Hrvaština u srpskome jeziku

HRVAŠTINA U SRPSKOME JEZIKU  (1900)  Pisac: Ljubomir Nedić

    Svak ko je pratio književnost srpsku van granica Kraljevine morao je opaziti u jeziku, nezavisno od izvesnih pokrajinskih osobenosti, koje su, zasada bar, neizbežne, još i jednu drugu pojavu koja preti čistoti našeg književnoga jezika. Ta je pojava u tome što se u književnost, od toliko godina već, stalno uvlače i odomaćavaju svakojake hrvatske reči koje se protive našemu jeziku. Uporedo s njima idu obično i sintaktičke konstrukcije koje takođe nisu u duhu našega jezika; kao god ni stil kakav se, opet po ugledanju na Hrvate, pokadšto opaža u pisanju u tim krajevima, tako, da nikome ko iole ima osećanja za jezik i zna šta u srpskome jeziku može biti a šta ne može, nije teško, po samome jeziku i stilu, poznati da li je što pisano u Kraljevini, ili van ove, — jep cy sve druge pokrajine naše, posredno ili neposredno, pod uticajem Hrvaštine. Tako je bar zasada; a docnije, ako se bude ovako nastavljalo kako se počelo, neće tome uticaju izbeći ni književnost u njoj. I pošto mi cenimo čistotu jezika i stila, i smatramo da je to dvoje od najveće važnosti za svaku književnost, hoćemo da se zaustavimo malo na ovoj pojavi i ukažemo na posledice od nje.
    Može se, na prvi pogled, učiniti kao da u toj pojavi samoj po sebi nema ničega što bi moglo štetno uticati na čistotu srpskoga jezika i načina pisanja. Nisu li srpski i hrvatski jedan jezik, i nije li korisno da se oni, u nečemu provincijalno različni, približuju jedan drugome, da se uzajamno prožimlju, da se te provincijalne razlike tako izglade, a oni na posletku stope u jezik koji će onda doista biti jedan i isti?
    Mi, pre svega, ne mislimo da se jedinstvu našega književnoga jezika služi kada se ovome daju dva imena. Jezik je taj ili srpski, ili je hrvatski; nikako on ne može biti srpski ili hrvatski (a još manje hrvatski ili srpski). No da to ostavimo na stranu, pošto bi nas ono odvelo na drugo, ne književno polje, — mi ne mislimo ni da se jedinstvu književnoga jezika služi kada se u nj mnogo unose provincijalizmi. Koliko je korisno pojedine provincijalne reči unositi u književni jezik, te ga, tim načinom, bogatiti, i u tome ima mere. S provincijalnim je rečima kao i s onim, čisto lokalnim rečima što se čuju samo u pojedinim gradovima (argot, slang); i provincijalizmi su takve lokalne reči, argot pokrajinski. I kao što je nedopušteno unositi one mesne reči u književnost, tako isto treba biti pažljivi pri unošenju provincijalizama. Ima reči koje nikada neće moći postati rečima književnima, nego će vazda ostati samo provincijalizmi; reči na pr. kao što je dajbudi ne mogu se nikada asimilovati književnome jeziku, i zato im nije mesta u njemu. Tako je s provincijalizmima u svima jezicima; tako mora biti i u našemu. I mi moramo jednom početi misliti o jedinstvu književnoga jezika našeg. A ako bi ko nalazio da se time baš pomaže to jedinstvo, mi bismo mu primetili da se jedinstvo u opšte ne sastoji samo u pridodavanju novih elemenata, nego još i u stapanju njihovu sa onim čemu se oni pridodaju. Tako je u svemu; pa tako je i u jeziku.
    U ostalom, ovo pitanje o provincijalizmima nije ono o čemu smo ovde hteli raspravljati. Mi smo hteli govoriti o Hrvaštini u srpskom jeziku, a to znači o uvlačenju izvesnih stranih reči u naš jezik. Jer hrvatske reči, mislimo one prave, zgoljne, hrvatske reči, to su strane reči; to nisu više reči onoga jezika što ga je Daničić obeležavao kao hrvatski ili srpski. To su nove reči novog jezika, hrvatskog. Hrvati, o kojima je Vuk onako dobro rekao da imaju državu (kakvu to je njihova stvar) i da im treba još samo narod, sasvim su pravo sudili kada su prionuli da stvore sebi jezik: nije li jezik najbitnija odlika naroda? Tako je postao od srpskog jednog dialekta hrvatski jezik; onako isto kao što je, postao i jedan zemaljski (po analogiji, sa naški?), po G. Jagiću, bosanski jezik. Ako je Hrvatima taj jezik dobar, i oni se njim sporazumevaju, mi protiv toga nemamo ništa. Mi smo im dali osnovu, oblike, i zakone; reči, ako im nisu dobre one koje smo im mi dali, mogu, slobodno, i sami praviti; mogu ih, po nama, ako hoće, uzimati i iz Volapika. To je njihov, hrvatski jezik, i oni ga mogu udešavati kako hoće. Nas se tiče naš, srpski jezik; njega moramo čuvati od svega što bi moglo štetno uticati na čistotu njegovu, pa i od Hrvaštine.
