Carski put i stranputica

Carski put i stranputica  (1941)  Pisac: Dimitrije Ljotić

26—H—1941. g.

Mi nismo imali samo ljubavi za svoj narod. Mi smo mu se i divili istinski.

Kao kad čovek zastane pred izvanrednom veličinom ili lepotom.

Jer ljubav prema svom narodu je redovni stanovnik duše normalnog čoveka. To je proširenje one bogomdane čuvarke svakog bića, ljubavi prema samom sebi. Ali čovek može voleti a da se ne divi.

Mi smo međutim voleli svoj narod i divili smo mu se.

Nismo, razume se, nikad govorili o njegovoj kulturi, niti se njoj klanjali (jer što rekao vladika Nikolaj, kad je Bog zabranio klanjanje svojim velikim delima, suncu i mesecu, kako ćemo se klanjati mi svojim malim delima?). Ali smo se divili zato njegovoj vidovitosti.

Nema naroda koji je tako vidovito kroz metež svoje istorijske prošlosti sagledao glavnu nit i glavni smisao njen, kao što je naš.

Nema naroda koji je u događajima što su se pred njim našli, umeo da nađe svoju stazu da pođe junački njome, da je izgradi u put carski, kao što je naš. I niko nije umeo, kao narod taj, da jezikom, reskim i zvonkim, što ume da zatutnji kao bura i začas opet umili se kao jedva čujni dah tihog proletnjeg dana, iskaže potom taj svoj pređeni put, — i da kao u ogledalu nekom pokaže kako su ga i Nebo i Zemlja učili da se na tom putu održi.

Ljubili smo ga duboko, jer smo mu pripadali.

Divili smo mu se predano, jer je to retkost nad retkostima.

I baš je nama bilo dato da zapazimo da smo otpočeli gubiti, kao narod, tu bogomdanu vidovitost.

I baš je nama bilo dato da okusimo tu gorčinu, gorčiju od svakog pelena, da opazimo sve jasnije znake tog našeg opšteg slepila.

Ali koja korist, kad smo, pored svega toga, doživeli da vođeni slepcima, vidimo svoj narod kako se strmoglavljuje u provaliju, pošto je svoj carski put napustio, zaveden na stromglavicu?

Prelazimo preko naše lične nevolje pri tom, da smo doživeli da nam i zainteresovani i zavedeni dovikuju da smo mi izdajnici. To je najmanja žrtva koju u svojoj predanoj ljubavi dugujemo svom pozvanju i svome narodu.

Ali i u tome su znaci baš naše opšte tragedije.

Jer da smo i mi, kao i drugi, govorili laskajući, da smo na dobrom putu, a ne, kao što smo govorili, da smo dobri svoj carski put napustili, — onda se ne bi za nas govorilo da smo izdajnici.

Da smo govorili, kao drugi: da je Nemačka slaba, — da su Engleska i Francuska jake, — da Sovjetija vodi slovensku i rusku politiku, a ne samo jevrejsku politiku svetske revolucije, — onda za nas ne bi govorili da smo izdajnici.

Da smo govorili kao drugi: da će Jugoslaviju da spase „sporazum” a ne, kao što smo govorili da je taj „sporazum” u stvari sporazum o podeli sfera dva greha koji će Jugoslaviju pojesti, — onda za nas ne bi govorili da smo izdajnici.

U opšte, da smo govorili da je naš dvadesettrogodišnji put slave i veličine, put carski, — a ne put srama i propasti, stramputica, — onda za nama ne bi vikali da smo izdajice.

Ali eto: mi smo baš tako govorili, a ne onako kao što bi za nas lično bilo ugodnije. Mi smo više voleli da se za nas kaže da smo izdajnici, nego da stvarno izdajemo svoj narod, ne govoreći mu istinu, držeći ga u zabludi, obmanjujući ga.

