилним чадором
„А војници нека бојак бију,
„Нека бију, доклен не добију.“
Кад су тако они утврдили,
Скочи царе, оде у одају.
Кад се згода учинила била,
Одаји се отворише врата,
Док ето ти Бугарке царице,
Гологлава како мушка глава,
Па Лазару добру вечер виче,
А Лазар јој љепше прихватио
И пред њоме на ноге скочио,
Ал' послушај, што вели Бугарка:
„А наш зете, везире Лазаре!
„Јеси л' силну сакупио војску?
„Хоћеш ли нам низ морске отоке,
„Низ отоке на седам градова,
„До Софије крај мора сињега,
„За нејачку Марију цареву?
„Што ће теби нејачка Марија?
„Кад ја имам бољу цуру за те
„Анђелију моју милу шћерку,
„Што је љепше у Србији нема.“
То Лазару врло мучно било,
Па говори Бугарки царици:
„Хвала теби, Бугарко царице!
„Шта ће мени твоја Анђа мила?
„Колико је у царевом двору
„Вјерних слугу славног цар Стјепана.
„Анђелија свакоме је љуба.“
То царици тешка мука била,
Што јој рече везире Лазаре,
Срдито се врати у одају.
Кад у јутру јутро освануло
И стаде се опремати војска
И пред војском славни цар Стјепане
И за њиме везире Лазаре,
Узе царе Лазара за руку,
Па отвори од кафеза врата
Ђено сједи Маруша ђевојка,
На ногам их цура дочекала,
Пред њима се смјерно поклонила,
Сва с одаја листом разасјала
Од руменог лица ђевојачког,
Бесједио славни цар Стјепане:
„Види Лазо, моја права слуго!
„За што ћеш ми низ отоке сићи,
„Низ отоке на седам градова,
„И Софију крај сињега мора.“
Отален се они повратише,
Од кафеза врата затворише,
Па ето их низ бијелу кулу,
Млађи њима коње подметнуше,
Узјахаше коње од мејдана,
Изиђоше у поље призренско,
Војска им се добро опремила,
И отален војску помакоше,
Окренуше низ морске отоке,
Умирише све седам градова,
Па одоше на Софију града.
Кад су дошли под Софију града,
На пољу су војску уставили,
Да им силна војска отпочине
За бијелу неђељицу дана.
Док се они тамо забавили,
Ну да видиш Бугарке царице,
Дозивала двије своје слуге:
„Слуге моје, Марко и Милинко!
„Ето вама од кафеза кључи,
„Отворите од кафеза врата,
„Извуците цареву Марију,
„Испод куле на росну ливаду,
„Ви њезину посјеците главу,
„На крви јој ватру наложите,
„На пољу јој раку ископајте,
„Ископајте, па је укопајте,
„Ако ли то учинит' не ћете,
„Обојицу, хоћу објесити.“
То слугама мило не бијаше,
Али друга бити не могаше,
Дохватише кључе од кафеза,
Од кафеза врата отворише,
Изведоше цареву Марију,
Свукоше је низ бијелу кулу;
Запристала Бугарка царица:
„Чујете ме, моје двије слуге!
„Најприје јој руке одсјеците,
„Онда ћете главу са рамена.“
Поврати се Бугарка царица,
А процвиље царева Марија:
„О двје слуге мила бабе мога!
„Шта сам вама јадна учинила?
„Та никад вас нисам ни виђела,
„Да сам вама криво учинила,
„За што ћете мене погубити?“
Ал' је слуге ни слушати не ће,
Већ узеше за бијеле руке,
Свукоше је на росну ливаду,
Слуга Марко ћорду извадио,
Одсјече јој руке до рамена,
Хотијаше главу са рамена,
Ал' Милинко срца милостива,
Не даде му посјећи јој главе:
„Не мој брате, живота ти твога!
