— 40 —
Stevan jedva dočeka cigaretu.
Opet smo se dugo vozili. Moj je saputnik bio sav u sebi, prosto kao da mene i ne bješe zbijena uza nj. Po onoj čudnoj suprotnosti, koja je u nama, i koja čini da nam je krivo kad ne pogodimo ono, što smo kao pouzdano predvićali, makar nam to i ugodno bilo, ja se počeh ljutiti na popa što ne zapodjene razgovor, pa bilo i o politici. U toliko učini mi se da Stevan pogleda lijevo i desno, učini mi se, da se jednom maši i za pojas. To razbudi sumnju u meni, te izvadih revolver iz špaga. Bilo mi je na vrh jezika, da ga zapitam od čega preza, ali se predomislih. I to je nesnosno stanje dugo trajalo. Najposlije pop reče:
— Lakše sad, Stevane! Neka se odmore konji!
Čim konji pođoše korakom, Stevanu klonu glava. Poče kunjati. To mi je bilo najbolje
