DEO ČETVRTI
II
GILjOTINA SREĆE
1.
Sa belih snežnih visova lete
Aveti pune gneva
I oko zbunjene čete
Njin tutanj vijor plete
I cik im vriskom peva.
Gomila dakće, drhće i cepti,
A s gora kulja bela i trepti
Nečista huka u srmi i zlatu,
U kovitlac se okreće i srlja,
Da nađe tužnu gomilu poznatu
I da zlatnim otpacima prlja.
Aveti noćne sve brže i jače,
Sve nemirnije, s halakom i drekom,
Kandžama lednim zaostale tlače
Obezumljene. I po snegu mekom
Tragovi njini duboko zjape.
I, kao ranjen centaur16 siču,
Noktima riju, istežu šape
I razderanim siktanjem viču.
Ludački podzemni tresak prolomi neba svod
I rasturene mase obasu prisen bled
Kô skamenjene, muklo zaustaviše hod.
I iz pećina bahnu dželata crni red.
I kao čudom gomila cela
U jednak kolos sli se,
Krvava, gola, bez odela.
Oluj zatrese tise,
I sa dubova razbi se kora,
I sa hrastova padoše krune,
I ču se kletva celog zbora.
Udova tisuć ima kolos taj.
Srdaca tisuć u njemu zvoni,
Očiju tisuć svoj rastiru sjaj,
I mozgom tisuć misli se goni.
2.
Pozorje divlje sve divlje biva,
Gomile stena burom zavitlane
Rastura vihor i gore razriva;
Svemirom vitla korenje i grane.
O, jao, kako tutnji, o, jao, kako mlavi
Vejući smrt u stravi,
O, jao, kako buja, i kako usov plavi
I mrvi hrid.
Olovan pljusak svemirom huji,
Mumla i bubnja hod mu sudni,
Probija, šiba huk i zuji
U mržaj studni.
Kô zgrudvana kaša talasi od blata
—Zdrobljene nose glave,
Kostiju sitnih sloj se hvata
Kô led vrh reke plave.
Koluti dima dave,
A uvaljano meso drhće.
I ledom obvijeno
Skuplja se sve to jače, čvršće
Zgrušano, modro i crveno.
U škrgutu je i sve je u huci,
I požar liže uz drveta.
U divljoj buci
Plamen cveta.
Glečeri bukte.
Snegove plamen topi.
Poljane hukte
I vatrom vulkan lopti,
I vatrom pastvu škropi.
I gle!
Diže se mračan žrtvenik. I širi
Samrtnu jezu, razdore što miri,
I ravna sve.
I crven dželat stupa.
U modrom znoju kupa
Sekiru kojom lupa!
Sa krilima, što mu noge kite,
Sa kosom od platine,
Hodi.
Brekću mu voljke krvi site
Ispod vratine.
I čopor demona vodi.
Bronzane diže u vis šake,
I stvoriše se namah rake.
Iz krilja i okrilja
Njegovih linu tuč u vrenju.
Čas došao je iskušenju!
3.
Sa čarobnice prve padoše kvrge nadne
I sindžir zvonko tresnu,
Kô kada lopta srme na zlatnu ploču padne.
I ona sjajem blesnu.
S vencem od mirte i vinove loze.
U belom ruhu čednosti pristupa,
Prezrivo gleda aveti što groze,
I sluša biča fijukanja tupa.
Zelene grane rasipa holo
I vije telo snežno,
Rumeno, meko, polu-golo,
Osmejkuje se nežno.
Na udovima belim glečera odbles nosi,
Mramorne noge njene igraju vitki ples
I ljiljani i lale u njenoj drhću kosi
I ružičasti vres.
Težak omotač svoj sa ramena je smakla,
Iz dojke brizga krv kô smokve sveže sok
I šapće ševa joj gde rukama je takla.
I tada nasta tajac na prvi ludi skok.
I dželat pruži ruku.
Ranjena jeknu, skoči.
Bes preti u tom zvuku,
Besom joj plamte oči. . .
U glatko telo nož se zari.
Ona se ote.
Zemlja u modroj dršće pari
Zbunjena strašću, snom Lepote.
S vriskom se brani. Kose lete.
I sva u krvi, sva u cveću.
A dželat mrežu tešku plete,
Dok strasne tice na nju sleću.
Džin ispolinski urla, riče,
Očajno ruke pruža u lud,
Trese se, ciči kao sulud
A vatre mlaz kô zmija siče.
Uzalud je snaga!
Sva krvava, ophrvana,
Čarobnica, vrela, naga,
Puna cveća, puna rana,
Na lomači je, na lomači veće!
