nik Milojevića štampan u Beogradu. Ako je, dakle, mesto štampanja kakav dokaz, onda bismo molili g. Drinova da se pozove i na g. Milojevića, koji nije baš tako crn grešnik kao što bi ga on hteo predstaviti (Draganov veli za Milojevićev zbornik ovo: pѣsni eti nepoddѣlьni, a lišь hudo izdani Miloevičemъ, Izvѣstiя, 1888, Br. 2. Str. 90.)
Isto tako je zbornik braće Miladinova za g. Drinova besprekoran autoritet. Pod kakim su uticajem oni pak, radili, mi smo već spomenuli, i to ne po kakvim srpskim izvorima već po samom K. Irečeku, tako omiljenom i g. Drinovu i svima Bugarima.
Na posletku g. Drinov podseća na jeromonaha Parfenija, poznatoga i već pomenutoga bugarskoga agitatora, pa na završetku pominje i Hiljferdinga. Iz Hiljferdinga g. Drinov navodi reč rabotu i predlog sos, i poziva se na njega da su to „čisti bugarizmi.“ Potom se lepo vidi koliko u g. Drinova ima bespristrasnosti, kad on reč „rabota“ naziva bugarizmom. G. Srećković je vrlo lepo primetio da je bolje bilo da g. Drinov nije to navodio, jer to prvo svedoči neznanje pok. Hiljferdinga a drugo i silnu želju g. Drinova da u svem vidi bugarizam. Među tim te reči ne samo da ima u svim srpskim spomenicima, nego je
