Благо цара Радована: О жени (Глава 6)

Лепота физичка, то је неоспорно једна племенита човекова врлина. Уосталом, телесна лепота је само спољни израз виших унутрашњих човекових лепота, јер лепота није никад била особина зликоваца и неваљалих жена; и, неоспорно, увек поред физичких лепота у истом човеку борави још неколико било душевних или духовних квалитета првог реда. Природа је увек изграђивала своје право мајсторско дело с пуном љубављу и издашношћу, и никад није била тврдица ни у погледу других особина тог привилегованог лица. Било је, истина, и безумних жена међу лепотицама, као и лепих људи међу глупацима. Али је то био свагда редак случај; јер су увек имали поред лепоте или благородно срце без пуно памети, или већу памет без много срца. Ако лепотице обично сврше живот у катастрофама и скандалима, често и ружним или глупим, то је зато што постану жртве туђих страсти и туђих сујета. Ако су лепотице често необразоване, то је што је неговање њине лепоте било за њих важније од неге њиховог духа. Свакако, лепота није нигде усамљена. Ахил је био најлепши младић у Грчкој, али и највећи херој; а Софокле је био најлепши младић, али и највећи песник. Хипатија из Александрије је била лепотица која је имала троструку ореолу: лепоте, врлине, и учености; она је била и велики астроном и филозоф свог времена. Помпадур је била најлепша жена, али и велики дипломат и државник. Лепота је племство и благодет коју је Бог спустио на нарочито изабрапе међу људима; лепота је и благос ловена, јер она као сунце изазива живот, носи здравље, и инспирише религиозно осећање. Као што су антички Грци сва своја божанства правили лепим, и хришћани су најзад сликали лепим све највеће личности своје цркве: Богородицу, Христа, светог Ђорђа и све архангеле. Уосталом, стари Грци су веровали да ружан човек не може бити ни добар. Најлепша је жена у љубави она за коју кажемо да је лепа а не знамо зашто. Љубавнице Луја XИВ, највећег љубавника међу свим краљевима, нису биле лепе, него само жене од духа и од срца. Госпођица Лавалијер је била чак врло маленог стаса, богкњава, смеђих очију, великих уста, зуба не баш најлепших; а корачала је ружно, јер је била хрома. Такву је описује њен познаник Биси Рабитен, рођак славне госпође де Севиње. Али Ргбитен затим додаје да је Лавалијер имала поглед страстан и уман, речи пуне духа и блеска, и да је била искрена и душевна, врло верна и сва предана, и, најзад, да је била учена. И Меколе у својој историји говори да су љубавнице енглеског краља Џемса ИИ, савременика Луја XИВ, биле веома ружне, скоро ругобе: Ана Хајт, а још накарадније Арабела Черчил и Катарина Сидле. Било је сличних укуса и међу филозофима. Декарт је први пут волео једну разроку девојку, и отад је за цео живот имао слабост и симпатију за разроке жене. Песник Бодлер је био заљубљен у наказе. Има одиста најлепших очију које не умеју погледати и најлепших усана које се не знају осмехнути. Обе ове велике и неопредељиве лепоте су нематеријалне, јер су искључиво душевне. Леп поглед и леп осмех немају чак ништа заједничког са бојом очију или формом уста. Шпа њолка уме да погледа, а Францускиња уме да се осмехне. Осмех, то је зора и свитање тела, највећи догађај и најлепши израз душевног у материји. Има очију које се смеју, и очију које говоре, и очију које ћуте; а има очију које изгледају да увек нешто ослушкују и чекају. Најлепше очи има словенска жена, јер увек изгледају зачуђене.