A dželat smolu ugljevitu meće
Pod njene noge rumene i bose.
Plameni potok vri...
Napori zalud svi.
I zalud čupanje kose.
I zalud dojki žud.
Mišica zalud kršaj vas,
I zalud stena stud.
Samrtni tutnji čas.
Po plamenu što se svija
Krv kaplje mlada, vrela.
I miris krvi obavija
Ravni i pusta sela,
Miris spržene krvi strasne,
Miris mladosti u požaru,
Miris lepote koja gasne
U plamenima i u žaru,
Miris požudne pesme jasne,
Što vrištala je na gitaru,
I nabujale krvi miris opojno struji.
Okolom seje drem.
Spržena krv miriše kô tamjan sred
Alhambre,
Kao sazrele ruže, kao ljiljana prah,
Kô mošus, kao nardi, kô plamen žute
ambre,
Kô ispržena smirna i mandragore dah.
Pohotom čeznu njene oči,
Duboke, svetle, pune plama,
I iz njih hladan bes se toči;
U njima zdravlja krik se slama,
Obesti nesite što je sebi meta,
Obesti što buja, previre i siže,
Kô huk ukroćenih mora i drveta,
I kulja sve bešnje padajući niže.
Dim štipa kapke i mreže očne,
A ona ruke proteže vite,
Grozdove baca i višnje sočne
I bele mirte mirisne kite.
Krune se narandže cvasti
I gustim dahom veju.
A igraju od strasti
Nedra što dojke greju.
A vetar vitla plodove i svira
Zvizgom u pjanom vrtlogu orgija,
Razbija hrašće poleglo i zbira
I poljem srne poludele vija.
Kroz kose njene kô kroz strune
Požudnu pretnju kliče
Pomamne volje snova pune
Što s trona Boga smiče,
Još čarobnica hoće, još budućnosti traži,
U zadnjem času smrti rasipa svoje draži,
Da golica ih vetar i dim i magla siva,
Sniva poljubac, što će
U ludom spoju usta
Dati joj sve što hoće
Mladost pusta
Od udova mpečnih crn abonos biva.
A u sagoreli kostur strast se skriva.
I bije kroza nj kô kroz trube,
Kad smrt dečaštva slave,
Himnu fauna što se ljube
Krvlju mladosti zdrave.
Ropac je davi,
Izdisaj već joj ledi žile.
A ona dahom zadnje sile
Smetove čvrstih stena kravi.
I dahom oživljava
Lomače svoje, panjeve trule.
Panj buja, panj se rascvetava
I šumi pesmom mlade frule.
No dželat sipa hrpe smole;
Osmeh mu igra likom.
A ona grize ruke gole
I survava se s cikom.
4.
I evo čarobnice, i evo žrtve druge!
Od bisera joj oči, a usne od korala.
Od zlata talasasta kose su njene duge,
Srebrne su joj ruke, a nokti od opala.
Od slonovače noge su njene,
Iz dojki bije tečna živa,
Briljantne su joj zubi stene,
U kaktusovom mleku pliva.
Na jedan mig, na jedan gled
Rastopljen bakar rekom šiba,
Platinskog rašća buja red.
Bazalt se tvrdi stopljen giba.
I ona, mađik blagostanja,
S okovim', s krikom očsjanja
Rastura kose na sve strane,
Kô mahovinu, kô busenje,
Posipa cvećem puste slane,
Duboka mora, sprud i stenje.
I nove kose namah niču.
Nove se zlatne mreže stiču.
Ona ih čupa sve strasnije.
Iz dojki njenih živa teče...
Krik njezin vrišti sve glasnije,
A biser pada bol da reče.
Biserom plače, no zalud je bles:
Ka gubilištu njen je nagnan krok,
A ona zlatni svoj rasipa bes,
Da zlatnim tragom svoj odgodi rok:
Pod nogom zlato. A zlatne joj vlasi
U gradove se i sela zaplele,
I, kô bujice pomamni talasi,
Sobom, u požar, odvući ih žele
I hramove, dvorce, i stogove žitne
I čopore grla, i legije krda
Vuče sobom kao igračke joj sitne
Praćene gomilom tornjeva i brda.
Sve se survava, dimi se, krha,
Sažiže, puca, blešti i prašti:
Padaju s drekom sa svoga vrha
Anđeli, orli, bogovi tašti.
Sve se u jedan vrtlog sliva,
Od svega — samo zlato biva,
I sve u divlje zlato tone
I poluge se zlatne stežu.
. . . . Udovi njeni muklo zvone
I zvokoti se rastoležu.
No zalud zuba njenih klaket mamni;
Kad sve jače uz nju puže talas plamni.
