„Pesme” Milana Rakića

„Pesme” Milana Rakića  (1904)  Pisac: Jovan Skerlić

Mi ne poznajemo drugi svet do onaj koji je u vezi sa čovekom; mi nećemo druge umetnosti do one koja je izraz te veze.

Gete.

Ima samo dva trenutka kada se u nas toliko pevalo kao danas, i to je oko četrdesetih godina prošloga veka kada se „srbovalo” gotovo isključivo u stihovima, i krajem šezdesetih godina kada je pravilo stihove sve što je do pera doraslo. Ove poslednje dve tri godine javila se u nas jedna pesnička epidemija, kao da se jedan naraštaj bez ideja i bez ideala rešio da u tanke sveščice sa neravnim redovima izlije svu prazninu svoga srca i svu žalosnu neplodnost svoje misli. Jedino su Milan Rakić i Milorad Petrović, sa zdravim i jedrim Seljančicama, uspeli da sa svojim snažnim talentom odskoče od te bedne gomile rasplakanih stihotvoraca.
Čitaoci Srpskoga Književnog Glasnika, gde se Rakić i pojavio i razvio, osetili su da sa njime nešto novije i mislenije ulazi u anemičnu srpsku poeziju. Polako ali stalno, nepoznati Z je privlačio pažnju na sebe, osvajao korak po korak simpatija, sticao solidan glas zrelog i razvijenoga talenta, postajao nada svih onih koji drže da naša poezija još nije rekla svoju poslednju reč. Njegove lepe i blagorodne pesme javljaju se sada u jednoj knjizi, koja je sa puno razloga srdačno pozdravljena.

*
*      *

Jedna velika vrlina Rakićevih pesama je što su jasne: jedna osobina koja danas i u nas postaje sve ređa i ređa. Od Vojislava Ilića ušla je u našu poeziju neka manija za običnim i neobičnim epitetima, isključivo staranje da se što šarenijim ruvom prikrije golotinja misli i odsustvo dubljih osećanja. Iz francuske škole, čiji je on đak, Rakić je doneo ljubav prema jasnosti, uveren u lepu reč Vovnargovu da jasnost krasi duboke misli i da kao što je logika osnov proze tako je jasnost pogodba poezije. U tom preciznom stilu, u tom odsustvu ukrasa, koje često ide do izvesne suvoće, on je razvio tri ili četiri lepa i večita pesnička motiva.
Ono što pada u oči odmah u celoj njegovoj poeziji to je ne samo pesimistička no čisto budistička žica, konstatovanje sveopšte bede ljudske i prolaznosti svega na svetu, uverenje da je ceo život samo jedno jednoliko večito klaćenje šetalice od obmane do razočaranja, da je ceo naš opstanak samo postupno krhanje lomnih iluzija naših pod maljem grube stvarnosti, i da je smrt jedini mir i jedina uteha umorenima i izubijanima od života. Čovek je oličavan u onoj plemenitoj zverci koju hajka goni kroz polja i šume, uz pokliče lovaca i lavež pasa, dok se ne stropošta u krvavoj peni, obojivši svojom krvlju zelenu travu, a

Hajka dalje krene da ništi i gazi.

,,Ili to sipljivo i romo kljuse, malaksalo od silnoga rada, koje tegli stari glomazni dolap, gladno pored trave koja miriši, žedno pored vode koja žubori, bedno kljuse koje oličava svu ljudsku sudbu, „jednakost pred opštom neminovnom bedom“. To je stalna misao, i pesnik već u napred čuje onaj kobni zvuk čekića koji zakiva čamovu dasku mrtvačkoga kovčega, i onda kada srce zapeva i duša zaklikće, njega spopada neznana tuga i tajanstvena strava, neko tamno predosećanje duge, neizlečive bede, i u noćnom času, „dok ravnodušno nebo sjajem blista“, on čuje kako

...pored svega strahovito huji
Starinska pesma o taštini sveta.

Kao Alfred de Vinji, u Vukovoj smrti, kao Lekont de Lil u Ladnom vetru noći i Dies irae, naš pesnik, pred besmislenošću smrti, pred zlokobnim fatumom koji lebdi nad čovekom, uzima togu i filozofsku mirnoću antičkih mudraca. Jest, misli ona sa Paskalom, čovek je slaba trska, ali trska koja misli, koja razume i sudbini na suprot, kao protest, kao prkos, ističe tu duševnu mirnoću, tu ponositu rezignaciju pred onim što je neizbežno, žrtvujući telo ali spasavajući nedotaknutu dušu, govoreći kao onaj sveti rob Epiktet svome gospodaru koji mu je nogu prebio: Jesam li ti rekao da ćeš me slomiti!

Srčana budi, bedna dušo moja,
I nek te sada ništa ne koleba.
Bez roptanja, bez krvi i bez boja
Vreme je došlo i stradati treba.

