U proleće (Mopasan)

U proleće Pisac: Gi de Mopasan, prevodilac: Svetislav A. Petrović

Kad ogranu prvi lepi dani, kad se zemlja prene iza sna i zaodene zelenilom, kad mlak mirisan vazduh stane da nas miluje po koži, da nam ulazi u grudi, i kao da prodire i u samo srce, onda nas obuzme neka nejasna čežnja za neodređenom srećom, neka želja da pojurimo, da poletimo nekud, da potražimo i neobične doživljaje, da se nagutamo proleća. Kako je prošle godine zima bila zdravo ljuta, to je kod mene ova potreba kretanja postala u mesecu maju kao neko pijanstvo koje me je obuzelo, kao napon života i zdravlja koje se prelivalo.

Kad sam se jednoga jutra probudio, ugledao sam kroz prozor, iznad susednih kuća, veliko plavo nebo sve zažareno od sunca. Kanarinke se raspevale u kavezima na prozorima; služavke su pevale na svima spratovima; veseo žagor dopirao je odozdo sa ulice; i ja iziđem od kuće, svečano raspoložen, i uputim se ni sam ne znam kuda.

Ljudi koje sam sretao na ulici smešili su se; neki dah sreće lebdeo je svuda u toploj svetlosti novoga proleća. Izgledalo je kao da je nad celom varoši ćarlijao povetarac ljubavi; i mlade žene koje su promicale u jutarnjim haljinama, s nekom skrivenom nežnošću u očima i s nečim mekšim i gracioznijim u hodu, izazivale su neko nespokojstvo u meni.

Ne znajući kako, ne znajući zašto, došao sam na obalu Seninu. Parobrodi su jedrili u Siren jedan za drugim, i odjedanput mi se neobično prohte da i proletim kroz šume.

Krov na lađi bio je prekriljen putnicima; prvo sunce izmamilo je ljude iz kuće i protiv njihove volje, i sad se svi guraju, idu tamo amo, i zapodevaju razgovor s onima koji su do njih.

Do mene je bila jedna devojka; bez sumnje kakva radnica, s čisto pariskom gracijom, s lepuškastom plavom glavicom i grguravom kosom na slepim očima; kosa, koja je izgledala kao nakudravljeni zraci sunčevi, spuštala se do uha, išla do zatiljka i lepršala se na vetru; zatim, sniže, pretvarala se u male, tako sitne, tako lake, tako plave, da su se jedva nazirale, ali je čovek osećao neodoljivu želju da ih obaspe poljupcima.

Kako nisam skidao oka s nje, ona najzad okrete glavu k meni, a zatim brzo obori oči; u isto vreme, jedna laka borica, nalik na osmejak koji će tek da se pomoli, uvuče malo kraj njenih usta, i pokaza i tu one sitne, meke, glatke i blede malje koje je sunce pomalo zlatilo.

Tiha reka širila se sve više. Neka toplina i tišina lebdele su u atmosferi, i neka vreva života izgledala je da obuhvata celi prostor. Moja suseda ponova diže oči, i, ovaj put, kako sam je ja neprestano gledao, osmenu se odista. S tim osmejkom bila je neobično mila, i u pogledu kojim me je krišom pogledala ukaza mi se mnogo štošta, mnogo štošta što dotle nisam znao. U njemu sam video nepoznate dubine, svu draž ljubavi, svu poeziju o kojoj sanjamo, svu sreću za kojom jednako čeznemo. I mene obuze luda želja da raširim naručja, da je zagrlim i odnesem negde i da joj tamo šapućem na uvo slatke melodije ljubavnih reči.

Taman sam naumio da otvorim usta i da joj priđem, kad me neko potapša po ramenu. Okrenem se iznenađen, i videh jednoga sredovečnog čoveka, vrlo običnoga na oko, gde me tužno gleda.

— Želeo bih da govorim s vama, reče mi.

