Svetu se ne može ugoditi

Jedan čovek, idući iz varoši kući, jahao je na magarcu, a njegov sin, momčić od desetak-petnaest godina, išao pored njega pešice.

Susretne ih jedan čovjek, pa reče: To nije pravo, brate, da ti jašeš, a dete da ide pešice; tvoje su noge jače od njegovih.

Onda otac sjaše s magarca i posadi sina na nj.

Malo dalje sretne ih drugi čovek pa reče: To nije lepo, momče, da ti jašeš, a otac da ti ide pešice, tvoje su noge mlađe.

Onda uzjašu obojica i pođu tako malo, ali ih sretne treći čovjek, pa reče: Kakva je to budalaština ? Dva matora magarca na jednoj slaboj životinji! Pravo bi bilo da čovek uzme batinu, pa da vas obojicu šćera.

Onda sjašu obojica i pođu pešice, otac s jedne strane, sin s druge, a magarac u sredini.

Sretne ih četvrti čovek, pa reče: Ala ste vi čudna tri druga! Zar nije dosta da dvojica idu pešice ? Ne bi li lakše bilo da jedan od vas jaše? Onda otac reče sinu: Mi smo obojica svakojako jahali na magarcu, sad valja da magarac jaše na nama.

Pa obore magarca na zemlju, te mu jedan sveže prednje noge, a drugi stražnje, pa ga onda uzmu na kolac među se, i tako ga ponesu.

A kad se ljudi koji su ih sretali i stizali stanu sad još većma smejati i čuditi, onda otac, ujedanput bacivši magarca na zemlju i počevši ga drešiti, poviče: Ta onaj je svaki čovek luđi od ovoga magarca koji hoće svemu svetu da ugodi.

Ja ću s mojim magarcem da činim kako sam i najpre po mojoj volji činio; i tako otidu kući.