Čerčilov govor

Čerčilov govor  (1942)  Pisac: Dimitrije Ljotić

1—III—1942. g.

Došao mi je do ruku govor koji je Čerčil održao pred Donjim domom, po svom povratku iz Amerike.

Taj govor je izvanredno važan bio u vreme kad je bio izgovoren. Danas pak ne samo da nije izgubio svoju važnost već je upravo tek sad dobio svoju vrednost. Razume se za nas ovamo s ove strane fronta. Za Čerčila i one koji gledaju jevrejskim očima i misle jevrejskom glavom on je važan utoliko što bi voleli da ga se niko ne seća, da ne bi kroz njega mogao sagledati svu dubinu pada Velike Britanije.

Ne pišem ovo iz zlobne pakosti. Pišem naprotiv sa setom koju svaki pravi čovek mora osetiti pred tragičnim slomom nekog velikog ljudskog dela. Pišem i sa izvesnom zebnjom koju čovek mora osetiti pred vizijom dubine promene koju ogromnost sloma mora izazvati u svetu. Ali pišem da bi se istina izdvojila iz magle kojom jevrejstvo neprestano, i na svakom mestu, istinu hoće da pokrije, da bi tako uspelo u svojim krajnjim ciljevima.

***

Čerčil se vratio iz Amerike i naišao na duboko ogorčenje u engleskom javnom mnenju pred iznenadnim i zaprepašćujućim napadom Japana, — za koji se odmah, prvog dana, videlo da mu ujedinjenje Velike Britanije i SAD nemaju mnogo šta suprotstaviti. Osetilo je prvi put u svojoj istoriji jasno englesko javno mnenje da se ide slomu Carstva.

Jer šta čini pravu snagu Carstva britanskog?

To svakako nije majka-zemlja koja drži na sebi 47 miliona duša, a malo je veća od bivše Jugoslavije. To nije čak ni Kanada, prostor ogromni sa desetak miliona duša. Prava su snaga Britanije delovi Carstva u Aziji, Australiji i Africi. A ovi su baš na putu da budu pokupljeni, odnosno odvojeni od Carstva. To je čak i Holandska Indija tesno vezana savezom sa Britanskim carstvom, koje mu usled plutokratskih veza stoji na raspoloženju. A ovo carstvo holandsko isto tako u napadu japanskom ima biti progutano.

Otuda je razumljivo da se iznenađenje koje je Japan priredio Velikoj Britaniji i Severno-američkim državama pretvorilo u zaprepašćenje i strah, a izrazi njihovi su dočekali Čerčila pri njegovom iskrcavanju u Englesku i on je trebao to nečim da pobedi. Otuda ovaj njegov govor.

***

„Zamera se”, govori on zato, „što na krajnjem Istoku nismo imali dovoljno snaga da branimo svoje posede od japanskog napada”.

Zaista ih, — tako u glavnom govori Čerčil — nismo mogli imati, iz dva razloga: prvo, ja nisam uopšte predviđao da će Japan smeti da nas napadne, pa zato nisam imao potrebe slati snage naše tamo gde nije bilo opasnosti, a drugo, mi smo imali malo snaga i te snage morali smo slati na dva ugrožena mesta, Egipat i Kavkaz.

Ne zaboravite da smo mi dve i po godine u ratu, a već jedva držimo glavu iznad vode.

Retko je ovako cinično priznanje svoje zločinačke politike prema svojoj zemlji i Evropi, kao što je Čerčil ovde učinio.

„Upravljati znači predviđati” davno je rečeno. Čerčil jednostavno priznaje da nije uopšte predviđao da će se Japan usuditi da napadne.

To upravo i nije nikakvo opravdanje Čerčilovo. To je samooptužba.

Jer kako je mogao Čerčil da ne predvidi taj napad? Zar on nije video da Japan raspolaže ogromnom vazdušnom snagom, trećom flotom po snazi u svetu i sa prvoklasnih 70 divizija slobodnih, koje može za čas baciti tamo gde mu bude trebalo? Zar on nije znao za težnju Japana da se stavi na čelo Velikoazijskog saveza radi oslobođenja Azije od evropskog gospodstva? Zar on nije znao da i Japan zna da je Evropa sad zavađena i da, ako sad ne iskoristi to radi svojih ciljeva, da mu se ta prilika neće skoro pružiti? Zar nije naposletku znao da je Japan vezan trojnim paktom sa evropskim osovinskim silama s kojima Čerčil već ratuje? Kako je mogao onda ne predviđati taj napad? Naročito kad uzme u obzir osobiti elan Japanaca i mogućnost iznenadnog napada na vazdušne i pomorske baze Engleske i Amerike, a to je morao u vidu imati kad je znao da Engleska i Amerika moraju da ratuju u Atlantskom i Tihom Okeanu, a Japan samo u Tihom Okeanu.

Na sva ta pitanja Čerčil odgovara: „Ja nisam predviđao da će Japan smeti da nas napadne”. Svakako njegov odgovor objašnjava stvari, ali ne opravdava Čerčila.

