Šule
| Šule (1901) Pisac: Radoje Domanović |
| Podnaslov — slika sa sela |
— Treba ga proterati, pokvaren je, lopov, razbojnik! Što se to trpi u našoj opštini?! Dokle ćemo? Treba, vala, taj Šule za vrat da nam uzjaši!
Ovake reči nisu se samo od jednog domaćina u selu čule u jednoj prilici. Svaki bolji domaćin imao je prilike da po sto puta ovu poznatu pesmu otpeva pred opštinskom sudnicom.
— E, vala je, istina, bruka! — dodaju ostali, kao duboko zamišljeni i sa nekom vrstom uzdaha.
— Pa šta je sad opet uradio? …
— O, brate, šta će se s tim čudom?! … — pita kmet ozbiljno, tupim glasom.
— „Šta je uradio? Šta je uradio?!“ Kako to pitaš, brate?! Tako može i moja strina da kmetuje. Ne znaš Šula? … E, nije, vala, ozidao novu čkolu, no ukrao Pajiću najbolje jagnje… E, pa, brate, ako to tako ide, onda nek se zna da radimo za toga Šula, pa to ti je… Ja, čudi se čovek: „Šta je uradio?!“ — ciknu Nikodije, jedan od najimućnijih u celoj okolini, a na kraju govora pljunu srdito daleko od sebe, i baci štap na zemlju.
— A što ga nisi ti proterao kad si kmetovao?! Što nisi kad znaš ’vako da pričaš?! — odvrati kmet još ljutitije.
— Nisam, nisi ga ti dao!
— A ti si ga lani branio!
— Lani je bio ljucki.
— Ljucki što vama dvojici nije ništa ove godine ukrao, veli Pajić, ali, brate, ne može da se trpi više. Što je mnogo, mnogo! …
— Onda da ga proteramo — veli kmet.
— Da ga proteramo — ču se sa sviju strana.
— E, vala, znate šta je. To je pizma na mene. Sad kad služi kod mene, onda ’ajd proteruj, a ko zna da l’ je Pajiću on ukrao jagnje. Ja nisam primetio da je gde vrdnuo dok je kod mene — zauze se neki Nikola, kod koga je Šule služio.
— E, brate Nikola, ne može tako. Lani ga brani Pajić, kad je kod njega bio, onomlani ja, a sad ti, i tako otkako ja znam tog Šula, on redom krade od sviju.
— A što da ga počnete juriti sad prvo kad je kod mene? — ljuti se Nikola.
I tako se malo-pomalo otvori čitava svađa između građana. Jedni drže stranu Nikoli, jedni hoće Šula da proteraju.
Petnaest godina je tako uvek na dnevnom redu to Šulino pitanje, i nikad da se okonča.
Jednom su bili ozbiljno odlučili da se protera, pa se pokajali. Naučili nekako ljudi na njega, pa to je sve.
A njega i ne može čovek da mrzi. Povisok, vitak, glave omalene, šiljaste, navrh koje je i leti i zimi zabačen fesić, koji, gotovo, više stoji na vratu i zatiljku. Ispod fesića strči u bičevima plava kosa i neuredno pada po čelu. Obrva gotovo i nema. S jedne strane ima nešto malo, a mesto druge je ožiljak. Izgoreo je nekako kad je kao mali pao na crepulju. Ispod tog krupnog ožiljka, što zahvata i čelo s čitava dva prsta, sijaju dva zelenkastožuta oka, pokretljivija od magnetske igle. Večito je nasmejan i vide mu se beli kao sneg zubi, o kojima se pričaju čitave popularne bajke „grize Šule staklo zubima“, „savije gvoz’ ka’ prs’ debeo“ itd.
Svađa u najvećem jeku:
— A, ’oćeš da braniš lopova? — ciči Nikodije.
— Krao si s njim zajedno, mrsak vam očin!
Umalo pa da dođe do gušanja.
Dok tek tresnu nešto, kao da je pao čovek s grma. Svi se prenuše i okretoše, a to Šule preskočio iz Mijinog šljivara opštinski plot, pa se zacereka i uze migati ramenima.
— Preskoči ga? …
— Ama, zar preskoči, pobogu brate?!
— Ih, da zla brava, zakon mu njegov! — čudi se i Nikodije.