Pa i sad, kad se na delu pokazalo da smo (o gorke naše nesreće!) imali pravo, — da se sve zbilo kao da nam je bilo nedostojnima dato da vidimo sve unapred, — i sad slepilo ne prestaje. Opet smo mi izdajnici, a ne oni koji su nas sve zajedno u ovu nesreću uveli. Opet se na nas baca kamen i blato, a ne na one slepce koji su svojim savetima ili svojom zaglušnom vikom sprečavali da se pravi i istinit put sagleda.

I danas, kad odmah po našem državnom slomu, svesni rodoljubi pokušavaju da ukažu teški ali pravi put iz sadašnjeg našeg položaja, — podmukla propaganda slepih vođa, gnjevnih (što su ludo vodeći doživeli slom, i tvrdoglavo želeći da ustraju na istom putu, ludo verujući da je na kraju imati pravo) — istim načinom, kamenom i blatom, gađa nas iz podzemlja kao izdajice.

Mi smo hteli da očuvamo svoju zemlju da ne upadne u strahovitu dramu čovečanstva — što je jevrejstvo spremilo slepim evropskim i ostalim nejevrejskim narodima. — Mi smo zato izdajnici.

Mi smo hteli sad, posle propasti države, da očuvamo narod svoj u miru, da bi ga sačuvali u životu i snazi, bez čega nema ni slobode ni veličine. — Mi smo zato izdajnici.

Nisu izdajnici oni što su nas besmisleno uvukli u strahovitu i pustošnu dramu što je paklena mržnja jevrejska i dvadesetvekovna njihova priprema spremila.

Nisu izdajnici oni što su nam državu razbili iznutra i tako razbijenu je bacili u rat preslabu moralno i materijalno.

Nisu izdajnici oni što su svojim suludim savetima i delima pripremili Kosjerić i Skelu, Mačvu i Pocerinu i Jadar, G. Milanovac, Kraljevo i Kragujevac.

Ne oni nisu izdajnici. Oni su „borci za narodnu slobodu i narodnu veličinu.”

Ponavljamo: prelazimo ovde preko naše lične nevolje, što smo to doživeli i doživljujemo! Beskrajno je to sitno i malo, prema stihijskim razmerama naše narodne nesreće. Pa to i ne iznosimo da se potužimo radi sebe, već da pokažemo kao dokaz slepila.

Znamo mi da narod kao celina ne govori tako i ne misli tako. To govore oni što su pred njegovom nesrećom krivi, što su ga dovde i doveli.

Ali da mi nismo doživeli to opšte slepilo, — zar bi iko mogao pred narodom tako govoriti, a da ne bude sam bačen pod blato srama i kamen smrti?

Znamo mi da narod u dubokim svojim delovima je i danas najpristupačniji istini i da, kad je čuje, odmah je i pozna, i kroz suze patnje uspeva da vidi i vrati se svome carskom putu istine.

Ali, tolika je i takvo koprena laži koja mu je preko očiju bačena, i tako je podmukla i zaglušna laž posejana oko njega, da na žalost tešku, samo tek posle krvavih i pustošnih iskustava, koje gvozdena i neumoljiva ruka, kao sudbina, baca na njegovo telo i njegova sela i gradove, uspeva da koprenu pocepa i iz guste čečvara laži iziđe pred čistu Božiju istinu.

O narode naš, narode carskog puta i orlovskih uzleta, zar nije bolje i dostojnije tebe, videti svoj put daleko ispred sebe, — a ne ovako kao što ti to nemilosrdno priređuju svakog dana odrođeni tvoji sinovi, tek kad kao slepac padneš u samu nesreću?

O nemoj učiniti, narode naš, da pomislimo da si izgubio preretku i predivnu snagu svojih očiju, što je činila da ni kroz tamu nisi puta gubio, a u zbrci događaja uvek im smisao shvatio.

Izvor

• Ljotić, Dimitrije V., Sabrana dela. Knjiga 10, 1941—1945., Zadruga, Novi Sad, 2001.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Ljotić, umro 1945, pre 81 godina.