„Ти остани, руке јој наложи,
„На несретној крви ђевојачкој,
„На пољу ћеш раку ископати,
„Ископати, па је закопати,
„Нека мисли Бугарка царица,
„Да је у њој Мара укопана,
„Ја ћу Мару на плећи узети
„У Дурмитор планину однјети,
„Бацићу је у камен пећину.“
Како рекли тако учинили,
А Бугарки царици казали,
Да су Мару земљицом посули.
За тим мало вр'јеме постајало:
Сан уснио српски цар Стјепане,
Под Софијом у пољу широку,
Ђе се њему Мара преставила,
И у црну земљу укопала;
Па дозива везира Лазара,
Све му каза што му се уснило,
Лазар цару јесте бесједио:
„Pђав ли си, ноћас, сан уснио!
„Бог ће дати, да ће добро бити,
„Остан царе на пољу широку,
„Док ја пођем до Призрена града,
„Да ја видим што си дослутио:
„Је ли наша Мара у животу?
„Ја ћу поћи и опет ћу доћи,
„Да управљам силом и ордијом.“
Цар му томе мани не бијаше,
Оде Лазар ка Призрену граду.
Док лукава Бугарка царица
Из далека Лазу угледала,
Пред њега је ближе излазила,
Са слугама у кочије златне,
Ту велику жалбу учинила:
„Мио зете, везире Лазаре!
„Нисмо сретни у вашем походу,
„Наша мила Мара преминула,
„Славно смо је, сине, опремили,
„И у златно рухо укопали.“
Љуто жао везиру Лазару,
Проли сузе низ бијело лице,
Тад му вели Бугарка царица:
„Мио зете, везире Лазаре!
„Ти не плачи цареве Марије,
„Ако ти је Мара преминула,
„Боља ти је, Лазо, останула,
„Моја шћерка дилбер Анђелија.“
На то Лазо њојзи бесједио:
„Хвала теби, Бугарко царице!
„Кад је мени Мара преминула,
„Ја ти не ћу Анђелије твоје,
„Хоћу Богу јемин учинити
„Да се не ћу другом оженити.“
Па отален проћера дората,
Не враћа га цару под Софију,
Већ он оде свом бијелу двору,
На сусрет га мајка сусретала,
Па зацвили како гуја љута:
„А мој сине, везире Лазаре!
„У зо час га навојштио, сине,
„Низ отоке на седам градова,
„А у горе подигнуо војску
„На Софију крај сињега мора;
„Зар си, сине, војску изгубио?
„Камо срећа да ни дош'о ниси,
„Кад си млоге мајке уцвилио,
„Кад све цвиле да и твоја цвили!“
Мајци Лазо тихо одговара:
„Не бој ми се, мила мајко моја!
„Ја нијесам војску изгубио,
„Ено војска здрава и весела
„Под Софијом крај сињега мора,
„Већ је мени Мара преминула,
„Па ја не ћу више војевати.“
Мајка њему тихо бесједила:
„За што, сине, војевати не ћеш?
„Ако ти је Мара преминула,
„У свјету је доста ђевојака,
„Па ће тебе мајка оженити.“
Ал' јој вели везире Лазаре:
„Мати моја, очињег ми вида
„Кад је мени Мара преминула
„Ја ћу Богу јемин учинити,
„Да се другом оженити не ћу,
„Већ бијелом нагоркињом вилом.“
Лазар узе слугу Милутина,
Па одоше у лов у планину,
У Дурмитор велику планину.
Кад дођоше до тиха језера,
Узе Лазо на руку сокола,
Па га баци у тихо језеро,
А соко се из језера вину,
Он се вину небу под облаке, -
Не ће соко у тихо језеро,
Већ одлеће брду у планину
И он паде у камен пећину,
А на раме царевој Марији.
Кад то виђе везире Лазаре,
Он соколу тици говораше:
„Сив соколе, сиво перје твоје!
„Орлови те тице саломиле!
„Ја не шаљем тебе у планину,
„Већ те бацам у тихо језеро!“
Па он узе другога сокола,
Те га баци у тихо језеро,
Ни тај соко у језеро не ће,
Већ се изви небу под облаке,
И одлеће брду у планину,
И он паде у камен пећину,
А на раме царевој Марији.