— Da bog sačuva! … — čude se svi zaprepašćeno, a vidi se kako se eimpatije prema Šulu povratiše.
Kad se već dovoljno iščudiše, reći će kmet dostojanstveno, strogo:
— Odi-der, Šule!
Šule priljubi ruke uz butine, ispravi glavu, i po vojnički domaršira do kmeta i salutira hitro, lako.
— E, mani ga! — šapću jedni.
— Da ne krade, ubio ga Gospod, vredeo bi Carigrada! — dodaju drugi.
— E, brži je od najboljeg konja!
— Kaki konj, ako ne stigne zeca na brzac — ubio me bog! — opet će treći. Svi ga nekako i s ljubavlju i sa zavišću glede.
— Ti si, Šule, ukrao noćas Pajićevo jagnje i pojeo ga s Tozom i Kenom u Međicama, a kožu ste obesili o Markovu kačaru.
Šule se brzo okrete oko sebe, namignu na neke i nakelji se malo, pa se namršteno obrati Pajiću:
— Ko ti je pojeo jagnje, ’ča-Pavle?
— Vala, Šule, nije ni minister, ni načelnik došao u selo da ukrade Pajiću jagnje, no to se zna čija su posla! — veli Pajić ljutito.
— Dobro ’ča-Pavle, kajaćeš se što me napadaš — veli Šule, pa se opet kradom nakelji i namignu na neke.
Mnogi su se i pribojavali Šula, jer njemu tako dođe pa dune nekud u svet. Nema ga po nekoliko meseci, pa tek iznenada trapi u selo. A svi su se više bojali kad nije tu nego kad je među njima. Držali su da mnogo može: i hitar i mlad (u ovo vreme tek mu je bilo dvadeset i devet godina).
— Pajić čuvao to jagnje za goste. I taman sutra mu dolaze, a Šule ga pokrcka s Tozom! — našali se neko.
Šule se nasmeja, ali se brzo uozbilji i namršti, pa se prekrsti:
— Nisam, ovoga mi krsta, ne prekrstio se, a zna ’ča-Nikola da sam svu noć bio kod kuće.
— Je l’ debelo, Šule, zakon mu njegov? A? … — upita jedan i zasmeja se.
— E, vala, mislim u sam se loj sazdalo — dodaje drugi i namignu na Nikodija, a glavom pokazuje na Pajića.
— Ih, što je Šule sladio noćas ka’ beg, a Pajić nek guli proju.
Svi prskoše u smej, a i Šule se savio od smeja i jedva izgovara:
— Nisam, bre, mladosti mi!
— Daj mu polić rakije nek prizna.
Iz me’ane preko ulice donese neko polić i pruži Šulu.
— Nemo’ bre! — mršti se kao Šule i gura ga laktom, a ovamo plješte ustima i pravi takav izraz, čim zavara kmetu oči, kao da bi hteo reći: „Jao, daj-de ga ovamo!“
Kmet to primetio, pa mu se dopalo.
— Popi’, popi’! — veli mu.
Šule uze staklo, prekrsti se brzo nekoliko puta, pomilova ga, škljocnu na njega zubima i obzinu grlić dva-tri puta, pa ga metnu kraj srca i uzviknu: „Zlato moje!“ Zatim stade migati ramenima i iščuđavati se:
— Uh, kolicno je, veru mu njegovu!
Sve da se povalja od smeja.
— To jagnjetina tera na žeđ! — viču mnogi.
Opet se smej razleže, pa i Pajić se nasmeja, koji je dotle sedeo namršten i pljuckao od neke dosade.
— ’Ajde, bre, Šule ’itar si, trkni dol’ do crkve, te zovni popa — veli kmet.
Šule podvrisnu, podskoči od zemlje čitav metar, i kao munja jurnu. Preskoči kao srndać vrljike na crkvenom zabranu, zatutnja mu zemlja pod nogama i razleže se njegov divan, jak glas, te odjeknuše brda:
k’o što nemam para…
iujuju uuuu uh! …
— Uh, pobogu, opak li je!
— Mani ga, ka’ ala jedna! …
Taman se opet uzeše svi čuditi i razgovarati o Šulu, dok on odjednom banu preko plota na istom mestu, iz Mijina šljivara.
— Ene de ga, otkud odovud ovaj ka’ s neba?!