To bi isto tako bilo kao kad bi vozovođa rekao: „Ja nisam mogao videti signale, jer sam žmurio, spavao ili pak zato što sam slep”. To samo objašnjava ali ne opravdava. Na mestu vozovođe ne može čovek ni žmuriti, ni spavati, ni biti slep. Ali Čerčil misli da na mestu prvog vozovođe Britanske imperije može čovek biti i slep.

Nastaje pitanje: A ko jamči da će sad, posle nepredviđenog japanskog napada, videti Čerčil dobro, predviđati pravilno! I mi mislimo da to pitanje svakim danom sve veći broj Engleza mora sebi postavljati.

Ovaj drugi razlog koji Čerčil daje, da je Engleska imala malo snaga i da ih nije morala slati na dve jako ugrožene tačke liči više na opravdanje od prvog.

U vreme kad je ovaj govor držao taj je razlog izgledao zaista lepo. Englezi su bili u zalivu Sirte i na domaku Tripolisa, Sovjeti su pak usled obustave napada od strane nemačke vojne snage, bacili se u mnoge i snažne i preskupe napade. Sve je to Čerčil upotrebio za opravdanje bespomoćnog stanja Britanske imperije na krajnjem Istoku.

Ali od tog vremena stvari su se na sva tri ratišta promenile, i te još kako, i sve na štetu Engleske.

U Egiptu je Romel opet na granici Egipta, a u samom Egiptu se oseća antienglesko vrenje.

U Sovjetiji se ocrtava već ponovo preuzimanje inicijative od strane Nemačke, a već se oseća malaksavanje sovjetskog napada.

Na krajnjem Istoku pao je Singapur. Samo za nedelju dana. A Sumatra i Java su predznaci kontrole Indijskog okeana od strane Japana.

Sutra će Japan preseći pomorske puteve kojim Indija opšti sa ostalim carstvom. Prekosutra će snabdevanje Sovjeta preko Persijskog zaliva i veze Egipta preko Crnog mora i Sueckog kanala biti potpuno ugrožene.

Šta će to značiti za Imperiju britansku? Šta za Sovjete? Šta za posede i protektorate Egipat, Arabiju, Palestinu, Siriju, Irak, Iran? Šta će ostati od uticaja britanskog na Tursku?

Pre svega toga, u ovom govoru Čerčil je već rekao: „Mi jedva uspevamo da držimo glavu iznad vode”. Kako će držati posle toga!

Posle svega toga, ako produži sa ratom na dva fronta (Azija i Evropa), Velika Britanija će potonuti, tj. prestaje da bude Imperija, silazi u red drugorazrednih sila. Ima se njeno stanovništvo u masama iseliti u Kanadu, a na ostrvu da ostanu muzeji, katedrale i palate i posada predstraže anglo-saksonske prema Evropi.

***

To sve izlazi iz ovog govora Čerčilovog.

Jer ako nije imao dovoljno snaga pre pada Singapura i tolikih drugih baza, sad će je imati još manje.

Ulazak Amerike u rat ništa bitno strategijski ne menja. Jer ovaj ulazak dolazi kad je na drugu stranu prišao Japan čiji je vojnički potencijal daleko jači od američkog. A zauzimanje prvoklasnih baza britanskih i američkih lišavaju Britaniju i Ameriku onih mogućnosti kojima Japan sad raspolaže. Nadmoćnost pak koju je nad njihovim flotama zadobio ne može izgubiti Japan sve dok su Amerika i Britanija primorane da svoje flote raspodele i u Atlantskom okeanu i u Sredozemnom moru.

Čerčil u ovom govoru nije hteo da skida odgovornost sa sebe. Da bi pokazao hladnokrvnost. Tada mu je to upalilo.

Ali porazi na krajnjem Istoku su se ređali jedan za drugim. Putnike na brodu više ne može umiriti samo hladnokrvnost kapetanova. Uviđajući i opasnost kapetan menja taktiku. On sad već pronalazi krivce. Prvo je bacio u more dva svoja „verna pomagača”. Publika se opet nije umirila. On je bacio zatim daljih pet „vernih saradnika”.

To bi pomoglo kad bi serija poraza prestala.

Ali zar je to sad moguće?

U Egiptu se oseća da Romel ne misli sedeti skrštenih ruku. Japan pak počinje da vlada Indijskim okeanom.

Šta će onda raditi putnici na velikom i čuvenom brodu koji se zove Velika Britanija?

Ima samo dva izlaza: Ili da ostanu sa ovim kapetanom, ali onda neka se spremaju sami da skaču u more sa broda koji neminovno mora potonuti, — ili neka samog kapetana bace u more, da bi brod promenio pravac, i da bi se spaslo što se još spasti može. Trećeg načina nema.

Ovu prognozu samo potvrđuje poslednji — četvrti po redu računajući od ovog o kome sad pišem — govor Čerčilov.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Ljotić, umro 1945, pre 81 godina.

Izvor

• Ljotić, Dimitrije V., Sabrana dela. Knjiga 10, 1941—1945., Zadruga, Novi Sad, 2001.