UTEHA I NADA
Kad se rodih i kad se odgajah,
Mračna prošlost od mene zataja;
Il’ ako bi snove javom zvali,
Imao bih šaren venčić mali
Spomenika iz najslađih dana
Ubavoga moga detovanja.
K’o kad tica poletarče metne
U blag kljunić, pa uči da letne
Preko neba, preko vitih granja,
Te mu s’ čini kao sve da sanja:
Tako i ja moje prve dane,
Nežne, slatke, meke, obasjane —
Oprostite, sad ću reći krivo —
Il’ sam sniv’o, ili sam uživ’o.
Ali namah iza sanka irenuh,
U zrelije kad se doba krenuh:
Neki teret svali se na mene
I nestaše staze utrvene,
Poslastica od nevinih leta
Zagorči mi, pa poče da smeta,
A duša mi, ’nako vedra, laka,
Zamagli se, k’o u sred dimnjaka.
Onda stadoh na raskršće sveta,
Pa od bola svuda se okretah;
Nešto teško pritište mi grudi.
Pa kad videh gomilicu ljudi,
Priđem jednom, pitam: ko si? šta si?
«Ja sam zloba» — pa sta da se plazi,
Smrče mi se, okrenem se drugom,
A on kriknu sa najvećom rugom:
«Ja sam briga i ljudima vladam,
Svoje trnje u srca im badam.»
Bi mi teško; moja duša mlada,
U svom cvetu htede da opada;
Al’ tek onda predstave se meni
Dve lepojke u beloj kopreni,
Jasna svetlost obličje im krasi,
Drobna rosa nagizdala vlasi,
Čela vedra kao na vrhunce
Kad izšeta podmlađeno sunce,
Na obrazu blag osmejak sedi —
Da s’ istoiiš, kada te pogledi.
Učini mi s’ ka’ da su mi svojte.
Blagim glasom ja im rekoh: Stojte!
Šta ste? Ko ste? Kuda li idete?
Ja vas molim da me povedete.
«Mi smo izvor blagostan i vreo,
Mi smo danak veseo i beo.
Očajanju napretka ne damo,
Iz korena žile mu čupamo.
Na koga se kamen •— teret svali,
Naša ruka dole ga obali.
Gde vidimo oleđenu tugu,
Tu prospemo ka’ šarenu dugu
— Kad za nebo polušar prilepi —
Rosno cveće razbribriga lepih.
Zbogom, momče, u prvome cvetu
Naći ćemo s’ u belome svetu.
Sve radosti kad ti se pokradu,
Samo zovni utehu i nadu.»
To rekoše , pa prnuše visu,
Izgubiše s’u slatkom mirisu,
Iščeznuše, ’nako lepe, bele —
Možda gore Bogu u anđele. —
A ja ostah, parče hladne stene,
U tišini gore usamljene;
I bez Boga, i ie želeć’ ništa,
Stah na binu svetskog pozorišta.
I mgšuše istegnuta leta.
Ja se mnogo po seleni šetah:
Penj’o sam se k’o kad tica prne,
Padao sam i u bezdne crne,
Gde je ponoć, gde je puno tmina,
I ledeno more od gorčina;
Plivao sam po moru od slastn,
Uživao i ruge i časti;
Preživeo svakojake dane
I jurio svuda na sve strane:
Ali kikad, kad najteže beše,
Do srca mi jadi ne dopreše;
Uvek sam se opirati znao,
Nikada im nisam podlegao.
U najgori kad sam tesnac pao,
Ja sam nadu i utehu zvao,
I hvala im, obe mile seše
Junački me do vrha izneše.
