* * * (Kad oluja otvori čeljusti)
| * * * (Kad oluja otvori čeljusti) Pisac: Vladimir Vasić |
* * * (Kad oluja otvori čeljusti)
Kad oluja otvori čeljusti,
Kad pomrača i ugasi sunce,
Crni oblak, i oluje sila,
Mrak kad zemlju obavije pusti,
Skup strahota kada se uzruja,
Kad uzdrhti i stena i gora,
I propišti pod kamenom guja,
Zemlja, vazduh, kad se uskoleba,
Hitra munja s namrštenog neba
Kad prosecat' i praćat' se počne,
Grom za gromom kada gruvat' iačne,
Strah i slutnja kada sve oblada,
Da l' se budi, izbavljenju nada?...
Da, budi se, treba da se budi;
Tako biva, to tako presudi
Onaj gore sa prestola svoga!
Boj kad mine, kad nastupi zima,
Kad proletnje izumru divote,
List opadne, zemljica ga prima,
Drvo nago bez odela stoji,
Trava sanja, oko nje se roji
Pčela belih zabasati roj, —
Kad odeću reka na se prima,
Led-odećom obavije zima,
Kada sunce na nebu ohladni,
Kad osedi i dolja i gora,
Da l' se čovek boljem nadat' mora?...
Da, nada se, treba da se nada;
U nadanju proleće mu dođe,
Trava niče i cveće ucvati,
Sneg se topi, podmladi se gora,
Sve oživi, jer oživet' mora,—
Večna pravda to uredi tako.
I oluja dakle ima kraja,
Grom doveka ne može da puca,
Doveka se zemlja ne koleba,
I zanavek ne zahladni sunce,
Zlo doveka ne može da traje.
Posle zime i proleće dođe,
Posle zime toplo greje sunce,
Trava niče, priroda se budi,
Listak trepti, cvetak miris leva,
Sve oživi, potok zažubori,
Sve s' raduje uskrsnuću svome.
A hoće li robu sinut' sunce,
Kom je srce obavila tama?
Da l' kroz tamu može prodret' zraka,
Zrak života, da nestane mraka?
Je l' s čemerom nevolja s' venčala,
Il' nesreća s jadom se zaklela
Gonit' roda dok mu traje traga?
Lanci ropstva dotežaše telu,
Duša stenje pod teretom teškim,
Od trpljenja nadimlju se grudi,
Dušman gazi, čemerno mu sudi;
Rob robuje, al' duh mu se budi,
Rob robuje, al' se seća slave,
Dične slave što uvenu rano,
Što uvenu rascvetano cveće,
Što uvenu jošte neobrano.
Dušman gazi, otimlje i gnjavi,
Što je sveto, to pod noge baca,
Hara, pali, otima i žari,
Muči, peče, nabija na kolje,
Lance kuje, te dariva roba,
A rob nosi, al' mu srce luca?
Jer se seća šta je nekad bio,
Jer se seća da po ovoj zemlji
Pradedovska stupala je noga,
Da iz krvi iznikla je trava,
Što proliše dok svoje dobiše.
Srce igra i trese mu grudi
Kad se seti svoje gospoštine,
Kad se seti da su carovali,
Kad se seti da su slavu brali,
Kad se seti da su srećni bili
I slobodu.da su zadobili;
Kad se seti, toga kad se seti,
Razigra se srce plahovito,
Razvedri se ojađeno lice
I zadrhte grudi mučeničke,
Ne od jada, nego od miline!...
Ali zaman ta milina prođe,
Za roba je umrla milina,
Za roba je utamnelo sunce,
Ne sjaji mu, nit' ga greje toplo;
Ne prija mu što je na svet stvoren,
Jer zavija s' oko ropskog srca
Magla crna i otrovna guja;
Magla s' diže da nabubre prsi,
Guja pije, sisa iz srdašca
Snagu, život, ojađenog roba.
A rob trpi, jerbo trpet' mora,
Snosi ropetvo i pod njime stenje,
Kao trava kad pritisne stena;
Snage nema da potisne stenu,
Da je sruši i u propast baci,
Da ne zveče njemu ropstva lanci;
Rob robuje, izdale ga sile,
Te se prsa ponapred ugnula,
U prsima mrak sve gušći biva;
Mračno mu je sve što okom vidi,
Mrsko mu je što na svetu živi,
Žao mu je što sad nema snage,
Teško mu je što da služi age,
Krivo mu je što ne služi bratu
Već krvnika na besnome hatu.
Srce puca, na komade s' cepa
Kad se seti da sad ništa nema
Od onoga što je nekad im'o:
Gde je Prilep Kraljevića Marka,
Gde Priština, Sarajevo, Mostar,
Niš, Sofija, Novi Pazar gde je?
