Čučuk-Stana/III
U Vlaškoj je tada vladao Knez Aleksandar Karadža, ako se može vladom nazvati kad kome u isto vreme dvojica zapovedaju. Karadži su dolazile zapovesti i iz Carigrada i iz Petrograda, koje su često jedna drugoj suprotne bile, i između kojih je Karadža vešto lavirati morao. U Carigradu se tada već slutilo nešto o planovima grčkih heterista i s udvojenom pažnjom se motrilo na sve pojave u poluslobodnim hrišćanskim državicama, Srbiji, Vlaškoj i Moldaviji, kako bi se svaki ovakav pokret odmah u postanku ugušiti mogao. Na protiv, Rusija beše najjače, da ne reknem jedino, pouzdanje heterista. Najglavniji pokretači heterije (Kapodistrija, braća Ipsilandije) behu u ruskoj državnoj službi, a i sam car Aleksandar beše planovima heterije naklonjen, dokle ga austrijski ministar Meternih od tih simpatija nije odvratno.
Jopgać još nije ni slutio kolika mu opasnost preti u Vlaškoj. Njegovo ime beše tada već čuveno i među Hrišćanima i među Turcima. Dika i ponos hrišćanskoga sveta, beše Turcima više svega strašno i mrsko ime Jorgaćevo, čija je sablja tolike turske majke ucvelila. Njegova glava beše u Turskoj već odavno ucenjena, i moglo se misliti, da Porta neće trpeti, da se njen najopasniji protivnik slobodno šeće po njenoj vazalnoj zemlji. Ali da će život hrišćanskog borca na hrišćanskom zemljištu biti u opasnosti, da će hrišćanske vlasti biti gotove da nad junakom Jorgaćem izvrše tursku presudu — tome se niko nije mogao nadati. Pa ipak se tako dogodilo.
Jorgać sa ženom i sinom Milanom pređe u Vlašku i uputi se Kraljevu. U okolini Kraljeva zaustave ga turski i vlaški četnici, i doprate u varoš. O tom odmah bude izvešten Knez Karadža u Bukureštu, i ovaj pod pritiskom turskih vlasti, i da se ne bi Porti zamerio, naredi da se Jorgać poseče.
Ali dok je đavo svoj posao vršio, dotle je i anđeo činio svoje. U isto vreme, kad i Karadži, stigao je u Bukurešt izveštaj i ruskom konzulu, kod koga je sekretar bio Grk, član heterije. Ruski konzul podseti Karadžu na veliku odgovornost, koju će na sebe navući, ako turskoj osveti žrtvuje hrišćanskog junaka i ako ga pogubi bez suda i dokazane krivice. Karadža se trgne natrag i odmah otpravi skoroteču u Kraljevo, da se Jorgać ne pogubi, nego da se u Bukurešt dovede.
Dotle je u Kraljevu sve bilo na nogama. Kad je stigla naredba, da se Jorgać poseče, bili su svi kao gromom poražen… Građani su znali, da je poruka otišla ruskom konzulu i uzdali se u njegovo posredovanje: ali su turske vlasti žurile, da se naredba Karadžina odmah izvrši. Ako je dakle bilo još kakvog spasenja, moglo je biti samo u odlaganju i otezanju.
Pripreme su činjene, da se Jorgać u varoši pogubi. Građani se listom dignu i zamole vlast, da to ne čini. „Jorgać je na glasu junak”, — govorahu oni, — „a njegova družina velika, i svi će za njim u vatru u vodu. Kad čuju da je Jorgać u varoši pogubljen, pomisliće, da je to po želji građana učinjeno, i gledaće, da nam se kako bilo osvete. Kad već mora ginuti, neka gine bar na polju. Za vlast je to sve jedno, a građani neće strepiti od osvete momaka Jorgaćevih, koji su raštrkani koje gde, ali koji se za časak mogu iskupiti i napraviti trista čuda od varoši.”
Vlast odobri želju građana i naredi da se Jopgać pogubi izvan varoši. Time je dobiveno nešto vremena, a onda je svaki trenutak bio skup. Glasnik iz Bukurešta očekivao se svaki čas.
Među tim je vreme proticalo, a glasnika još nema. Što se god moglo, to se i učinilo, a sad se moralo pristupiti izvršenju kraljeve naredbe.
Jorgać se oprosti sa porodicom i popne se na kola, koja će ga izvesti do gubilišta. Silan je svet prekrilio sve ulice, kojim će sprovod da prođe.
Stana je neko vreme kao izvan sebe gledala šta se oko nje zbiva. Tek kad se sprovod krenuo, dođe ona k sebi, i na mah joj se povrati sva snaga duha njenog. Ta ovaj će dan da joj oduzme i drugog muža, da je i po drugi put načini udovicom! Pa da joj bar na bojištu gine i drugi vojno, kao što joj i prvi poginuo, ni po jada! Ali na gubilištu skončati pod rukom dželatovom, kao zločinac, ta misao beše za Stanu strašnija i od same smrti!
Njoj se smrče pred očima, ona zaboravi da joj treba živeti za nejakog sinčića Milana i za drugo živo čedo, koje joj je već zaigralo pod srdašcem. Sve joj se misli stekoše u ovu jednu: izbaviti muža svog, ili s njim zajedno umreti!
Kao munja poleti ona kolima i uhvati se obema rukama za točak: „Najpre će preko mene preći ovi točkovi, najpre morate ubiti mene, pa tek onda moga muža!”
Kola stadoše. Ubezeknuti stražari nisu znali šta da rade. Narod se divio junačkoj ženi i glasno je odobravao njeno odvažno ponašanje. Ni opomene, ni pretnje, ne mogoše pokolebati hrabru ženu u njenoj tvrdoj odluci.
Ovaj Stanin korak povukao je za sobom novo zastajanje, a u tom zastajanju bio je spas Jorgaćev. Dok je tekla prepirka oko Jorgaćevih kola, dotrče ljudi i jave, da se drumom bukureškim diže čitav oblak od prašine. Sad sav narod u glas stane tražiti, da se pričeka, dok ne vidi, hoće li u toj prašini biti knežev glasnik i kakvu će odluku doneti.
Tako je i bilo. Glasnik je stigao još na vreme, i doneo onu docniju Karadžinu odluku, usled koje je Jorgać s porodicom odmah u Bukurešt otpravljen.
U Bukureštu je Jorgać proveo osam dana u ruskom konzulatu. Za to je vreme proglašen od Karadže za nevina, a docnije je stupio i u službu kod Karadže kao „pitar” (što će reći, dvorski upravnik).
Karadža je čuo za Stanino junačko ponašanje u Kraljevu i želeo je videti. Ona mu ode da se ujedno zahvali, što joj je muža pomilovao. Karadža videći je u blagoslovenom stanju ponudi joj se za krštenoga kuma. Stana rodi sina, koji na krštenju dobije Karadžino ime Aleksandar.
Malo za tim Jorgać se odužio Karadži za učinjenu mu milost. Karadža padne kod Porte u nemilost, a u isto doba bude i tužen kod Porte od Rumuna samih. Ne imajući oslonca ni u Porti, ni u narodu, reši se da pobegne u Erdelj, i u tome mu je išao na ruku Jopgać ca svojim momcima, koje je u to doba imao razmeštene po selima.
Izvor
[uredi]16. 8. 1900. Nova iskra, Br. 8. str. 231-232.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Đorđević, umro 1900, pre 126 godina.
|