Preživi muke raspetoga Hrista
Za sve u tebi što greši i strada,
Za dužnost kao Špartanaca trista,
Uzvisi život veličinom jada!

I taj prkos nevidljivoj i surovoj sili stvari našao je neobična izraza u onoj energičnoj, punoj, možda najboljoj pesmi njegovoj, U kvrge su me bacile, o srama!, sav prkos žrtve koja u svojoj krvi umire ali koja svojom mišlju i jačinom duše stoji nad celatom:

Udri, i muči, i priteži jače,
Al' znaj da neće preći moje usne
Ni jedna rečca što moli il' plače,
Ni bapske kletve, ni slabosti gnusne!
Udri, i muči, i priteži jače,

Al' dokle redom deca, ljudi, žene,
Plaču i pište, bedni pokraj mene
I ropski kleče pred skrivenim stvorem,
Vrh piske, kletve, i vapaja njini
Leteće mirno duh moj u visini
Ko morska lasta nad širokim morem.

Poslednja reč mudrosti, sva veličina čoveka, jedina uteha lepim dušama, misao koja je viša od svih mističnih snova, i praznih obećanja religije, poslednje pribežište mudraca!

I tome mračnome raspoloženju koje je osnovni ton Rakićevih pesama, pored opštega, čovečanskoga, tako reći metafizičkoga razloga u odnosu čoveka prema vaseljeni i prirodi, ima i drugi jedan, bliži, niži, svakodnevni, ali zato još silniji i kobniji. To je uticaj jedne mrtve, bezbojne sredine, sa bednim interesima i još bednijim osećanjima, sredine oskudne i razoravajuće, koja ne trpi ništa više iznad opštega blata i opštega jada, sredine gde čovek stari bez mladosti, vene bez cvetanja, umire bez življenja. „Čovek je razočaran, veli jedan veliki melanholik, Šatobrijan, i ako nije uživao; ostaju mu još želje, a nema više iluzija. Mašta je bogata, obilna i čudesna, život oskudan, suv i razočaravajući. Sa punim srcem stanuje se u praznom svetu, i ne koristivši se ničim čovek je sit svega“. I gde se više no kod nas oseća ta strašna praznina i suvoća, gde su misao i polet većma sputani za zemlju, gde je trenje među ljudima jače i nesnosnije, gde se više čuje strašno škripanje jednoga nepodmazanoga i rđavoga društvenoga mehanizma? Svaki iole razvijeniji čovek osetio je u dubinama svoje duše strahovitu borbu između jedinke i njene sredine, naročito oni koji su imali nesreću da poznaju pun, širok, intenzivan život „Truloga Zapada“ i za koje savski most izgleda kao jedan tamnički prozor. I ko će nam opisati onaj tužan pejzaž beogradski, onaj duboko težak utisak mrtvih ritova savskih i dunavskih, iza kojih se jedva probija tanka silueta dalekih planina, onu bakarno-crvenkastu boju gradskih cigalja isprženih vatrenim zracima južnoga i kontinentalnoga sunca, ona kazamatska mračna i zlobna lica koja se sreću ulicama, onaj zadah nesrećnoga Istoka! I kako je duboko tačan ovaj jesenji pejzaž beogradski, koji je odista jedno „duševno stanje“!

S krovova niskih oblak dima,
Vlažan i gust, na zemlju pada.
Po izlokanim drumovima,
Ko verna slika moga jada,

Dronjav i blatav, beda sama,
Teturajući preko rupa,
U iscepanim košuljama
Umorni seljak tromo stupa.

A magla pada, tiho krije
Močarne njive, polja gola,
Studena kiša stalno lije
I rabadžiska škripe kola.

I u tom uskom i mračnom obzorju, život je samo jedno životarenje, i monotonija palanačke egzistencije pritiskuje kao mora duše ljudi:

Proživesmo, draga, ispod mračnog neba
Niz memljivih noći i plesnivih dana.
Mučila nas sudba dugo, ko što treba,
Zadala nam često neprebolnih rana.
. . . . . . . . . . . . . . . . .
Tvrdica je bila vaseljena za nas,
Odmerila tačno uživanja naša.
Nama biće uvek sutra što i danas,
Uvek isto piće, uvek ista čaša.

Retki su u Rakića trenuci kada srce silnije zakuca i mlada krv pojuri u dubini noći, kada „trava miriše i rastinje klija“, u šumoru jedrih kukuruza i svežini pooranih njiva, nad tim poljima koje je mesečina poplavila, u „bokorima cvetnog jorgovana“.

Šume bokori cvetnog jorgovana,
I noć zvezdana treperi i žudi
Za bujnu ljubav svetu Bogom dana,
Dok mesečina nasmejana bludi,
Šume bokori cvetnog jorgovana.

