Женидба Змај-Деспота Вука

Извор: Викизворник

Мили Боже, да чуда голема!
Подиже се Змај-Деспоте Вуче
Преко мора Млетку Латинскоме,
Да он проси лијепу ђевојку
У некака бана од Млетака;
Он поведе дванаест катана
И понесе три товара блага,
Оде право у земљу Латинску.
А кад дође Млетку Латинскоме,
Лијепо га бане дочекао,
Гостио га за петнаест дана.
Но говори Змај-Деспоте Вуче:
"Чујеш ли ме, бане Латинине!
,Ја нијесам дош'о пити вино,
"Већ просити лијепу ђевојку;
"Но ак' хоћеш да смо пријатељи,
"Поклони ми ћерку за љубовцу."
Па се маши руком у џепове,
Те извади од злата јабуку,
Уз јабуку хиљаду дуката,
Па их пружи бану Латинину.
Кад то виђе бане Латинине,
Он се скочи од земље на ноге,
Те се с Вуком у лице пољуби,
А Вук бана у бијелу руку,
Па му даде од злата јабуку,
И даде му хиљаду дуката,
А бан Вуку поклони ђевојку,
Када Вуче испроси ђевојку,
А он оде свадбу уговарат';
За дуго је Вуче одгодио:
Од Ђурђева до Дмитрова дана,
Док отиде шеру Купинову
И покупи кићене сватове;
Па се Вуче на пут отиснуо
Са његових дванаест катана,
А прати га бане Латинине,
Па је бане Вуку говорио:
"О мој зете, Змај-Деспоте Вуче!
"Када, Вуче, по ђевојку пођеш,
"Ти поведи хиљаду сватова,
"Од хиљаде више ни једнога,
"Од хиљаде мање ни једнога;
"Па ти хајде, када тебе драго."
Када чуо Змај-Деспоте Вуче,
Оде Вуче шеру Купинову.
А кад дође двору бијеломе,
Дочека га остарила мајка,
Па га пита мајка Анђелина:
"Што би, сине, у земљи Латинској?,
"Јеси л', сине, љубу испросио?
"Не ће л' стару одмијенит' мајку?"
Оде Вуче мајци говорити:
"Добро, мајко, у земљи Латинској,
"Јесам, мати, цуру испросио
"У онога бана од Млетака,
"И с баном сам свадбу угодио
"О јесени, када мене драго,
"Да поведем хиљаду сватова."
Тек што Вуче у ријечи бјеше,
Ал' ето ти млада књигоноше,
Поклони се до земљице црне,
Вуку даде лист књиге сићане;
А кад Вуче књигу проучио,
А он вели остарилој мајци:
"Ево, мати, књиге од ђевојке,
"Добро слушај, што ми ситна пише:
""Господару, Змај-Деспоте Вуче!
""Ако скоро одеш сабирати,
""Господару, кићене сватове,
""Купи свата дванаест стотина
""По избору бољег од бољега,
""Свакога ћу, Вуче, даривати,
""Даривати свиленом кошуљом;
""А ђевери доброга јунака,
""Јали брата, јали побратима;
""Јера имаш грдна душманина,
""Та у Босни Ђерзелез-Алију:
""Нешто често за сватове пита,
""Бојати се каке пријеваре
""Од Турчина, да га Бог убије!" "
Када Вуче књигу проучио,
А он пита остарилу мајку:
"Шта ћу саде, моја стара мајко?
"Ал' ћу слушат' бана таста мога,
"Ал' Росанду лијепу ђевојку?"
Вели Вуку остарила мајка:
"О мој сине, Змај-Деспоте Вуче!
