Један монолог младог Слепчевића
| Један монолог младог Слепчевића Писац: Војислав Илић |
„...Кратка смо вида“
Кошутић
Подне је. Млади Слепчевић седи у својој соби и баш се озбиљно дао у мисли. Косу је ђенијално растурио, а за ушима има држаље и перо.
Страшна јулска жега и мори и пали,
Снуждио се листак, не жуборе вали,
И кад ветрић пирне кроз ту жегу љуту,
Врео прах се диже по равноме путу
Па се вије, кружи и све шири бива,
И кô лаки вихор у небо се скрива.
Боже, шта да чиним да себе разгалим?
Хајде једну лулу прво да запалим,
После ћу да шарам, да дувам и бришем
И јуначке песме О слободи пишем.
Замислићу Туре и почећу потом
Што ћу бесно Туре да сравним са скотом.
Потом ћу да викнем, нек се небо стреса:
„Крви, само крви, и још више меса!
Та то није тешко то је барем лако,
Намрштићу чело, почећу овако:
Зграби перо иза ушију глади косу, мрда уснама и пише но брзо оставља перо.
Аја, то не иде. Врло добро знадем,
Привикаће људи да Јакшића крадем.
Аја, то не иде... Познато је ово,
Треба штогод страшно, ужасно и ново.
Треба збиљских мисли и стихова груби',
Треба песма моја „да зашкрипи зуби'“
Читаоцу да се усколеба душа,
Па ил' да се стресе, или да се - згнуша.
Узме понова перо, оставља га и сасвим се озбиљно nреда мислима.
Мора мислен човек јако да се чуди,
Какво је то доба, какви су то људи?
Чудан неки укус завладао њима,
Свуд се новост тражи и одмах се прима.
Старо храшће пало и шибље се диже,
Али једва храшћу врх корена стиже.
Читам песме наше. Краљеви се руже,
Попови се куде, а судије туже;
Боли људске душе певају се свуда,
Атланти, титани и остала чуда.
Куд се ово жури, куда ово лети?
Каквој вишој цели или вишој мети?
Кад народом српским само мржња влада:
Зар славити братство, мир и „љубав“ тада?
То се данас иште, то се данас чита,
А за грешне Турке нико и не пита!
Ил' ако се песма и захори стара,
То је против Шваба и против Маџара.
Сви чекају само да затутње звона
И топовске паљбе са Неве и Дона.
Па дневни журнали... Чега нема туна!
И народна права, потребе и буна.
Па порез, па прирез, па различне трице,
Да ти срце плаче и црвени лице.
Мој амице слатки! Ходи к меки амо,
Са тобом се данас ја разумем само.
У загрљај теби с нестрпљењем хитам,
И данас и вечно тебе ћу да читам.
Узима песме „Угарци“, завали се у столицу, чита их и заспи.
*
Старо, срећно доба, тебе многи жале,
Либералне твоје битке и скандале
Кад је песник српски дар божански каљô
И нализан често под столом се ваљô
Кад врлина беше не мислити много,
Кад се и Слепчевић прославити могô!
Госпођинци, 21. јули 1888.
Извори[уреди]
- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 93-95, 2. књига, Вук Караџић, Београд.
|