Crni mačak

Crni mačak  (1863)  Pisac: Edgar Alan Po, prevodilac: Anonimno

Događaj, koji ću vam sada pripovediti, tako je čudan, a ujedno tako prost, da ga niko valjda ni verovati neće. I sam osećam, da bi zaludu bilo iskati verovanje tamo, gde svoja rođena čustva neće da budu svedoci. Pa ipak nisam lud niti snivam; ali kako ću sutra umreti, hteo bih danas svaliti sa duše svoje teret, koji je pritiskuje.
Pre svega nameravam svetu predložiti neke domaće prigode. Njine posledice napuniše me užasom, mučiše me — uništiše me. Ja sam se od njih svagda stresao i uprepašćivao, drugomu biće strašne, držaće ih za nemoguće. Šat se kadgod nađe čovek, koji će to, što sam bio opazio, protumačiti kao nešto sasvim obično; čovek, koji će to pripovediti blažije i sa manje strasti, i koji će u okolnostima, koje strepeći nameravam ovde pripovedati, naći jedino obični tok prirodnih pričina i posledica.
Još za detinjstva moga znali su me kao poslušna i dobrosrdačna. Bio sam tako mekana srca, da su mi se radi toga rugali moji drugari i saučenici. Naročito sam milovao svakojake životinje i zbog toga puno sam ih doma imao. Gotovo svagda bio sam kod njih i blažen sam bio, kad sam ih mogao gladiti i timariti.
Što sam stariji bivao, tim većma rastijaše u meni ta strast. Ko je zamilovao svog vernog i okretnog psa, tome netreba kazivati, kakvo je u tome uživanje. Iskrena i puna požrtvovanja ljubav nerazumne životinje svagda ima nešto, što neposredno ka srcu govori čoveku, koji je više puta imao prilike osvedočiti se o jadnom prijateljstvu mnogih tako zvanih razumnih stvorenja.
Oženim se u mladim godinama i na veliku svoju radost vidim, da se i moja žena rado sa životinjama zabavlja. Čim je doznala, da milujem domaće životinje, odmah mnoge nabavi, za koje je mislila, da su mi najmilije. Nabrzo imadosmo puno ptica, zlatnih ribica, lepa psa, bela zeca, majmuna i — mačka.
Ovaj mačak bio je vrlo velik i lep, sasvim crn i neobično okretan. Moja žena, kad bi o njemu govorila, svagda bi se setila na gatku, da su sve crne mačke prikrivene veštice. Tim nemislim reći, da je moja žena verovala u tu gatku, a da me ko zapita, zašto to spominjem, morao bih priznati, da je to samo zato što mi je baš to palo na um.
Pluton — tako se taj mačak zvao — bio je moj ljubimac. S njim sam se po najviše igrao. Sam sam ga hranio, a on je neprestano za mnom išao. Teško mu se moglo zabraniti, da za mnom neide i na ulicu.
To prijateljstvo trajaše nekoliko godina. Nesrećom narav mi se među tim sasvim izmenila, te pođe hđavim pravcem; postanem robom demona, koga zovemo — pijanstvom. Iz dana u dan bivao sam sve rasejaniji, srditiji, razdražljiviji, sve sam se manje na druge osvrtao. Nepristojno sam se ponašao spram žene, naposledku sam je i bio. Po sebi se zna, da su i uboge životinje morale podnositi moju zlu volju. Ne samo da sam ih zanemarivao, nego sam ih i mučio. Samo Pluton što je bio izuzetak, a sa belim zecom, sa majmunom i sa psom dosta sam hđavo postupao, ako su mi, ma i slučajno, došli pod ruku.
Bolest moja pođe sve na gore — jer kamo gore bolesti od pijanstva? — i naposledku dođe red i na Plutona, koji već nije bio više ni mlad, te tako naravno beše i zle volje, naposledku, velim, dođe red i na Plutona, da iskusi, šta će reći moja zla volja.