Ja se namrštih, i on to bez sumnje vide, jer dodade: — „Stvar je vrlo važna“.

Digoh se i pođoh za njim na drugi kraj lađe: — „Gospodine, otpoče on, kad nam zima dođe na prag sa cičom, kišom i snegom, vaš vam lekar govori svakog dana: „Utopljavajte dobro noge, čuvajte se nazeba, katara, bronhita, plevrita“. I vi se onda pazite ne može biti bolje, nosite flanelske pršnjake, debele gornje kapute, teške cipele, i ipak odležite po dva meseca u krevetu. Ali kad se vrati proleće, kad prolista lišće i procveta cveće, kad topli povetarci dođu da razneže čoveka, kad se s polja i livada dignu mirisi koji u vas unose neki nejasni nemir i uzbude vas, ne znate ni sami zašto, nema nikoga koji će doći i kazati vam: „Gospodine, čuvajte se ljubavi! Ona je u zasedi svuda; ona vas vreba iz svakog kutića; sve njene lukave mreže razapete su, sve njeno oružje zaoštreno, sva njena izdajstva udešena. Čuvajte se ljubavi!... Čuvajte se ljubavi! Ona je opasnija nego katar, bronhit ili plevrit. Ona ne prašta nikome, i nateruje svakoga da čini teške gluposti“. Jest, gospodine, ja mislim da bi vlada svake godine trebala da udari po zidovima velike objave s ovim rečima: „Proleće se vraća. Građani francuski, čuvajte se ljubavi“; isto tako kao što se piše po izlozima i klupama: „Čuvajte se sveže boje!“ — Ali kako vlada to ne čini, ja je evo zamenjujem, i ja vam kažem: „Čuvajte se ljubavi; ona hoće da vas uhvati u svoje zamke, i moja je dužnost da vam to ranije kažem, kao što se to kaže u Rusiji mimoprolaznicima kad nos hoće da im se smrzne“.

Stajao sam neko vreme zabezeknut pred ovim čudnim čovekom, a zatim mu rekoh dostojanstveno: — „Na kraju krajeva, gospodine, čini mi se da se vi mešate u ono što vas se nimalo ne tiče“.

On se trže, i odgovori mi: — „O gospodine, gospodine! kad vidim da se jedan čovek davi u kakvom opasnom viru, zar treba da ga ostavim da se utopi? Evo čujte šta je sa mnom bilo, i onda ćete razumeti zašto se usuđujem da vam tako govorim. „Bilo je to prošle godine, u ovo isto doba. Moram vam najpre kazati da sam činovnik u Ministarstvu Mornarstva, gde su naši šefovi, komesari, zbog onih svojih činovničkih širita, uobrazili da su pravi oficiri, i postupaju s nama kao da smo momci na lađi. — Ah, da su svi šefovi obični građani u kaputu. — Ali manimo se toga. — Ele, ja sam iz svoje kancelarije uvek viđao jedan mali i sav plav krajičak neba gde su letale laste; i meni je dolazilo da zaigram usred svojih crnih fascikula.

„Želja za slobodom tako je rasla u meni da najzad, makar kako da mi je to bilo neprijatno, odoh svome šefu, jednom nabusitom i večito ljutom čovečuljku, i rekoh mu da sam bolestan. On me pogleda pravo u oči i oseče se: — „Ne verujem vam ni jedne rečce, gospodine. Ali ipak idite. Samo vas pitam da li se u kancelariji ma što može raditi s takvim činovnicima?“

„Ali ja sam već bio odjurio, i došao sam na Senu. Vreme je bilo kao i danas; i ja sednem na ovu istu lađicu da se malo prođem do Sen-Klua.

„Ah, gospodine, kako bi mi moj šef bio dobro učinio da me nije pustio!

„Činilo mi se kao da se širim na suncu. Voleo sam sve, lađu, reku, drveće, kuće, ljude koji su bili oko mene, sve. Imao sam volju da zagrlim što, makar šta: to je ljubav razapinjala svoju zamku.

