83
potpuno, kao što se vidi iz knjige „Život i običaji srpskoga naroda“, štampane posle njegove smrti, sređene iz posmrtnih hartija, na kojima je bilo još naslova s neispunjenom sadržinom). Ma koliko g. Drinov i g. Kulakovski potcenjivali vrednost tih običaja kao obeležja narodnosnoga, oni će ipak ostati kao vrlo važne karakteristike tih krajeva, u toliko više što nepobitno stoji, da Bugari npr. na slavu vrlo popreko gledaju i trude se da je suzbiju svim mogućnim sredstvima, bajagi za to što „taj običaj nije priznan pravoslavnom crkvom,“ kao što veli g. Drinov i čim on hoće da objasni vojevanje bugarskoga sveštenstva protivu slave (Izvѣstія, 1887, Br. 11-12, str. 556). Po tom bi tumačenju izašlo čak još i to, da Srbi s toga što slave nisu dobri pravoslavni hrišćani, ma da u njih katoličke i protestantske propagande nikad nije bilo kao što je u Bugara ima i danas, i ma da se srpska deca i srpska omladina ne uče po misionarskim zavodima à la Robert Kolež u Carigradu kao bugarska i danas što čine.[1]
- ↑ Pozivanje Drinova na Vuka, da i u Bugara ima slave, opet je samo jedna njegova majstorija, jer Vuk kaže (u Životu i običajima str. 71) samo za „Bugare“ oko Timoka da slave svi Nikolj dan.
