- Istina je, hadži-duhovniče, grešno je klati se, ali zar Gagići nisu prvi započeli krv, i može li biti bratu da ne osveti brata? Lako je tebi, ti i ne znaš šta su to deca; ali nama, onoj ojađenoj majci, onome bratu, što pišti kao soko polomljenih krila!
Munjevit igumanov pogled preseče mu reč. Rupić ućuta. Iguman ga posmatraše mrkim pog ledom, a u tome se pogledu opažao unutarnji bol i gorčina, što ga raspinje, ali mu i ne da da odgovori. On je dobro osećao, da je sva ova gomila zaneta jednom istom mišlju, koju sad baš izusti Rupić, i da mu je uzalud trošši reči. Samo duboko uzdahnu i ode iz gomile, koja stajaše oko njega.
- Šta ti bi, Rupiću, te ga rasrdi?
- E, već mi dođe dovde! Otkako ga pamtim, okupio jedno te jedno, da se mirimo, i bar da je s kim, nego sa onim krvnicima. Jok, vala! Možete se izmiriti svi, ali ja neću. Zar da osramotim one grobove? Hej, more, dokle god čovek gleda na sinovlji grob, a zmija na odsečen rep, dotle im nema mira.
- Nema, Boga mi! - odgovoriše seljaci, mahom rođaci i prijatelji pokojnog Stankovića, a beše im dosta već i ona zapevka, a kamoli ovako oštar govor Milojeva ujaka Rupića.
Seljaci izađoše iz groblja, pa se izgubiše u belini, što se stuštila i gusto veje i zakriva još sveže tragove pratilačkih stopa.