.....A trozupcem dželat bode je pomamni.
Požar je pri kraju. »Mir sjem« već se čulo,
Već žrtvenik željno novog traži gosta.
A džin ubezeknut gleda hrašće trulo
Na kom tanak, zlatan sloj pepela osta.
5.
Žrtveniku stupa čarobnica treća
Kolena biljurnih, s nogama od stakla.
Dve zmije joj ruke, a modra joj pleća
I sa ljubičastih grudi stid je smakla.
Raščupanih vlasi, s ožiljkom na čelu.
Zanosnih očiju sram što u se zgrću.
Bezbrižnih obraza. Peva tarantelu
Krvavim usnama što odišu smrću.
Nenasitost užagrena od njezina tela bije.
Medovinom grudi liju.
Protežu se, k sebi mame u naručja svetle
zmije.
U zagrljaj da se sviju.
U purpurnom plaštu,
Što u duginim se bojama preliva,
Igra igru taštu
I nizove mrtvih ljubavnika sniva.
U zagrljaju su izdisali redom.
I taj izdah njihov njoj je bila hrana.
Sipala je lovor po čelu im bledom
I mamila druge zvucima sosana.
Kô što sada, zalud, baca lovor svenut,
Bacala je, negda, pokošene glave;
Skupo njen ljubavni plaćali su trenut,
Čeznući za njenim usnama što dave.
I uvek mlada i zanosno vedra
U školjci, morem mozga je plovila.
Rasklapala je, isticala nedra
I, sklopiv školjku, žrtve je lovila.
Koprcali se u njezinoj školjci
Srčući kapi kobne
I nekoj čudnoj podlegali boljci
Sred ruga rulje zlobne.
Kod ljubavnika nije godine birala,
Svakom je dala celov jedan.
Mrtvački ples je svakom svirala
Pred njegov trzaj ledan.
O, kako zanosno bila je u strune
I čarobnim okom sve nudila draži
Za noć bračnih ruža kad kô potok grune
Žud što divljom himnom smrt i živote
traži.
U nemoći sva se grči,
Krune drobi, porfir para,
Dok joj plamen skiptar mrči
I od školjke parčad stvara.
I pršte sedef i staklo se prosu
Sa stotinama fanfara i džida;
Stobojan mehur rasu se i posu
Pepelom Džina užagrena vida.
6.
Iz glinovitih ravni, iz granitnih planina
Lupa se adska čuje. Četvrtu žrtvu gone.
Gvozdene noge njene sa stasom ispolina
Brekćući tupo zvone.
Od gvožđa sva je izlivena,
A grudni koš joj sav razvaljen.
Bronzanim velom pokrivena.
A zubi joj čelik kaljen.
Platinske ruke, nadni zglobovi.
Na nedra lopi krv od medi.
Oči duboke, crni grobovi,
U njima sejač smrti sedi,
I bljuju kugle olovne, žarke
I riju vatrom smole smradne
Kapije gradne,
Tornjeve nadne
I otkidaju gvozdene šarke
I veju ploče i katarke.
Čvornovito trnje to su njene vlasi.
Na jedan dodir njena zgloba
Tisućama se života gasi.
Pora joj svaka tri su groba.
Rekom se krvi najsilnijih hrani,
Strašna kada se gladna u lov krene.
Strašna kad posed od gromova brani.
Žrvanj su smrtni grozne stope njene.
Rasturila je kose, prepune trnja, žice,
A njena teška suza krovove slama tučne.
I oltar, pun bogova, na krik joj pada nice
I niz paževa belih prtljage sprema ručne,
Sred zbunjenosti mučne
Govor je njen
Kô fijuk orkana skupa.
A grom je sen
I okršaja lupa
Spram strašna njena zbora:
Daleke gradove i dvorove ljulja.
Tvrđave pretvara u gomile mulja,
A u bare mora
Kô svetskih lanaca brizgava kidanja,
Kô sudar sunaca pometena hoda!
Zavitlanim bičem iznad ljudskog roda
Ona seje jauk, lelek i ridanja.
Strašni joj dželat natpojmljive sile,
Neshvatljiv fatum, sputanoj se ruga,
Dok otrovom joj rasečene žile
Šikljaju mlazem beskrajnoga kruga.
Crvena kô zapad, kô sunce kad trne,
Sija se, i zari
Daleke vidike sumporne i crne
Pod gomilom gari.
Zadnje su joj moći bliskog kraja svesne:
Tren jedan — i telo biće gvožđe tečno.
A ona bi htela da u ropcu blesne
I da sija večno.
No samrt njenog čvornovatog trupa
Smrt je i njene duše.