Jedne noći vratim se iz neke krčme, u kojoj sam obično pio, a mačak kod kuće te preda me. Bacim ga od sebe, na što ubogi mačak, hoteći se braniti, ogrebe me po ruci. Jarost me spopadne, niti sam se mogao uzdržati, kao da mi je dosadanja duša iz tela otišla i zli duh mnom ovladao, tako mi se upalila svaka žilica.
I šta učinih! Izvučem iz džepa nožić, otvorim ga, dohvatim jadnoga mačka za vrat i izbodem mu bez okolišenja jedno oko.
Stidim se zbog toga, priznavajući sada svoju surovost, i sav se stresam.
Kad se ujutru probudim — kad sam se ispavao od noćašnjega pića, grozio sam se od zločinstva, koje sam učinio, ali mi se duša neprelomi. Nanovo se predam žderanju i nabrzo sasvim mi nestane iz pameti uspomene na gadno delo.
Mačak vrlo brzo ozdravi. Jama, u kojoj nije bilo oka, strašna je bila, ali se činjaše, kao da mačak nema više nikakvih bolova.
S početka me je bolelo, da me sada mrzi stvorenje, koje me je nekad tako milovalo. Ali naskoro ovlada mnom drugo čustvo; bilo je to besnilo; a kad sam video, da moram propasti, onda postanem pravi okoreli nesretnik.
Filozofija se na tu okorelost grešničku ni najmanje neosvrće, a kao što sam živ, tako sam uveren, da je baš ona jedno od pračustva srca ljudskoga, koje naravi ljudskoj daje pravac i značaj.
Ko među nama nije učinio sto puta podlo ili hudo delo samo zato, što je znao, da netreba da ga čini? To svi znamo, da u nama vlada prkos, da baš protiv onoga grešimo, što zovemo zakonom, i to samo zato, što je to zakon zapretio. Taj duh okorelosti grešničke imao mi je bedu navršiti. Ta dosad neispitana težnja duše, da sama sebe muči, da sama protiv svoga bića greši, to me je gonilo, da prevršim meru nespravedljivosti stram ubogog mačka.
Jedno jutro vežem mu sasvim hladnokrvno uzicu oko vrata i obesim ga o drvo.
Istina, zaplačem se, kad videh jadnoga mačka tako visiti, jer me je voleo; a dao mi je uzrok gnjevu, plakao sam, istina, jer sam osećao, da sam učinio greh, koga mi beskrajna milost milosrdnoga, ali i svemogućeta boga nikad nije mogao oprostiti, ali — ipak neskidoh ubogoga mačka.
Onu noć, kad sam učinio to nedelo, probudi te poklič, da gori. Zavese na mom krevetu bukteše u velike. S teškom mukom spasemo se sretno od plamena ja, žena i sluškinja. Sve je izgorelo i ja ostadoh sa najvećim očajanjem.
Nisam tako lud, da bih tražio kakvu svezu među mojim delom i ovom nesrećom. Samo pripovedam, kako su događaji tekli i neću da prećutim koju kariku na lancu. Sutra dan odem na garište. Svi zidovi srušili se, samo jedan ostao. Bio je to zid srednji, tanak, a malter na njemu većinom se održao, jer je bio od sadra i tvrd.
Oko zida stoje silni ljudi i gledaju na njega sa velikom pažljivošću i revnošću. Čuo sam, gde govoriše: To je čudno! To je znamenito! čim se moje ljubopitstvo vrlo pobudi.
Pristupim bliže i vidim na belom zidu polupupčastu priliku grdne mačke. Prilika beše zaista čudna. Šta više, oko mačkina vrata bio je povraz. Kad ugledah to čudo, tu sablast — inače nisam mogao to zvati — nebeše mom čudu i strahu kraja. Naposledku sam bio u stanju o tome i razmišljati. Pre no što je vatra buknula, visio je mačak u susednoj bašti. Čim se larma dignula, odmah su ljudi došli u baštu, odakle je bez sumnje kogod skinuo mačka i kroz otvoreni prozor u moju ložnicu bacio, da bi me probudio. Kako su se ostali zidovi rušili, pritisli su mrtvoga mačka uz čvrsti sadrovi malter, i tako postade ona prilika, koja mi beše pred očima.