„Najedanput, u Trokaderi, uđe u lađu jedna devojka s boščicom u ruci, i sede sproću mene.

„Što jest jest, gospodine, bila je lepa; ali je čudnovato kako nam žene izgledaju lepše kad je vreme lepo, u prvim danima proleća: onda imaju u sebi nešto što opija, neku draž, nešto naročito, ne umem vam ni sam reći šta. One onda dođu onako kao vino posle sira na večeri.

„Gledao sam je, i ona je mene gledala, ali samo ovda onda, kao i vas ona vaša maločas. Najzad, kako smo se dugo gledali, učinilo mi se da se već poznajemo toliko da se možemo upustiti u razgovor, i ja je oslovim. Ona mi odgovori. Badava, bila je zdravo umiljata. Opijala me je, dragi moj gospodine!

„U Sen-Kludu siđe s lađe, — ja se uputim za njom. — Imala je da preda neku izrađenu narudžbinu. Kad se vratila, lađa je baš bila otišla. Ja stadoh da idem pored nje, i prijatan vazduh izmamljivao nam je oboma uzdahe.

— „U šumi mora da je sad vrlo lepo“, rekoh joj ja.

— „Oh, zaista!“ odgovori ona.

— „Kako bi bilo da se malo prošetamo tamo; hoćete li, gospođice?“ „Ona me brzo zagleda ispod oka, kao da htede dobro da proceni ko sam i šta sam, i zatim, pošto se neko vreme ustezala, najzad pristade. I onda smo stali da idemo šumom jedno pokraj drugog. Ispod drveća koje se još nije bilo potpuno razlistalo, trava, visoka, gusta, sjajno zelena, kao da je lakovana, sva se prelivala u sunčanoj svetlosti, a po njoj je bilo puno sitnih bubica koje su se isto tako volele. Odasvuda su se čule ptičje pesme. Onda moja lepotica stade da trči i skače, opijena vazduhom i poljskim mirisima. I ja sam trčao za njom skačući kao i ona. Oh, gospodine, kako je čovek glup ponekad!

„Zatim otpeva kao u kakvom zanosu stotinu pesama, arije iz opere, Mizetinu pesmu! O kako mi se ova Mizetina pesma onda učinila poetična!... Da plačem skoro! Oh, sve su to gluposti koje nam samo mute pamet; ne uzimajte, molim vas, nikad ženu koja peva u polju, naročito ako peva Mizetinu pesmu. „Ona uskoro posusta i sede na jednu zelenu kosu. Ja sam se namestio kraj njenih nogu, i uzeo je za ruke, za njene majušne ruke sve izbodene iglom; i to me se kosnulo srca. Govorio sam u sebi: — „Ovo su svete belege rada“. — E moj gospodine, znate li vi šta su te svete belege rada? To su tragovi svih ogovaranja u radionici, svih obešenjakluka koji se na uvo šapuću, tragovi duše ukaljane skaradnošću i poganištinom koja se tu priča, izgubljene nevinosti, svega glupog brbljanja, sve mizerije svakodnevnih navika, sve ograničenosti ideja što ih nalazite kod svih prostih i neobrazovanih žena, a što su duboko i nadmoćno ukorenjene kod žene koja ima na vrhu prstiju svete belege rada. „Zatim smo se dugo gledali u oči. „Oh, koliku silu ima žensko oko! Kako uznemiruje, osvaja, upravlja nama, gospodari! Kako izgleda duboko, puno obećanja, puno beskrajnosti! I to se onda kaže: gledaju jedno drugom u dušu. Moj gospodine, da znate kolika je glupost to kazati! Da ljudi tada odista vide u dušu, oni bi bili mnogo pametniji, kažem vam. „I na kraju krajeva, bio sam sasvim zamađijan, lud. Hteo sam da je stisnem u naručja. Ona mi je rekla: — „Dole šape!“

„Onda sam klekao kraj nje i otvorio joj svoje srce; i izlio sam na njena kolena svu ljubav što me je gušila. Ona je izgledala začuđena videvši kod mene promenu u držanju, i gledala me je ispod oka kao da veli u sebi: — A, tako li treba s tobom, dragi moj; bogme, onda se drži.