"Слушај, синко, лијепу ђевојку
"А и мене стару твоју мајку:
"Када станеш купити сватове,
"А ти зови, сине, у ђеверство
"До два брата, два Јакшина сина,
"Јакшић:Дмитра с нејаким Стјепаном;
"Јер су, сине, на боју јунаци,
"Ако тебе буде до невоље,
"Нека ти се у невољи нађу;
"Пиши, сине, лист књиге бијеле,
"Те је пошљи шеру Дмитровици
"Старцу Јању од старине кнезу,
"Нек ти пошље сина Милована
"Стари свате нек је пред сватове
"Нек поведе три стотине свата,
"Нек се знаду свати старосватски;
"Другу, сине, ситну књигу пиши,
"Те је пошљи ка Сибињу граду
"Куму твоме Сибињанин:Јанку,
"Нек ти и он у сватове дође,
"Нек поведе три стотине свата.
"Кад растуриш књиге на војводе,
"А ти тури са куле топове,
"Подај хабер по Сријему твоме.
"Те сакупи по избор сватове,
"Па кад, сине, покупиш сватове,
"А ти брзо хајде за ђевојку,
"Ти не чекај дана Дмитровога."
Када Вуче саслушао мајку,
А он скочи од земље на ноге,
Те довати дивит и хартију,
Ево Вуче прву књигу пише
Ка бијелу граду Бијограду
На кољено Јакши капетану:
"Поочиме, Јакша капетане!
"Да ми пошљеш до два сина твоја,
"Сина твоја, побратима моја,
"Поочиме, мене у сватове,
"Да ђевери буду уз ђевојку."
Другу Вуче књигу написао,
Те је посла шеру Дмитровици
На кољено старцу Кузун-Јању:
"Старче Јањо, од Сријема кнеже!
"Оправи ми сина Милована,
"Да ми буде сватки старјешина,
"Нек поведе три стотине свата,
"Нек се знаду свати старјешински."
Трећу Вуче књигу написао,
Те је посла ка Сибињу граду
На свог кума Сибињанин-Јанка:
"О мој коме, од Сибиња Јанко!
"Како тебе ситна књига дође,
"Брже купи триста Угричића,
"Хајде мене, куме, у сватове,
"Да ти вјенчаш мене и ђевојку."
Када Вуче књиге оправио,
Он изиђе на бијелу кулу,
Баци с куле дванаест топова,
Хабер даде Сријем-земљи равној,
Саста му се шест стотин' сватова
По избору бољи од бољега.
Мало било време постајало,
Ал' ето ти два Јакшића млада
И са шњима дванаест делија,
Дочека их Змај-Деспоте Вуче,
Коње води у арове доње,
А јунаке на бијелу кулу;
Тек што они за софру сједоше,
Ал' ето ти сина Милована
Са његових три стотин' Сремљана;
Тек што Вуче свате дочекује,
Ал' ето ти од Сибиња Јанка
И он води три стотин" Маџара,
Те се саста сила и сватови
Украј Саве пред бијелом кулом;
Лијепо их дочекао Вуче,
Напоји их вином и ракијом,
А парани сваком ђаконијом.
Ту су тавну ноћцу преноћили,
А кад свану и ограну сунце,
Ударише јасни даулбаси,
А викнуше кићени чауши:
"Хазурала, кићени сватови!
"Далеко је Млетку путовати."
Те се диже сила и сватови,
Отидоше у земљу Латинску.
Док дођоше Млетку питомоме
Б'јелу двору бана Латинина
Лијепо их бане дочекао:
Коње води у подруме доње,
А јунаке на бијеле куле,
За готове софре засједоше,
Пише вино за неђељу дана;
Па кад прође неђељица равно,
Тад' викнуше кићени чауши:
"Хазурала, кићени сватови!
"Пријатељу, изводи ђевојку,
"Далеко је Сави путовати."
Тек што они у ријечи бјеху.