Ako sam tim i umirio svoj razum, ali ne i svoju savest, pričinila je ova prigoda veliko upečatljenje na moje uobraženje. Posle nekoliko meseci dođe mi pred oči mačkova avet, i od to doba osećao sam često kao neko kajanje. Naposledku kajao sam se, što sam, mačka ubio, i merkao sam po krčmama u koje sam odlazio, da li ću naći kakvog mačka, koji bi mu bio nalik, nebih li tim opet nadoknadio mrtvu zverku.
Jedno veče opet sam pola pijan sedio u nekoj takovoj krčmi. Ujedanput padne mi u oči neki crn predmet, koji je bio na velikom bokalu sa rakijom.
Već pre toga gledao sam bio nekoliko minuta u sud, i čudio sam se, da onaj predmet nisam pre na njemu opazio. Priđem k tom predmetu i mašim mu se. Beše to crn, vrlo golem mačak, koji je na dlaku bio isti moj ubogi Pluton, samo što je imao na prsima veliku nejasnu belu pegu.
Tek što sam ga dodirnuo, a on ustane, stane se trti o moju ruku, na sav mah predući. Kao da mu je vrlo milo bilo, što sam ga milovao. Dakle sam tako našao, što sam tražio.
Hteo sam mačka kupiti od krčmara, ali ovaj nije ništa mario za njega, jer, veli, nit’ je pre što znao za njega, niti ga je kadgod video.
Neprestano sam gladio mačka, a kad sam kući polazio, hteo je i mačak sa mnom. Nisam mu to pretio i na putu mnogo sam puta stao i gladio ga. U kući mojoj brzo se odomaći i naskoro postane ljubimac i moje žene.
Što se mene samoga tiče, naklonost moja nije vrlo dugo trajala. Sasvim drugo ispade, nego što sam očekivao; samo neznam, zašto sam se tako gnusio od privrženosti, koju mi mačak neprestano ukazivaše. Naskoro pređe moje gnušenje u pravu mrzost. Gde sam god mogao, uklanjao sam se mačku, a što ga nisam mučio, uzrok je bilo jedino sećanje na pređašnje okrutno delo, od koga sam se stidio. Prvih nekoliko nedelja nisam bio mačka, niti sam ga inače bio mučio, ali što duže, sve sam se od njega većma gadio tako, da sam ga se klonio kao kuge.
Što mi je mržnju bilo pobudilo, bilo je to, da sam video ujutru, kad sam mačka kući doveo, da i on nema jedno oko. A mojoj ženi baš zbog toga se mačak još većma dopadao.
Za čudo, što sam ja mačka većma mrzio, tim se on mene većma lepio, to jest, on se tim većma meni nametao, što sam ga se ja više klonio. Išao je za svakim mojim korakom sa takom stalnosti, da čitaoci nemogu ni pomisliti. Ako sam gde seo, uvek je bio mačak kod mene, ili mi je na krilo skočio i ulagivao mi se, ili je sedio ispod stolice. Jesam li išao po sobi, eto mi se pleće među noge, da često u malo što se nisam preko njega spotaknuo, ili mi je svoje oštre nokte zakvačio u haljine, te mi se popeo čak na prsi. Da ga u taku priliku nisam ubio, prvo je bio uzrok pređašnje nedelo, a drugo poglavito to — bolje da odmah priznam — što sam se sablasti bojao.
Nije mi se bojazan ticala fizičkoga zla, ne — a opet nemogu navesti druge kakve uzroke. Čisto se stidim, da tako što moram priznati, stidim se za to i u tamnici; ali strah i groza, koju mi je to čudo ulivalo, bude još veća sa nestašne primnive. Više puta obraćala mi je žena pozornost na čudnu priliku bele pege, koju sam spomenuo i koja je bila jedina razlika među ovom neobičnom sablasti i onom, kojoj sam došao haka glave.
Neka čitatelj još i to upamti, da je ona pega bila i dosta velika, ali ne dovoljno jasna; ali ujedanput uze na se opredeljenu formu. Bila je sada nalik na neku stvar — i poglavito za to bojao sam se te aveti, i rado bih se bio nje oprostio, samo da sam imao toliko junaštva — bila je, uh, strahote! nalik na vešala!
