* * *
Rastanka našeg doći će doba,
I ja ću jednom ostati sam;
Ti nećeš više kraj mene biti,
I ja ću biti ledeni kam.
Propala nada, nestalo snova,
A srce plane, da opet mre;
I ja ću strasno grliti tada
Tu moju tugu, koja me tre.
A noć kad padne, po zvezdi jednoj
Slaću ti pozdrav. Al' našto to?
I ovu zvezdu pokriće tama,
Tek da mi samo uveća zlo.
Spustiću glavu. I dok se bude
Uzdaha vio neznani broj,
Jeknuću gorko: „O mrska ženo,
Vrati mi prošlost i pokoj moj!"
Na nebu zvezde trepere mirno,
A kroz noć nemu gubi se glas.
Al' to će biti poslednji jauk,
Ko jauk žića u smrti čas.
