II. Scena za one koji su za slavenskim jezikom zaneseni

Scena Pisac: Jovan Sterija Popović

Scena

ZA ONE, KOJI SU ZA SLAVENSKIM JEZIKOM ZANESENI.

(Otac sedi udubljen u jednu knjigu, mati kod prozora šije, a dete se po sobi igra.)

Otac (kao iz sna). Istočniče mudrosti, sladosti hranilo, o kolj blažen čas, jegda tja poznah, jegda cjelbonosnija tvoja struji vkusih! Se mudrost, se blagost, slišite, zemnorodni, pače že vi Slavjanoserbli, kolj kratok, kolj silen, kolj točnoviražitelen jest sej jazik. Obače vo pervih da uslišit sija pervorodni sin moj, da počuvstvujet, gdje slava i čest, gdje sok mudrosti nahoditsja. Čedomilje, vozljublenoje čado moje, pridi otcu tvojemu (videći da se dete ne miče, vikne:) Čedomilje! Čedomilj. Čujem, tatice!
Otac, Pridi sjemo, vozljublenoje čado moje. (Čedomilj se opet igra.)
Otac (prodere se). Ovamo se vuci!
Čedomilj. Evo me, tatice. (Dođe.)
Otac. Vjesi li, vozljublenoje čado moje, jelika ti sut potrebna k stjazaniju slavjanskago jazika? (Dete ćuti.)
Otac. Govori!
Čedomilj. Šta, tatice?
Otac: Zar si bio gluv, nisi čuo što sam te pitao?
Čedomilj. Ja ne znam madžarski.
Otac. Magarac, nije to madžarski, nego slavenski. To je jezik, a ne kao taj vaš govedarski. — O! Gospodi! ne postavi im grjeha, ne vjedjat bo ješče čto tvorjat. — Vskuju sej ješče ot tonkija junosti, da ne prijemlet sok slavjanskago glagolanija? Vskuju da v drjahlosti, jakože i az simi duh svoj pitajet? — No tebje, sine, preporučaju tščanije, vo ježe bi neocjenjimi dar sej, slavjanski sirječ jazik stjažal. — Razumeš li?
Čedomilj. Mamo, šta govori tatica?
Mati. A Bog bi ga znao!
Otac. Ti si ga i pokvarila s tim tvojim govedarskim jezikom; nisam li ti rekao da se s detetom slavenski govori? — Sjemo, čado moje, az tja nauču slavjanski. — Ovamo hodi!
(Čedomilj dođe bliže).
Otac. O kolj krasen jazik! Čti sija. — Čitaj.
Čedomilj. Ta je reč teška.
Otac. Premčivost.
Čedomilj. Prečivost.
Otac. Premčivost.
Čedomilj. M-prečivost.
Otac. Magarac! Premčivost, mzdovozdajanije!
Čedomilj. Tatice, to su reči teške.
Otac. Takovom magarcu mora biti teško, iže ne vjest počitati poleznaja. — Još jedanput pre-m-či-vost, m-zdo-voz-da-ja-ni-je.
Čedomilj. O Bože, kako ću!
Mati. Ta šta si okupio to dete, ne mogu ja matora da izgovorim, a kamo li on.
Otac. Ti si ga tako naučila; (detetu) rci.
Čedomilj. Rci.
Otac. Svinjo! Rci znači govori.
Mati. Ubile te sile! Ako si ti čitav, što mučiš to dete? Idi, Čedomilje 'rano, pa se igraj.
Otac. Kij jest ne sohranjaj zapovjedi moja? —
(Čedomilj lšsleći da ga tera, pođe.)
Otac. Natrag.
Mati. Ta mani to dete, šta snivaš!
Otac. Ti paorko, još ne znaš šta je jezik.
Mati. Vidim i tvoj mi je lep, rekao bi čovek da ti panjevi kroz usta idu, kad govoriš.
Otac. Se umstvovanije, se mudrost, čto mnje račitelnost, ašče sredstva ne imjeju? — Pni mnje iz ust ishodjat, jegda glagolju, ha! — obače i pjetl dragocjenomu kameni ni jedinujuže čest vozdajaše. — I pr.

Napomene

• Sve milobruke: Narodna Biblioteka Braće Jovanovića sv. 215. Pančevo. — Br. II: Srpski Rodoljubac 1833. — Br. III: Odlomci u dodatku Srp. Novina 1841 br. 14 (pod naslovom „O životu ljudi") i u Pešt. Budim. Skoroteči 1842 br. 1. Cela: Veliki beogradski kalendar 1852. — Br. IV: Veliki beogradski kalendar 1853. — Br. V: Podunavka 1843 br. 1. — VI: Podunavka 1845 br. 46. — Br. VII: Sedmica 1854 str. 169. — Br. VIII: Sedmica 1854 str. 167. — Br. IX: Sedmica 1855 str. 5. — Br. X: Sedmica 1855 str. 22. — Br. XI: Sedmica 1855 str. 28. — Br. XII: Sedmica 1855 str. 181. — Br. XIII: Sedmica 1855 str. 188.

Izvori

• Jovan Sterija Popović: Celokupna dela, knjiga 5, strana 115-117, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.