Sneg veje. Od vetra i oluje ni traga ni glasa, a snežne pahuljice, kao beli leptirići, veju nad zamrzlim potočićima, snežnim udoljicama i plećatim Rudnikom, koji se i ne raspoznaje od guste vejavice. Neka neobična tišina polegla na sve strane, pa ti se čini da i ona s paperjastom belinom veje odozgo. He čuje se ni živa duša. Leskova česta ukraj puta povila grančice pod snežnim teretom, pa se ljulja s nenadna lepršanja malene zebe, što je sletela na grančicu, izvila kljunić i gleda kako promiču krupne leptiraste pahuljice, povijaju se tamo amo i nečujno padaju na zemlju. Malena zebica tek žmirne sićušnim očicama, kad joj po koji pahuljak padne na kljunić, pa zatrese glavicom da ga ukloni. Samo iz dalekih zaselaka dopire nejasno kukurikanje, te na- pominje promenu, ali i ono iščezava u nemoj tišini.
Odjedared se začu iz daljine ženska zapevka. Zeba izvi glavicu onoj strani, uznemireno zaleprša, zatrepta kriocima i odlete, a sa zanihane se grančice strese snežni teret na zemlju.
