Јутро жетве

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

Овдје, под храстом, гдје се папрат сплете,
Почивам самцат. Шуште рачве старе,
Као да машу на чупаве чете

Облака раних што се тихо жаре
И плове тамо, преко поља тије',
По злату јечма и 'шенице јâре,

Гдје трепти јутро и свјетлила лије,
Пада по дрвљу и захвата села
И раштркане колибице мије.

Низ голу стрмен пљуште хитра врела,
Кô да би крупне рубине, што горе,
По долинама разасути хтјела.

Тамо, у страни, под пламењем зоре,
Виде се чељад, трсната и здрава,
Кô тврда стабла на хрбату горе.

У поље слазе, гдје ријека плава
Тече и класје жедно пије росу
И по врбаку танка магла спава.

Погледај! Ко је мушко носи косу
Преко рамена, а струка му бедра
Ресама бије. Женске, с њима што су,

Грабље и виле држе; неке ведра
И нејач малу. Већ чујем ђердана
Звекет и видим трескају се њедра...

Ево све дружбе! Овдје, испод грана,
Своја гнијезда гдје косовац гради,
Гдје с букве шуште бајке давних дана,

Видим их. Ходе. Пољски вјетар хлади,
Повија густу траву испред људи
И јашмак диже са невјеста млади'.

Ту су и мајке. Гле, једној са груди
Голотрб мали претегао се цео,
Пружио руке за маком што руди.

Сви грабе брже тамо гдје се сплео,
Надомак стада и широке струге,
Са маковима клас златан и здрео.

Већ су на мети. И рукаве дуге
Загрћу косци, и живо се кладе
Који ће брже наткосити друге.

Збацише с глава саруке и ваде
Из водиера гладилице старе,
И хитром руком добре косе гладе.

Сад полегоше и 'шенице јâре
Покривају их врси уздрхтани
И, росни, лако у зори се жаре.

И косци косе, и док вјетар рани
Повија класје, са жилава врата
Мрсе се, вију перчини им врани.

И сикће коса, и у сјају злата
Откоси леже, и рубини росе
Трепте по осју оборена влата.

Сребрн се блесак просипа са косе,
Набрекле дршћу на мишици жиле,
И житом шушти корак ноге босе.

Већ грабље грабе и дижу се виле -
Са навиљцима злата изнад чела
Ступају цуре. Радосне и миле,

Плодове жетве, слатку храну села,
У стоге слажу. Већ дрхтаву јару
Из сухог њедра баца земља врела -

Већ прислужено сунце на олтару
Небеса трепти, зâри, е бих рекô
Као да виси и пламти у жару

Огромно, свето све кандило неко!
Гле, један орô лети му све брже,
На клисурама што га сву ноћ чекô...

Већ жега задњу пару с њима врже -
У хлад се, ево, путник Турчин крије,
Привезан коњиц покрај њега хрже.

И напиру се косци ко ће прије!
Не ћуте они умора ни грча,
Само што жеђи одољети није.

Гле, један висок као стабло срча,
Бришући знојно лице што се плами,
Под јабланове до ријеке стрча -

Прилегну земљи и на душак сами
Жеђ врелу смири; док сјајно, кô срма,
Трепти јутро и све жедне мами.

У радовању стреми гора стрма,
И воде њене, грмјелице пуне,
Пробијају се из хриди и грма.

Све кличе. Уз то кô да росне круне
Класова златних додирују неђе
Полако харфе невидљиве струне.

И као бехар све стране и међе
Засипљу звуци, и тихо, све тише
Падају мени на чело и веђе...

И моја душа шири се, све више
Оаза бива. И гле, са свих страна,
Под благим пљуском од сунчане кише,

Плодове златне пружа ми са грана...