„U ljubavi, gospodine, uvek smo mi deca, a žene trgovci.

„Mogao sam je i „zavesti“, nema zbora; tek sam docnije razumeo koliko sam bio glup; ali u tom času ja nisam žudeo za telom, već za ljubavlju, idealom. Zanosio sam se kojekakvim osećanjima kad sam trebao mnogo bolje da upotrebim svoje vreme. „Kad se sita naslušala mojih ljubavnih izjava, ona se diže; i mi se vratimo u Sen-Klu. Rastali smo se tek u Parizu. Pri povratku izgledala je tako tužna da je zapitah šta joj je. „Mislim nešto, odgovori mi ona, kako ovakvih dana kao što je ovaj današnji nema na pretek u životu“. — Srce mi je bilo da iskoči iz grudi. „Video sam je opet iduće nedelje, i u nedelju za ovom, i posle smo se nalazili redovno svake nedelje. Vodio sam je u Bužival, Sen-Žermen, Mezon-Lafit, Poasi, svuda gde se provodi ljubav po okolini.

„Ona se, nevaljalica jedna, pretvarala da ludi za mnom.

„Najzad sam sasvim izgubio pamet, i posle tri meseca uzeo sam je za ženu.

„Šta ćete, gospodine, činovnik sam, samac, bez porodice, bez saveta. Činilo mi se da će mi život biti sladak kad imam ženu. I oženim se. „Oženim se ženom koja me posle grdi od jutra do mraka, koja ne razume ništa, ne zna ništa, zanoveta koješta neprestano, peva koliko je grlo donosi Mizetinu pesmu (oh, ta Mizetina pesma, ima li na svetu išta dosadnije!), tuče se sa ćumurdžijom, priča vratarci najpoverljivije porodične stvari, poverava komšijskim služavkama sve tajne iz bračne postelje, oblaguje svoga muža kod bakalina, hlebara i kasapina, i u čijoj je glavi bezbroj tako glupih stvari, tako budalastih verovanja, tako smešnih i čudnih mišljenja, tako gorostasnih predrasuda, da ja klonem duhom i oblijem se suzama, gospodine, svaki put kad god govorim s njom“.

On zaćuta, malo zadihan i vrlo uzbuđen. Ja sam ga gledao, i bilo mi je žao ovog naivnog dobrosrećnika. Baš sam hteo da mu odgovorim štogod, kad lađa stade. Bili smo prispeli u Sen-Klu.

Ona devojka što mi je maločas unela onaku vatru u srce diže se da ide. Prođe pokraj mene, pogleda me ispod oka i krišom se osmenu, osmejkom koji čoveku oduzima pamet; zatim skoči na štek.

Ja poleteh za njom, ali me moj sused uhvati za rukav. Otrgnem se i pođem opet, no on me zgrabi za peševe od kaputa, i vukao me je nazad govoreći: — „Ne dam vam da idete! ne dam vam da idete!“ tako glasno da se svi okretoše.

Smej se zaori oko nas. Ja sam stajao kao prikovan, van sebe od gneva, ali se ipak uzdržah bojeći se podsmevanja i skandala.

I lađa se opet krenu.

Devojka, stojeći na šteku, gledala me je kako se odmičem, razočarana, dok mi je moj gonitelj šaptao na uvo trljajući ruke:

— Učinio sam vam jednu veliku uslugu.

Izvori

Srpski književni glasnik, 1. jul 1904. Knjiga ХII, Broj 5. Str. 971—978.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetislav A. Petrović, umro 1945, pre 81 godina.