Госпођици... у спомен
| Госпођици... у спомен Писац: Ђура Јакшић |
| песма је написана 1855. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Госпођици... у спомен
Многи ме је досад запиткив'о:
Са чега сам срца оболела?
Сад нек знаде моја дружба цела:
Рана ј' љубав, што сам од њих скрив'о.
Тебе љубим, чело поношљиво,
Ти си ране срцу ми нанела.
Па што си се од мене понела?
Што ли громом бијеш срце живо?
Гром је ријеч, којом збориш, хола,
Да ме нећеш никада љубити,
К'о Громовник са свога престола.
Верујем ти као творцу своме;
Веруј и ти — да ћу те љубити,
Капи док је срцу боланоме.
|