Bio sam sada neopisano nesretan, tako nesretan, kako zaista niko više na svetu. Pak beslovesno stvorenje, zver, koju sam ubio gadeći je se, to beslovesno stvorenje da meni, stvorenom po obrazu i po podobiju božiju, da meni pričinjava tako golemu nesnosnu muku! Ah! Neimadoh više ni u danu ni u noći mirna časka, jer danju neostavljaše me mačak ni za jedan časak, a noću, prenuvši se svaki čas sa strašnih sanova, osećao sam na licu mačkovo vrelo disanje, a telo njegovo pritiskivaše me na srcu kao mora, pak nisam imao ni toliko sile, da sam ga mogao sa sebe baciti.
Pod sinjim tim teretom ugasi se u meni sasvim, što je još dobra bilo. Od to doba stadoše me podilaziti sve same zle misli, najcrnje, najgore misli. Nikoga i ništa nije mi više mržnja podnosila, a ko je najviše patio od moga čestog, plamenog, slepog i neodoljivog gnjeva, to beše — priznajem to na večitu svoju sramotu — jadna moja žena, koja ne samo da se ni jedanput nije potužila na moju surovost, nego mi je još pokazivala neprestano najveću svoju ljubav. Nesretna mučenica!
Jedanput siđe se sa mnom u podrum, da odande iznese nešto za ručak. Mačak iđaše za mnom niz stepene, i umalʼ što se nisam preko njega skrhao. Strašno sam se razjario. Spopadnem sekiru, pak zaboravivši sasvim na detinjastu bojaznost, koja mi dotle ruku vezivaše, izmahnem na mačka, i zacelo bi ga moj udarac umrtvio, da je pogodio po mojoj volji, ali me žena uhvati za ruku.
Nenadana ova prepona pobudi me na paklenu jarost, trgnem ruku iz ženine ruke i — tresnem sekirom svoju ženu po glavi.
Ni da je glasa dala, klone uz mene na zemlju.
Sad, kad sam strašno ubistvo učinio, neostade mi drugo, nego da trupinu sakrijem. Znao sam, da je ni po danu ni po noći nemogu iz kuće izvući, a da me neopaze susedi. Stotine planova puniše mi glavu. Htedoh iseći trupinu na malene komadiće i spaliti je, čas opet hteo sam je zakopati u podrumu. Onda mi pade na um, da je bacim u bunar u kući, ili da je turim u sanduk, pa da je kao trgovačku robu pošljem gvozdenim putem. Ali naposletku dosetim se na nešto, što je bilo od svega najbolje: naumim to jest, da trupinu u podrumu zazidam, kao što su u srednjem veku radili srdari sa svojim mrtvima.
Za takovu nameru beše mi podrum kako valja. Ne samo da su mu zidovi bili slabi, nego još tu skoro bili su dobrim malterom premazani, koji se još nije bio osušio sa podrumske vlage. Na jednom mestu u podrumu bio se zid ispupčio, bez sumnje bio je tamo kadgod kakav komin ili ognjište.
Nisam ni časka sumnjao, da će mi biti vrlo lako odande izvući cigle, metnuti tamo trupinu i naposledku sve tako zazidati, da niko nebi mogao ništa posumnjati.
Nisam se prevario. Gvozdenom motkom lako izvalim ciglje, onda turim u jamu mrtvaca, naslonivši ga na stražnji zid, zatim zazidam opet sve tako kao što je bilo pre.
Spremio sam vrlo brižljivo kreč i pesak, te napravim malter, koji se od staroga nije ništa razlikovao, onda ga premažem što pažljivije preko cigalja.
Kad sam svoj posao bio svršio, uverio sam se na svoju radost, da je sve onako, kako je trebalo biti. Na zidu nije se baš ništa moglo primetiti, od čega bi se moglo pomisliti na kakvu promenu u zidu. Đubre izvučem iz podruma vrlo pažljivo. Pak osvrćući se na sve strane rekao sam pobedonosno: No, ovde nisam zaludu radio.