I zalud gvožđem kostiju što lupa,
Kad grčevi je guše.
I shvati Kolos svu istine stravu
I opet, rasut u gomile, grunu,
Da krvlju svojom strašnu smrvi spravu.
Kô novi talas novim žarom bljunu.
Zalud u srca duplje riju
Pepeo siv da u njih skriju
Kao u urne bazaltne, porfirne,
Kao u urne alabastra plava,
Kad divljom treskom pomame svemirne,
Strašni se mađik u dim stropoštava.
S treskom što seća na tartarsku buru,
Stokratim lomom stubova granitnih
Čarobnica se pretvara u zguru
Uz krik dželata divlje neumitnih.
I zvoni pad joj trupa
Kao čeličnih stena lom.
Kô kad se bronza lupa
I nadnih šina tutnji slom.
Kô urlik lava, kô tigra cik,
Kao vučica tisuć krik,
Kao opelo bogova mramornih,
Kao tritona zvuk rogova zbornih,
Kao platine, kao gvožđa škripa,
Lupa čekića, čekrka, poluga,
Kršaj stubova, vitlova i duga...
A dželat smolu nemilice sipa.
I smrt caruje vrh vatrena kruga.
7.
I dođe vitka, ljupka žena.
Oči su njene ambis tamni:
Tajne je tajna tu skrivena.
Puna je čara u kom se utapa
Svetova mrtvih povorka beskrajna.
Zavese mraka raskošno rasklapa:
Sve biva jasno i sve biva tajna.
Po njenom telu belom, mlečnom
Žilica plavih splet se spliće.
Tu pored Bilo stoji Biće,
I trenutno se ruga Večnom.
Tu vešt čatac vidi šare i brojeve
Što tumače carstva, mudrost i bojeve.
Davno mrtvog veka urezane šare
Žive pesmom pana, nimfi i drijada.
Lepo telo skriva predrevne oltare,
A ona još uvek zanosna i mlada.
Zagonetan je njenih stopa trag,
A poljubac je čudnih želja splet:
Čas divlje surov, čas devički blag,
Čas vodi nebu, čas u mrtvi svet.
I njene se suze čudnovato mrznu,
U bele trake pune slova,
I koji se šare da tumače drznu,
Padnu u zanos pjanih snova.
Njen osmeh povest večnosti tumači,
Reč njena svaka reč vekova znači.
Dotiče lišće i koru drveta.
Gomile glava time vaskrsava,
Niz slika koje zbrisala je Leta,
Svet čitav, koji stolećima spava:
I mešaju se šlemovi s pancirom,
S traljama bednim što ječe i prose,
S nizom monaha sa sveštenim mirom
Uz plač robova i gomile bose.
I vrisnu narod moj i skoči,
Da slika svih tih red
Utisne vas u svoje oči
I da nedara led
Čarolijama njenim zgreje.
A ona mirna mre bez vike.
I magla lepe skriva slike
I njin pepeo vetar veje.
Opsenom smrvljen narod plače.
Pade. I usnom prah taj tače.
A na usni mu osta tek
Leptirnih krila prašak mek.
8.
Kakav to meki, ružičasti veo
I oblak mirisom posut
Obavi hladan oko ceo,
Nad kim je osmeh prosut?
I mastan dim se meša, sliva
S blistanjem sunca, dok
Još jednu žrtvu smrt celiva
I čita sudbe rok.
Njen pogled čudno vara.
Mlada je ili stara?
U istom času, kô devojče skače,
Zapurena se čedno šali,
Kad bore čelom se navlače,
Po kom su sedi pipci pali.
U istom času krik kad kose joj krasi vite
I ruže rose nedra, a čednost blista okom,
U crnom velu, bleda, bosiljka nosi kite
I pogurena, mračna, korača tromim krokom.
Nerazumljiv je pogled njen;
Čas čežnjiv, ohol, vruć i nesit,
Čas plašljiv, drhtav kao sen,
Značajan, stalan kô kip večit.
Gleda daleko, kô da traži
Neznanih voda tajne draži.
Nevidljiv vazduh grli s blaženstvom
Krajnje sreće,
Poljupci nevidljivi odjek su njene igre;
I zagrljajem dečjim na lepa nedra meće
Golube uplakane i razjarene tigre.
I topla nežnost sva je.
Ona za sobom vodi orlove, lavove, rise
I krvoločne kopce, kraguje, pse i zmaje,
Majmune, kune... Svi se
Kô opijeni njome miluju, grle, ljube
I mesto laveža, dreke
Pevaju psalme meke
U jerihonske trube.
A ona istog časa vlastite grudi reže
I ruke nožem brazda
I baca mrve srca i kapi krvi sveže,
Da ljubimcima razda.
