***
U danima očajanja
Kroz beskrajnu vasionu
Begao je duh izgnanja,
Kao zverka sa obroni,
Koju strašni lovac goni.
I savladan gnevom Zevsa
Kad očajnik veće klonu,
Kroz zvezdanu vasionu
U divoti i u slavi
Minerva se njemu javi.
I pruživši ruke svoje
Izgnaniku očajnome,
Blažila je strašne muke,
Što ih Olimp natušteni
U besnilu baca svome.
Tako i ja, sudbom gonjen,
U daljine begah neme,
Bez zaštite, ne zaklonjen,
Kao izgnanik, na koga se
S gromovima munje streme.
I kad duhom klonut htedoh
Pred bolima, što se roje,
Kao Minerve slika divna,
Kad zatrepti sa visina,
Obasja me lice tvoje.
Kao anđelak kroz noć tamnu
Ti mi tada priđe tijo,
Noseći mi nadu sjajnu,
Divnu zvezdu prehodnicu.
U premilom tvome dicu.
Duh klonuli ti si digla,
Da osnažen letne s nova,
I na ljuti branik stane,
Da pobedi il da pane
Protiv munje i gromova!
Sad nek besni bura gneva,
Što se na me zavitlala;
Zalud Olimp paklom seva,
Jer je tvoja ljubav mila
Novu snagu borcu dala.
.jpg)