Говорио везире Лазаре:
„Соколови, сиво ваше перје!
„Орлови вам саломили крила!
„Не шаљем вас брду у планину,
„Већ вас бацам у тихо језеро,
„Да бих с вама штогод уловио.
„Милутине, моја права слуго!
„Иди нађи наше соколове.“
У млађега поговора нејма,
Оде момак брду уз планину,
Од пећине иђе до пећине,
Док он нађе камену пећину,
У пећини цареву Марију,
На Марији два сокола сива,
Пали њојзи на оба рамена,
Проговара Милутине слуга:
„Шта си, бона, у камен пећини?
„Ал' си вила, али си утвора?
„Али јеси лијепа ђевојка?“
Мучи цура ништа не говори,
Примаче се слуга Милутине,
С рамена јој скиде соколове,
Понесе их господару своме.
Узе Лазо једнога на руку,
Па га опет баци у језеро,
Ал' му соко у језеро не ће,
Већ побјеже брду у планину,
Опет паде у камен пећину.
Узе Лазо и другог сокола,
Па га опет баци у језеро,
Не ће соко у тихо језеро,
Већ побјеже у камен пећину.
Ражљути се везире Лазаре:
„Милутине, моја права слуго! 315
„Брже да си у камен пећину,
„Ухватићеш наше соколове,
„Сва ћеш њима поломити крила
„И сићано почупати перје,
„Кад ме данас не ће да слушају.“ 320
Проговара Милутине слуга:
„Господаре, везире Лазаре:
„Да ти чудо видиш у пећини,
„Што га таког ни видио ниси:
„У пећини сједи женска глава, 325
„Брез обадв'је руке у рамена,
„А каква је, мио господаре!
„Од њезина руменога лица
„Расјала се тама у пећини,
„Као да је обасјало сунце.“ З30
Бесједи му везире Лазаре:
„Пођи слуго доведи ђевојку,
„Да ја видим, шта је и како је.“
Оде слуга у камен пећину,
Узе цуру на плећи јуначке, 335
Донесе је господару своме,
Пита цуру везире Лазаре:
„Ал' с' утвора ал' бијела вила?
„Али јеси лијепа ђевојка?“
Шути цура ништа не говори, 340
Онда они коње појахаше,
Узе Лазар лијепу ђевојку,
Па је баци за се на дората
И он оде својој бјелој кули.
Ту Лазаре учини весеље, 345
Вјенча цуру за вијерну љубу.
Ал' не прође ни година дана,
Родила му два близанца сина,
Оба сина златорука била.
Док се Лазар амо забавио,
Чекао га славни цар Стјепане,
Годиницу дана под Софијом,
Присјети се Лазар своје рјечи
И он оде цару под Софију,
Каза цару што је и како је,
Па дигоше војску под оружје:
„Сад удримо на Софију града!“
То рекоше на град ударише,
Ударише, па га задобише,
И међу се мира поставише,
Покупише данке и хараче,
Па дигоше војску испод града, -
Вратише се низ морске отоке,
По градовим данке покупише,
Пак Призрену граду одјездише,
У Призрену на пољу зелену
Уставише војску силовиту,
Угледа их Бугарка царица,
Брзо сједе у кочије златне,
Она срете господара свога,
Господара славног цар Стјепана,
Тешку му је жалбу учинила:
„Наша мила Мара преминула!
„И ми смо је славно опремили,
„Опремили, па је укопали.“
Бесједи јој славни цар Стјепане:
„Када сте је славно опремили,
„Јеси ли јој звала свештенике,
„Јесу ли јој службу одслужили,
„Јесу ли је до раке пратили 380
„Сви у реду наши свештеници?“
Проговара Бугарка царица:
„Велику сам службу одслужила,
„Све је било тако к'о што кажеш.“
Сва господа цара сусретала, 385
И попови, па и калуђери,
Пред царем се смјерно поклоњаху,
Царе њима тихо говораше:
„Калуђери и попови моји!
„Кад премину моја шћерка Мара, 390
„Јесте л' ми је дивно опремили?