    Nećemo ovde nabrajati sve one reči što su se iz hrvatskoga uvukle u naš, srpski jezik. To je nemogućno, a i nepotrebno. Važnije je potražiti otkuda je došlo da se one u njega uvuku. Tome se, kako nama izgleda, nije teško domisliti. Mnoge su, upravo sve, pokrajine srpske u kojima se neguje književnost, osim Kraljevine, u dodiru s Hrvaštinom; one su, bez malo, sve pod uticajem Hrvaštine, jedne, po tome što su pod hrvatskom upravom, a druge zato što se u njima ide na ruku Hrvaštini. Zvanični nazivi su hrvatski; pojedine reči što se u saobraćaju upotrebljuju, isto tako. Neizbežno je da se svi ti izrazi odomaće, najpre u običnom govoru, da posle pređu i u književnost. Kada se na pr. upravnik zove ravnatelj, ili kada se u zvaničnim oglasima objavljuje kakva dražba, svet se naposletku, navikne na te reči, i one vremenom steknu pravo građanstva i u književnosti i odomaće se u njoj. Isto je tako i s tolikim drugim rečima; i one se postupno, neosetno, ali i neminovno, uvlače u jezik; i mi možemo čitati u srpskim knjigama i listovima na pr. svetlo, mesto svetlost; možemo čitati dakako tamo gde Srbin tu reč ne bi nikada upotrebio („o tome, dakako, treba razmisliti”); možemo čitati iskaze o milodarima, reči koje običan školovani Srbin, koji, pored svojega maternjeg srpskog, ne vlada još i hrvatskim jezikom (ili bar nemačkim, po čijim su rečima ove reči skovane) nikako i ne razume. Da ne pominjemo daljih primera, navešćemo još samo kako smo, u više prilika, u izvodima iz zapisnikâ Matice Srpske, čitali o rešenjima da se zgotove slike nekih narodnih dobrotvora. Gotovi se što za jelo, i tako bi, po tim izvodima, moglo izgledati da je rešeno da se oni dobrotvori (iz zahvalnosti, zar?) in effigie pojedu. Neka se ne misli da mi ovim hoćemo da pravimo jevtine dosetke: stvar je ova i suviše ozbiljna da bi oko nje trebalo voditi šalu.
    Ovakvih, hrvatskih, upravo nikakvih reči može se čitati u knjigama i listovima što izlaze van Kraljevine puno; neki od njih mogu se pokadšto čitati i u listovima što u Beogradu izlaze, naročito otkako su u njima počeli pisati izvesni novinari iz takozvane Trojedne Kraljevine. Da takve reči ne bogate naš jezik, mislimo da ne treba naročito dokazivati. One mu mogu samo uditi, i zato im nije mesta u srpskome pisanju. I ne samo da ovim rečima što su uzete neposredno iz hrvatskoga nije mesta u srpskome pisanju, nego ni onima koje su, po ugledanju na Hrvate, skovane po nemačkim nekim rečima. I to je, u nekoliko, i posredno, uticaj Hrvaštine: mi vidimo kako Hrvati rade, i mislimo da i mi treba tako da radimo. Mi mislimo da u našem jeziku mora biti sviju onih reči što ih ima u nemačkome, i mislimo, još, da nam ih valja kovati po nemačkome, ropski, da u svemu, po osnovi i kako su iz nje izvedene, izgledaju na one nemačke reči. Oni koji takve reči kuju izgleda da ne vode nikakva računa o tome da svaki jezik ima svojih reči i da one koje su dobre u jednom jeziku ne moraju zato biti dobre, isto takve, i u drugome; i da zato, ako se one već moraju kovati, treba ih udesiti onako kako će one najbolje odgovarati jeziku u koji se uvode. Uzmimo, primera radi, u nas, po gotovo, već odomaćenu reč udžbenik. Mi o toj reči, istina, ne znamo da li je ona uzeta od Hrvata ili je ona u nas skovana; toliko je izvesno da je ona skovana onako kako Hrvati sebi kuju slične reči. Isto je tako, za nas bar, izvesno da je to nespretna, kakofonična reč. Ali to ne čini ništa: nama treba takva reč, a mi je bolju ne možemo skovati no ovakvu kakva je. I doista ne možemo, — ako se vežemo za nemačku reč. Ali zašto bismo se vezivali za nju? Zašto bismo mi svoju reč morali udešavati prema Lehrbuch, kada Francuzi za ono što ta reč treba da označi kažu traité, a Englezi text-book? I ako je ove reči još nezgodnije uzimati za osnovu novoj srpskoj reči no onu nemačku, — toliko iz njih bar možemo videti da se ne moramo vezivati ni za jednu stranu, nego sasvim samostalno udesiti svoju reč kao što su i drugi udesili svoju.
    Kao što je s ovom tako je i s mnogim drugim rečima: i one se, isto tako, kuju kako će u svemu izgledati na nemačke po kojima su skovane. Mi i u tome, kao što rekosmo, vidimo, donekle bar, i posredno, uticaj Hrvaštine. I taj posredni, kao god i onaj neposredni uticaj treba suzbijati, — ako nećemo da nam, jednoga dana, književni jezik doista bude srpski ili hrvatski.

Izvor

Zora, 1. 9. 1900. Godina peta. str. 267-270.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ljubomir Nedić, umro 1902, pre 124 godine.