konja pauna, baba mene kolač ja kolač popu, mečka testo valjaše (str. 231); ne trepoti konje; do popa Đorđija (str. 409); tako mi Boga moj gospodine, em da mi naješ ubavo momče (str. 411); tok je junak od golema roda (str. 413); kode vezet svekru bela košulja, a svekrve a svekrve koprinena skutina, a deveru a deveru koprinena maframa (str. 416); svekru si na skut redeše (cveće, str. 417); devojka se bogu pomolila, zmija mi Boga moleše (str. 419); da naberet drobnana bisera, da nanižet junaku na kapa, da nanižet konju na griva (još dva put u istoj pesmi str. 423); ogrejala mesečina kumu na koleno (str. 426); da naberet drva kraj Dunava (str. 431); prosto da ti je, sinko le! Od mene i od Gospoda (str. 436); umejala, umejala nevesta svekra da poslužit (str. 445.)[1]
Posle svega ovoga bez sumnje jasno će biti za svakoga za što Bugari, za toliko vremena, ne nađoše ni jednoga Vuka, i za što oni ni do danas posle tolikoga vremena, naučno ne izneše i ne izradiše pravila svoga jezika. Ovako se može oglašavati lako sve kao „obщe-
- ↑ Obыčai i pѣsni Tureckih Serbovъ. I. S. Jastrebova.