„Јесте ли јој службу одслужили
„И до раке Мару испратили?“
Калуђери и попови веле:
„Златна круна, славни цар Стјепане! 395
„Не знадосмо да ј' умрла Мара,
„Никако је опремили нисмо,
„Нит' смо били, кад је укопана;
„Ти не питај својих свештеника
„Ни за Мару ни за опремање, 400
„Веће питај Бугарке госпође
„И њезиних слуга свеколиких.“
Мало царе у напријед крочи,
Док ето ти двије вјерне слуге,
Вјерне слуге Марка и Милинка, 405
Говори им славни цар Стјепане:
„Чујете л' ме Марко и Милинко!
„Каж'те право, не губите главе!
„Моја шћерка, јединица Мара,
„Од какве је смрти шреминула, 410
„И како сте Мару опремили?“
Говорио млађани Милинко:
„Златна круно, српски цар Стјепане!
„Кад нас питаш, право ћемо казат”:
„Није твоја Мара преминула,
„Већ царица, да је Бог убије!
„Чудан зулум на нас учинила,
„Додала нам кључе од кафеза,
„Да сведемо Мару на ливаду,
„Да јој обје одсјечемо руке.
„И њезину са рамена главу;
„Да на крви ватру наложимо,
„Да у пољу раку ископамо,
„Да у раку Мару укопамо;
„Марко луђан одсјече јој руке,
„Ја не дадох одсјећи јој главе,
„Већ оставих мила брата свога,
„Да он ватру на крвци наложи,
„И на ватри ђевојачке руке,
„Па да оде у поље широко,
„Да ископа раку за ђевојку,
„Да ископа, па опет закопа,
„Нека мисли Бугарка царица
„Да је онђе Мара укопана;
„А ја узех цуру нагрђену,
„Узех цуру на плећи јуначке,
„Однесох је брдом у планину,
„Оставих је у камен пећину,
„Да је пазе нагоркиње виле;
„Па се онда зајно повратисмо
„И казасмо Бугарки царици
„Да смо твоју укопали Мару.“
Кад то зачу славни цар Стјепане,
Хотијаше погубити слуге,
А не да му везире Лазаре:
„А мој пунац, славни цар Стјепане!
„Поклони им живот на мејдану,
„Ја сам наш'о у животу Мару,
„У планини, у камен пећини,
„Из ненада срећа ми је дала,
„Не мој царе слуге погубити,
„Нису слуге ништа томе криве,
„Ето теби Бугарке царице,
„Од ње ради, што је теби драго.“
Када га је царе саслушао,
Обје му је слуге поклонио,
Па одоше на бијелу кулу,
Кад изишли на бијелу кулу,
Посједаше у шикли одају.
Ал' ето ти Бугарке царице,
Љуто жалећ' цареву Марију,
Говори јој српски цар Стјепане:
„Орјаткињо, Бугарко госпођo!
„Шта т учини моја шћерка мила, '
„Да јој бјеле одсијечеш руке
„И ђевојци главу са рамена?
„Ти у пољу мени казиваше,
„Од болести да је преминула
„И да си је дивно опремила
„Кад све лаж је, што си говорила.“
Ту се она клети хотијаше,
Не даде јој славни цар Стјепане,
Већ ухвати Бугарку царицу,
Поведе је у поље широко,
Според њоме шћерку Анђелију,
Според њима коње витезове,
Привеза их коњма за репове,
Раскиде их на четири стране.
Па весеље онда учинио,
Силну војску с поља распустио,
Оде сваки свом бијелу двору,
Да он своју мајку обрадује,
Цар с Лазаром на бијелу кулу.
Ту су били неђељицу дана,
Па се онда здраво растанули;
Оста царе на бијелој кули,
Оде Лазар свом бијелу двору,
А Лазару од Бога су дари:
Љуби су му поникнуле руке,
Како да су од рођења биле.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Епске пјесме старијег времена. Скупио Богољуб Петрановић. На свијет издало „Српско учено друштво”. У Биограду, у државној штампарији 1867., стр. 117-132.