Šule podvrisnu i podskoči.
— Kad, bre, brže oblete? Jesi li išao, boga ti, čak do crkve i obišao tam okolo ka’ vi’or?
Šule se samo smeje i mrda ramenima.
— The, čas ja — ka lasica.
Pred me’anom ga opet počeše častiti, pa i kmet, i čak Pajić, a jednako mu govore:
— Priznaj, ‘bre Šule, slave ti, nećemo ti ništa.
Šule se smeška, ispija, a čas mete kapu na uvo pa zaigra.
— E, čudo je, brate, kako mu ove noge ’vako rade? — iščuđavaju se svi njegovoj lakoći.
Šule se malo ćevnuo, pa će se tek okrenuti Nikodiju, umiljavajući se:
— Daj mi, bolan, ’ča-Nikodije, jedno jagnje da ga izem.
— Nemo’ mi, bre Šule, mali su mi, vere mi, daću ti, bogami, čim odvrknu.
— Ne jede Šule matoro jagnje, no ka’ gospoda dol’ u čaršiji, kad je mlado, pa podebelo! — reći će jedan, i svi udariše u smej.
— Podaj mu, bogami, bolje ti je sam, no da ti digne tri! — uze se šaliti i Pajić.
— A s Pajićem si, veliš, kvit! — šali se kmet.
— S njim kvit! Nisam ži’ m’, ’ča-Pavle! — veli Šule i zagladi usta, pa štrcnu pljuvačku kroza zube, a Nikodiju namignu i prošaputa:
— Slatko je bilo ka’ jedan šećer, sto mu njegovi’! …
— Gotovo, moraću mu dati jedno — smeje se Nikodije.
— ’Oćeš jedan polić? — pita Šula gazda Marko.
— Ne pomaže ti! — viču drugi. — ’Oće da ga podmiti! Jagnje, jagnje! Moraš i ti da daš pisaniju Šulu.
Sve da se povalja od smeja.
Kad dođoše, Šule skoči preko jedne vrzine, podvrisnu i izgubi se u zabranu, a razleže se njegova silna zvonka pesma:
obasjala zelenu livadu
Zastali svi, pa slušaju.
— E, alal nek mu je ono noćašnje jagnje! — uzviknu Pajić oduševljen pesmom.
— More, kad mi zapeva negde, oprostio bi’ mu, čini mi se, oko da mi je izvadio.
Nije prošlo od to doba ni mesec dana, a Šule se negde, po svom običaju, izgubio. Nigde ga nema, niti ko zna gde je. Žale ga svi, i nekako im neobično bez njega.
— E žao mi ga, gada mu poganog, ka’ da mi je brat otišao! — čulo bi se često kad bi se povela reč o Šulu.
Pola godine po njegovom odlasku stiže akt od načelnika sreza nekog u beogradskom okrugu, u kome se veli kako je neki Milovan Stepanović — Šule (retko mu koji znao imena) pritvoren zbog sumnje što je na njega pala zbog neke krađe.
Milovan se poziva na Nikodija Milosavljevića, Nikolu Pajića, Marka Tomića i Nikolu Vesića, meštane sela K…, gde je i sam rođen i živeo, koji ga poznaju da je vladanja dobra i da ni za šta nije nikad kažnjen, ni osumnjičen.
— Šulova posla! — veli kmet.
— E, nije mu to naša ova jaruga, no priapse braća.
— Žao mi ga, gada! — veli Pajić.
— Žao ga i meni, al’ eto ti ono njegovo opet tera.
— Pa šta ćemo?
— Da ga izbavimo nesrećnika, naš je opet, ubio ga bog i kad se taki sazdao!
— I on siroma’ u tuđem svetu, pa se opet svija ovuda oko nas — reći će Pajić.
— Naš je opet, kuda će od nas. Svoje mesto, pa svoje, kom će kukavac drugom.
I opština izda uverenje načelniku sreza…
Sud ove opštine uverava svaku nadležnu vlast koje se ticalo bude znati, a naročito načelnika sreza … u vezi akta istog sreza № 4210 od meseca … god. 1896, da je Milovan Stepanović, koji je bio žitelj ove opštine, u svemu vladanja primerna bio i u svemu pošten, za što tvrdi sud ove opštine svojim pečatom.
Predsednik suda Mitar Tošić