* * *
Sam. Daleko. Nigde ljudskog glasa,
Samo šumor sa grančica viti';
A noć baca svoje zvezde sjajne
I sa njima svod beskrajni kiti.
I čas nebu molitva mi krene,
Te me teši, pa mi dušu krepi;
A čas opet ovlada me tuga
I srine me sa visina lepi'.
Pa šta hoću? Tako pitam sebe,
Stanem, mislim, il' i razum stane.
Noć. Tišina. Tek sa neba sjajna
Katkad krišom koja kapka kane...
Srce, srce!... Il' ti nisi krivo.
Ja razumem, što te nemir shvaća:
Duh je s neba, on bi nebu hteo,
Al' me smrtnost u prah prozi vraća.
