Два сељака на крсном имену

Пошла некаква два сељака у један град с коњима да купују жита, а то први пут у њихову вијеку, па ходајући кроз град виде код некаква ханџије понамјештана свакојега меса и другога јестива, и обојица промисле да они ханџија слави они дан крсно име; па уљегу у хан те ономе човјеку почну честитати крсно име, да му на радост и весеље долази, па посиједају около једног јагњета печена и почну ручати. Механџија не зна шта они мисле, изнесе им и вина изобилно, и пошто попију двије оке, он им изнесе и трећу. Онда се они двојица почну договарати који боље од њих два зна напити. Један од њих узме бокару с вином па напије: здрав, брате домаћине! ти крсно име служио а оно ти и помагало, те у твоју поштену кућу долазио вољни и невољни и вазда овако пуно находио, а берићетно остављао! Здрав! и хвала ти на части и на љубави! Ко част чинио и дочекао ако Бог да! Но кад им механџија каже, колико је харча, и запита за новце, реку између себе; богме је ови домаћин глух, него да му ти Јоване напиј и боље викни но ја. — Не, не, рече ин механција, нијесам ја глух, него сте ви луди; није мене данас крсно име, него плаћајте. Нађу се сад на чуду, па упита један другога: а што ћемо сад? — Зло и наопако! него кад немамо пара ано му оставимо коње у заклад, доклен му паре донесемо и зли ручак платимо.