Prvo, što sam onda radio, beše, da potražim nakazu, koja me je u poslednje doba toliko mučila, koja mi je ženi bila uzrok smrti; tvrdo sam naumio nakratko s njom svršiti, te jednim udarcem bih je bio umrtvio. Da sam je se samo mogao dočepati, bilo joj je već suđeno; ali kao da se lukava zver bojala moje zloće, te mi se nije smela više približiti.
Nemogu vam iskazati, niti čitatelj može pomisliti, kakav mi je teret sa srca pao, kad gnusnoga mačka nisam više video. Ni na noć nisam ga video — i tako mogoh opet jedanput mirno spavati — da, spavati pored svega teškoga tereta, koji me posle ubojstva pritiskivaše.
Prođe drugi, prođe treći dan, a moga mučitelja nema više. Odanem i osetim se kao slobodan. Gad mačiji, kako se uplašio, onako je za navek utekao. Nestalo ga, i nikad više da mi dođe na oči.
Ah, kako sam sretan bio, makar da sam onako strašno delo učinio!
Kad ženu više neviđaše, zapitaše me, gde je, ali mi je sasvim lako bilo izgovoriti se. Naposledku premetaše mi i stan, ali nenađoše ništa, to se razume. Mislio sam dakle, da sam sasvim siguran — i sretan.
Četvrti dan posle ubistva dođoše mi u kuću ujedanput mnogi policiste, da bi je još jedanput što brižljivije premetali. Ja sam znao, da nemogu ništa naći, pa sam sasvim bez brige bio. Policiste mi rekoše, da i ja budem pri premetanju kuće. Svuda, u svakom kutu progledaše. Naposledku odosmo treći ili četvrti put u podrum. U mene ni da se jedna žilica maknula. Srce mi je bilo mirno kao u čoveka, koji spava. Već se policija spremala da odlazi, sasvim umirena; nisam ja to mogao tako olako propustiti; radost mi je bila velika, niti se dala sakriti. Morao sam ma što reći, pa ma jednu reč, samo da dokažem tim ljudma, kako se osećam sasvim nevin i kako je premetanje kuće po mene dobro ispalo.
Gospodo, rekoh naposledku, kad se policiste već spremaše na odlazak; vrlo mi je milo, da ste se uverili, da vam je podozrenje sasvim neosnovano. Želim vam dobro zdravlje i nešto više učtivosti. Je lʼte, gospodo, ova kuća vrlo je dobro građena? (U svom zanosu, samo da koju reč reknem, nisam znao, ni šta govorim.) Dakako. Ta je kuća vrlo dobro zidana. Gledajte samo, gospodo — šta, vi već odlazite? — gledajte samo, kako su zidovi jaki!
Onda udarim u svom besnom raspoloženju palicom u ciglje na ono mesto, gde sam ženu bio zazidao.
Da me bog sahrani od duha zloga! Tek što se jek od udarca razišao, čujem iz groba nekakav glas.
S početka beše to tamno, zagušeno deranje, nalik na dečije, ali naskoro pusti se u dugo glasovito zavevanje, koje u sebi imađaše nešto sasvim neprirodno i neljudsko. Beše to vijanje, pola strašno, polak pobedno, onako kao što ga mogu dati samo grešnici, koji se pod mukama previjaju, i đavoli koji se tom raduju!
To vam nemogu kazati, kako mi je bilo; sve bi badava bilo. Zanešen odvučem se do protivna zida.
U prvi mah zastaše policiste, i sami ustravljeni, na stepenima, ali odmah za tim dade se teste jakih ruku, da zid svale. Ujedanput se svali cela ona badža.
Očima njinim pokaže se trupina pola istrunula i strašno ukaljana usirenom krvi. Na glavi njenoj seđaše sa razvaljenom kao krv crvenom čeljusti, sa svojim jednim sevajućim okom gnusno stvorenje, koje me laskanjem svojim navede na ubistvo i koje me svojim maukanjem izdade dželatskim rukama.
Bio sam zazidao mačka zajedno sa trupinom!

Izvor

1863. Danica, 17. i 24. novembar, br. 46. i 47. str. 722—725; 737—740.