U 27 martu razum nije učestvovao

U 27 martu razum nije učestvovao  (1943)  Pisac: Dimitrije Ljotić

Događaj od 27 marta biće docnijem istoričaru nerazumljiv, jer će teško moći da objasni ludilo strasti, koje je državu i narod bacilo u nesreću. To mogu shvatiti samo oni koji su to doživeli, a sami su tog ludila bili oslobođeni, pa su s tugom gledali kako jedna strašću opijena gomila ruši ono što su napori i žrtve drugih stvarali.
Dve su sile delovale u pravcu ove naše nesreće: prva je ono što se u našoj unutrašnjoj politici zvalo „normalni razvoj situacije”, koji je strmom ravni od Petra Živkovića i njegovog parlamenta preko V. Marinkovića, Milana Srškića i Nikole Uzunovića doveo do Boška Jevtića, da bi kroz njegove izbore doveo Milana Stojadinovića, čijeg se izbora došlo do Dragiše Cvetkovića. Odavde se moglo ili u uspon, da se imalo pameti, snage i ljubavi ili u ambis, ako se to nije imalo. Mi smo, poleteli u ambis.
Druga je nesreća što smo u spoljnoj politici, i mi, kao i narodi zapadne Evrope i Amerike, u glavnom gledali stvari tuđim očima, i mislili tuđom pameću: očima i pameću međunarodnog jevrejstva, koje nas je sve zajedno, zbog toga, gurnulo u propast, gurajući nas za svoje interese u ovaj rat.
Ali, eto, iako smo izložili, sile koje su dovele do ovog događaja mi nismo u stanju da prikažemo ludilo strasti, pijanstvo kojim smo u nesreću upali. A ovo nam je bila namera. Ovde smo, pak, samo izneli od koga smo pića točili. Moramo se, dakle, dublje zanjuriti da sagledamo bliže uzrok svoje nesreće.
Kod prve sile koja je delovala i dovela do naše nesreće, mi smo samo naveli zvanične nosioce firme, koliko da njihovim imenima obeležimo strmu ravan naše propasti koja se završila pučom od 27 marta. Ali, pored njih i ispod njih postojao je i drugi proces: narodna reakcija na „normalni razvoj situacije”. Nije ta reakcija bila ni antidržavna ni antimonarhijska. Naprotiv. Samo se osetilo da je organski potrebno narodu oduševljenje, da on traži takvu svoju narodnu državu, gde će se njegova ljubav uobličiti u gradilačko oduševljenje. A mesto toga mu se odozgo pružaju oblici, otkucava ritam, koji njegovu ljubav dovodi do besa rušilačkog. Nije se htelo shvatiti da život zna samo za dva oduševljenja: gradilačko i rušilačko. Čamotinja je bolest iz koje život mora preći u bes rušenja, ako mu se ne stvore uslovi za oduševljenje gradilaštva. A nas je formalistika i laž koja joj je bratio, vodio samo kroz čamu.
Mislilo se da se ta organska narodna potreba može zataškati, obmanuti, prevariti formalnim, šturim, praznim rešenjima, opravdanim ovakvim ili onakvim rezultatima glasanja na ovim ili onim izborima ili u parlamentu. Pri čemu se zaboravljalo da ta formalna rešenja mogu neko vreme da pokrivaju istinu — ali kad se više stvari steknu na nekom preseku, onda se istovremeno neće moći tim formalnim rešenjima parirati nastale opasnosti. Svi su bili svesni da su ta formalna rešenja dovoljna još za sasvim ravne puteve, za sasvim tiho vreme. Prvi jači potres će srušiti sve to i mi ćemo se naći pred propašću svojom.
Kao što se vidi, ispunila se mera stvari. Osećalo se da je dodirnuto dno. Nije se moglo dalje. U najozbiljnija vremena država se nalazi u slabim rukama i pred slabim glavama. Bilo je proleće na pragu. „Dokle ćemo da nas davi čamotinja?” pitao se nesrećni svet. „Ide proleće”. Došla je propast.
Nikoga ne optužujemo. Mi samo objašnjavamo otkud ono ludilo, pijanstvo, u čemu se utopila odjednom svetlost razuma.
Sigurno je samo jedno, ako je već reč o krivici, onda neka niko ne misli da su samo nosioci onih formalnih rešenja krivci. Još sad se mora znati, da tu nose, i često ne manju krivicu, i dirigenti one narodne reakcije. Danas se mora reći: bilo je izvanredno malo ljudi dobre volje, onih kojima je opšta stvar, a ne privatni posao ili pakost, bila glavna stvar, kako gore, tako i dole.

Pijanstvena snaga one druge sile nije bila jedinstvena. Kod mase narodne je bila tome osnova strah za državom. Kod njenih dirigenata je bila osnova u strahu za sopstvene pozicije. Kod naroda je strah izazvan lažima. Govoreno mu je uvek samo pola istine, koliko da mu se strah održi i poveća. Sva usta koja su govorila celu istinu, bila su već mesecima onemogućena. Vešto se sve to vezivalo za slabost unutrašnje politike i nadama na njenu radikalnu promenu. Dirigenti su pak verovali da pakt znači duboku promenu i unutra: moraće se zbaciti tuđe naočari, moraće se prestati gledati očima jevreja iz Londona, Pariza, Moskve i Vašingtona. A to može da dovede do promene onih koji to nisu u stanju. Na žalost kod nas je ovih bilo i inače mnogo.
Ali strah obično koči a ne pokreće. Da bi se dobio pokret treba neki aktivni afekat. Dirigenti su sami imali ovo u svojoj mržnji prema onome koji je ugrožavao pozicije koje su držali ili se nadali da ih dobiju, a našli su pomoć i kod onih krugova koji su gurali svesno naša kola putem boljševičke rezolucije.
Mase narodne nisu imale mržnju i zato njihova reakcija spoljno-politička nije bila violentna, čime se najbolje tumači držanje tih istih masa u žalosnom ratu od 6—15 aprila. Ali strah je ukočio zdrave narodne instinkte da spreče nesreću.
Njihova reakcija je bila čisto unutrašnje-politička, iskorišćena od njihovih dirigenata povodom spoljno-političkog momenta (na koji su same narodne mase obmanute, reagirale samo strahom) dok su njihovi dirigenti imali još i mržnje.

*

Narod naš zaista ima mnogo razloga da misli o 27 martu. On je polazna tačka njegove duševne i nacionalne katastrofe i sviju njegovih dosadašnjih — i ko zna još kolikih, nesreća.
Analiza ovog događaja pokazuje da u njemu razum nije učestvovao.
A naš narod veli: „Koga Bog hoće da kazni, tome pamet uzme”.
Iznad dakle svega vidljivog što se dešavalo do 27 marta i samog tog događaja, po vajkadašnjem narodnom mišljenju stoje tri pojma: grehovi naši, Bog veliki i kazna njegova.
Ni objektivna istorija neće, kad sve bude bilo poznato, moći o ovom događaju drugo što da kaže, nego ono što je narodna mudrost rekla.
A odatle, da zaključimo, da nam spasenje neće doći drukčije, već ako Bog dozvoli da nam se pamet vrati pri čemu se nadamo više u milost Božiju nego u njegovu pravdu.

Izvor

Srpski narod, 27. mart 1943. Broj 12. Godina 2. Str. 3.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Ljotić, umro 1945, pre 81 godina.