* * *
Vojislavu
Daleko, daleko da mi je da bežim
U predeo neki, i sâm ne znam kuda,
I pod jasnim nebom i zracima svežim
Da se tiho gubim k'o ledena gruda
Pod prolećnim dahom . . . Ja zamišljam sada:
K'o jelova šuma nada mnom se niše,
Šumi pesma gorska, a kroz lišće pada
Zrak rumen i zlatan od sunčane kiše,
I nad travom lebdi . . . I po kraju celom
Cveće nešto šapće sa suzom na licu.
A tu je i Ona — u odelu belom,
Pored mene kleči, i poslednju žicu
Sa uzdahom kida. A ja mrk i ledan.
Moj se pogled diže gore, nebu, više,
I pod nebom gledam na dah plavi jedan,
I umirem tako, tiho, tiho, tiše . . .