U taku noć je požudnu i strasnu,
Izolda nekad čekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
I sećaju se prohujalih dana.
U taku noć je požudnu i strasnu,

Noseći sobom lestvice od svile,
Starinski vitez, pun vere i nade
Hitao zamku svoje verne Vile
I pevao joj strasne serenade,
Starinski vitez pun vere i nade.

To je lepa pesma, jedna od najboljih u ovoj zbirci, jedna od najlepših koje su za poslednje vreme na srpskom jeziku ispevane, i daleko bi se otišlo kada bi se navodili svi snažni stihovi kojima je puna ova dobra knjiga. Ja ću preći preko nekih nesavršenosti u formi, preko izvesne razvučenosti koja se opaža i na najboljim mestima, i preko pojedinih spornih pitanja metrike. Da se zadržim samo na jednoj stvari. Rakić je pametan čovek, i razumeće me da je ove redove diktovalo uvaženje njegova talenta, ljubav prema književnosti i čvrsto ubeđenje da naš naraštaj treba da ispuni čime trajnim onih trideset godina javnoga rada koji mu predstoji.

Naša mlada poezija je već prilično dala, i o njoj se već može govoriti kao o jednoj celini. Ona je pokazala i neospornih talenata i učinila ne malo da se oblik usavrši, da se proširi pesnički jezik i nađu nove reči za nova i složenija osećanja. Ali, što je mnogo, mnogo za žaljenje, ona ili poklanja i suviše pažnje isključivoj lepoti oblika, juri za što ređim i maglovitijim senzacijama ili se povlači u neplodno posmatranje, na najuži unutrašnji život, odvajajući se od ljudi i od života. Osnovna njena mana je što je i suviše egoistična. Jovan Dučić napušta intimnu, čisto lirsku poeziju, gde je pokazao tako lepa uspeha i ide za simbolistima, verujući da ono što je moderno (a simbolizam danas ni to nije!) u isti mah što i novo. Rakić, koji je nadahnut Alfredom de Vinjiem, parnasovcima, naročito Lekontom de Lilom, zadovoljava se njinom poezijom pesimizma i moralnog stoicizma, zatvarajući se u „kulu od slonove kosti“, tuđ i neprijateljski raspoložen prema strujanjima života.

pojedini pojavi mogu biti rđavi ali koji u osnovu nije rđav? Dokle će oni u stihove stavljati onu problematičnu mudrost naših starijih, „razočaranih“ ljudi koji su obeščastili i udavili našu zemlju? Svakako, poezija nije ni predikaonica ni govornica, njen zadatak nije ni da zviždi ni da trubi, ona nema da peva zakone astronomije i aksiome geometrije, u njoj se ne sastavljaju udžbenici za gramatiku i aritmetiku, ali još manje je njen zadatak da peva pogreb skakavca i mirise lakih žena, kao što su radili bedni pesnici mekušne i trule epohe aleksandrijske; ona nema da opeva uticaj ribljih repova na talasanje mora, kao što su činili francuski romantičari niže vrste, uvereni da je sve na svetu dobro kada se našao lep slik i da je cilj vaseljene da se završi jednom lepom strofom; a najmanje su poezija vrućična buncanja, pretenciozna proza i prostačke mistifikacije sve one gomile dekadenata, simbolista, simbolo-dekadenata, esteta, satanista, mističara, kvatročentista, one „fosforescencije truleži“ buržoaskoga društva na umoru, ljudi koji teraju šegu i sa sobom i sa publikom i pišu knjige „za opseniti prostotu“. Prava, velika poezija, poezija sviju onih velikih duhova koji su ostavili besmrtno ime, bila je poezija opšte čovečanska, socijalna, poezija moralnoga zdravlja, koja je bila odjek i izraz duše čovečanske, nagnuta nad životom i u najnižim njegovim oblicima, prožeta i večito sveža njime, ona poezija pod kojom treperi sve naše biće, koja je silan, iskren i neizgladiv izraz najdubljih naših osećanja, najintimnijih naših nadahnuća, najviših naših shvatanja, mens divinior velike porodice ljudske.

Vreme je da najbolji među našim mlađim pesnicima bace pogled na put koji su prešli i pomisle u šta će utrošiti svoje lepe talente koje mladost greje i svoj život koji je tako kratak. Jedna nakićena, ladna poezija, anti-socijalna, tuđa i neprijateljska prema životu, nije i ne sme da bude njihova poslednja reč. Mi mlađi imamo pred nama jedno pokolenje živih mrtvaca i senki, koji misle da žive, a mi moramo biti ono što je veliki Lamartin snažno rekao, „podmlađeno pokolenje koje vetar života trese“.

Izvor

Srpski književni glasnik, 1. mart 1904. Knjiga XI, Broj 5. Str. 345-354.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Skerlić, umro 1914, pre 112 godina.