На граду се отворише врата,
Изиђоше два банова сина,
Изведоше коња зеленога
Са сувијем окићена златом,
И на коњу Росанду ђевојку
Обасуту мрежом од бисера
Саврх главе до зелене траве;
Те зовнуше два Јакшића млада,
Ђеверима снаху продадоше,
На капију здраво испратише;
Но се врати Змај-Деспоте Вуче
А са кумом од Сибиња Јанком
И Јањовим сином Милованом
И са шњима дв'је стотине свата,
Да дарује таста и пуницу,
А ђевери снаху одведоше;
Но кад Вуче у повратак дође,
Сусрете га бане и баница,
Те одоше зета даривати:
Бан му даде калпак и челенку,
А баница диван-кабаницу
Искићену са сувијем златом,
Па ето ти два банова сина,
Дадоше му два мача зелена
Све у суво обливена злато;
Па ето ти слуге Милутина
И он носи златну купу вина,
Поклони је Змај-Деспоту Вуку.
Истом узе Змај-Деспоте Вуче,
Истом узе да попије вино,
Ал' дотрча један од сватова,
На њему је седамнаест рана,
Носи десну у лијевој руку,
Како дође Змај-Деспоту Вуку,
А он Вуку 'вако проговори:
"Зло ти вино, Змај-Деспоте Вуче!
"Зло ти вино, а горе ти било!
"Удари ти сила у сватове,
"Чудна сила, Ђерзелез Алија
"Са његових триста Сарајлија,
"Погибе ти хиљада сватова,
"Од хиљаде један не остаде,
"До остала два Јакшића млада,
"Али их је љуто салетио,
"Салетио Ђерзелез Алиле,
"Љуто ти је Дмитра обранио,
"Но још бране лијепу ђевојку,
"До сад мислим да су изгинули."
А кад зачу Змај-Деспоте Вуче,
Баци купу о мермер-калдрму,
С леђа баци диван-кабаницу,
А са главе тастова калпака,
Па привати вранцу за дизгине,
Окрену га пољу на капију,
А за њиме куме и старојко:
Кад изиђе Вуче на капију,
А он пусти вранца аловита,
Одмах дође на поље широко,
Ђено Турчин свате исјекао;
Али стоје два Јакшића млада,
Јоште бране љепоту ђевојку
Од Турчина Ђерзелез-Алије;
Но кад Турчин Вука опазио,
Плећи даде бијегати стаде;
Но не даде Вуче бијегати,
Сустиже га у по поља равна,
Удари га сабљом на довату
Те прос'јече рухо на Турчину,
Но Турчину ништа не науди;
Кад то виђе Змај-Деспоте Вуче,
А он трже перна буздована,
Оде њега њиме ударати,
Не би ли га с коњем раставио;
Али Турчин ни хабера нема,
Веће врати суру бедевију,
А потеже сабљу оковану,
Да он Вуку одсијече главу;
Но му Вуче сабљу дочекао,
Пребио је на три половине;
Но да видиш Ђерзелез-Алије!
Он потеже зелена гадара,
Оде ћерат' по мејдану Вука,
Готово га надвладао бјеше;
Но то гледа лијепа ђевојка
Од оваца из зелене траве,
Па јој жао Змај-Деспота Вука,
Па му оде млада говорити:
"О јуначе, Бог те не убио!
"Зар не видиш, да си погинуо?
"На Турчину оклоп гвожђе има;
"Но ђе ти је стр'јела и тетива?
"Удри њега у чело јуначко,
"Ђе саставља самур и обрве,
"Те ћеш њега ласно погубити."
То кад зачу Ђерзелез Алија,
Он не знаше што збори ђевојка,
Пак погледа у зелену траву,
Да он види, ко говори с Вуком,
А Вук трже стр'јелу и тетиву,
Те он гледа Ђерзелез-Алију,
Погоди га у чело јуначко,
Турчин паде у зелену траву,
Турчин паде, а Вуче допаде,
Сабљом ману, одс'јече му главу,
Увати му суру бедевију,
Па се натраг у сватове врати,
Те по пољу друштво покупио;
Докле Вуче свате избројио,
Ал' му нема седам стотин' свата,
Лијепо се дома оправише.
Кад дођоше шеру Купинову,
Угости их Змај-Деспоте Вуче,
Под'јели им свилене дарове,
Па одоше сваки двору своме,
А он оста с Росандом на кули