Ohrid gde je, Nerodimlja gde je,
Oh, gde li je Prizren, slava srpska?...
Sveto mesto Srbima je Prizren,
Drago mesto, najdraže od svega,
Jer iz njega izniče nam cveće,
Lepo cveće što ga ljubav poji,
Ljupko cveće, jer ga sloga doji,
Miris cveće, jer ga zora hrani, —
U zori se rascvetalo beše.
Zora rujna, od miline velje,
Dično cveće što u sebi ima,
Sradova se, biser suzu pusti,
U suzi se okupilo cveće;
Cveće ouzu u sebe je pilo,
Jer ta suza to je miris bio,
Od te suze zamirisa cveće,
Divnim mirom ka' božija duša;
Od tog cveća saplete se venac,
Dičnu glavu da okiti, dičan,
Mudra glava da se diči njime,
Srećna glava da iz venca toga
Miris sisa, u miriou pliva.
Dušan, Dušan, ta bejaše glava,
Dušan sreća, Dušan slava srpska,
Spleten venac zamirisa divno
Kad se spusti Dušanu na glavu.
Kud zabrodi, to srećno prebrodi,
Kud god pođe, sreća beše s njime,
Što namisli, učinjeno beše,
Što zavojšti, pokoreno beše.
Lepo spleten sa glave je venac
Rasipao, prosip'o milinu,
Pevalo je što se živim nazva,
Mirila je i dolja i gora,
Procvatila j' snažno srpska slava
Pod Dušanom, silnim carem srpskim.
Mudar beše, a i hrabar beše,
Blag na one koji dobro sade,
Ljut za one koji o zlu rade,
Ljubak onim koji pravdu slave,
Gnevan onim koji slaba gnjave,
Strašan onim koji spletke prave.
Hej, ta sreća sjajila je tada:
Svak je im'o što mu srce želi,
Pevao je što mu srce veli,
Usta sama šaptala su pesmu,
Pesmu sreće zadovoljstva svoga.
Za nevolju tad se znalo nije,
Od nepravde niko strad'o nije,
Za zulum se tada nije znalo,
Od dušmana strepilo se nije;
Srb je pev'o, svojim putem iš'o,
Ponosito hodio i šet'o
Onom zemljom krvlju dobivenom.
A sad, gde su takva mesta divna?
Gde je sreća? Zašt' se sad ne smeši
Na Srbina kao što je negda?
Gde je slava? Zar se već ugasi
Tek Srbima što sijat' počela?
Da je pitam, ali sad znam gde je:
Proguta je zverski krvoloče.
A dvorovi gde su oni divni,
I palate gde su one carske,
Crkve gde su, gde su sada, gde su?
Zar i one pustoš postale su?
Dvorovi se porušili davno,
A na njima stopile se stene,
Stopile se, oblile ih pene
Zmija grdnih što pod njima leže.
Zmije te su prekomorske guje,
Što dođoše, zemlju poplaviše,
Srećnu zemlju jedom otrovaše, —
Srpsku slavu guje progutaše;
A sad drugo guje gadne te su:
Sad od guja zmije postale su.
U crkvama što su nekad bile,
I sada se služba nekom služi,
Ali kome?... Tamnome mesecu!
Sa kubeta što su nekad bila,
Krstovi su zlatni sad skrhani, —
Polumesec sad na njima stoji.
"Alah! Alah!" u crkvi se ori,
Mesto zvona drugi neko viče,
Sa kubeta sada odža riče. —
Tako rob se sobom razgovara,
Al' u srcu, jera zborit' ne sme.
Strepi, gleda da ne sluša dušman
Tajne zbore, tajne razgovore.
To kad vide, gde nikoga nema
Iz prikrajka da ga slušat' može,
Zaplaka se i zaječa gorko
Za slobodom, za negdašnjom slavom,
Za pravicom i za srećom srpskom.
Zatim trže s' ka' iz burnog sanka,
Uspravit' se pokušati htede.
On se diže, dignut' mu se ne da:
Lanac teški obmot'o mu grlo,
Pa ga crnoj zemljici priteže,
Opet proba, al' mu s' dignut ne da:
Guja mu je isisala snagu,
Kov mu ropstva izmoždio telo.
Dugo ropstvo, teško iskušenje,
Duga patnja, trpnja i mučenje,
Duga tuga, a služenje dugo,
Napomena[uredi]
Objavljeno u knjizi Pesme, str. 109-121.
Izvori[uredi]
- Vladimir Vasić: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Izdavačko preduzeće " Narodna prosveta, Beograd, strana 75-82.
|