Unedogled ih vitla, i za budućnost seje
Delove tela svog. I mlekom mladim greje
Goluždrav mali stvor,
Tepa mu nežan zbor.
Odjednom, seda sva, vlastiti grize drob
I modrim noktom rije, ljubeći jedan grob.
I zalud dželati s vatrom joj se bliže,
Tajanstvene ude zalud plamen liže,
Zalud joj niz pleća lije smola tečna:
Nesagorljiva je, besmrtna i večna.
Dželat u razdraženju zadrhta. Zbunjen zasta.
Duhnu u rog
Od sedamdeset školjki. I ludi metež nasta.
I časa tog
Povrveše crni dusi, nose klince, gvožđa,
daske,
Crvene im noge skaču, a zelena šušte
krila,
Sevaju im modre oči sred lupnjave i sred
praske
A po belom gvožđu škripe svrdlo, zupci
nož i pila,
Diže se grozna sprava.
Nastade tajac. Strava.
Dašću od umora, s nabreklim žilama,
I prilaze žrtvi koju požar plavi,
Sa zluradim smehom vade je vilama
I odvode spravi.
I njeno lepo telo na točak strašni
stiže
I konopcima teškim privezaše je golu.
A ona steže zube s glavom na sramnom
stolu
I oštrica se diže.
Belina vratna blesnu. Vazduhom rez
fijuknu.
Sva kosom obavijena, s usnom što poljub
nudi,
Krvava glava tresnu... U grču trepnuše
Udi
A narod zbunjen stuknu.
I kô gonjena vetrom polete poljem glava
I izgubi se u mrak. A dželat s ludom vriskom
Na ugalj telo sruči, koje sagori s piskom
Kô kad u jesen gori zgažena mokra trava.
9.
Gospode, dosta!
Izgnane poštedi,
Kraj reci bedi!
Još jedna osta!
Poslednje traži sudba iskupljenje
Da propust dadne za puteve gorske,
Poslednja žrtva za veliko bdenje,
Za osmeh sunca vrh obale morske.
Evo je! Visinom nadvišuje stene,
A oči u mora vrhnebeska rone,
U oblacima su meke kose njene,
A prebelo rame pod teretom klone.
U prozračnom telu plam gori nevidljiv;
Ni najžešće bure nikad ga ne gase.
Pred njom orkan strepi kô šiparac
stidljiv.
I tritonska truba naglašuje glase.
Uzdignuto čelo ne zna tajna šta je.
Ni na stopu još joj nije pala pega.
Na glavi joj kruna što večito traje
A nedra obvija svila belog stega.
Ne otima se. Pogleda ne skrenu.
Ne kriknuv, gazi. Dželat zviznu mačem,
Da njime para finu kožu njenu.
Mirne, Zakonu kô da slede jačem,
Njene su oči zborile sa svešću:
»Poslednja padam, da vaskrsnu ove
Što klonule su pred divljom obešću.
Za njihov vaskrs mene samrt zove!«
Dželat reč joj shvati i s trijumfom reče:
»Tvojom smrću žrtve vaskrsnuće pređe,
Vlast im novom rekom snova će da teče;
Samo tvoga carstva survaće se međe.«
Ali se uskomeša gomila tad i skoči:
»Ne! Ona s nama kroz gudure i stene!
Nećemo vaskrs cenom smrti njene.
Evo ti krvi! Otrovom se toči!«
I tutnjav metež džida i sekira
Besni uz lupu kopalja, oklopa,
Orgija, vetra; fanfarama svira
I riče snaga vaskrslih kiklopa.
Tutnjavom tresnu kršaj i more vatra bljunu,
Zaurla gromom trubnim, stokratnom praćen
vikom,
Ponorska bura šinu i zvizga bakra grunu,
Gvozdeni zvon se razbi grmeći grobnom
rikom.
Dželata red se sruši.
Kao ošinut, zaslepljen, blene,
Dok dim mu štipa zene.
I ruža stog se puši.
I polusvesni, pobesneli dreče
I grizu usne i čupaju brade,
Izgrebani se zapliću i ječe.
Vlastitu jetru poludeli slade.
I prevrću se pepelom još vrelim,
Zadnje ostatke komadaju, prže,
A Narod hita koracima smelim,
Kliče kroz klance grabeći sve brže.
Za njim se čuje urlik, kikot, dreka,
A on se penje dižući sve više
Svetinju zadnju spas od koje čeka
I dah pohlepno crnih šuma siše,
Gde buja tisa, smrča, bor i smreka.
Kako zanosno četinar miriše.
(1916)
