Uspomene iz detinjstva
| Uspomene iz detinjstva (1899) Pisac: Radoje Domanović |
Moj otac je u mlađim godinama bio strastan lovac. I dan-danji voli dobre puške, i čim bi mu se koja nova dopala, odmah bi je kupio pa ma kako bilo, iako mu i inače nekoliko njih vise o čiviluku, davno neupotrebljivane; takođe još drži kerove, pazi ih i hrani bolje nego stoku.
Možete misliti tek kako ih je pazio dok je još lovio. Ja se jedva, kao kroza san, opominjem nekog starog Trape, za koga otac još i danas sa zanosom priča. U Trapu nije smeo niko dirnuti, kao, bože me prosti, u ikonu. To je bio uzrok te je uvek između oca i matere bivalo spora zbog kerova, kad bi, recimo, koji ker oborio lonac ili zavukao njušku u šerpu s jelom.
– Kerove ne diraj; to nisu kao drugi psi, s njima treba biti bolji no s nekim ljudima! – odgovori on ozbiljno, i uzme milovati kerove, a oni skaču okolo i penju se šapama uz njega, a on im tepa, i čisto nekako razgovara s njima. Naročito je Trapa za majku bio čitava napast u kući. Stotinu puta je sirota oplakala „zbog te proklete psine!“ Obali Trapa nešto u kujni, ili odvuče batak od isečene kokoši, i majka ga ćuši nogom, a otac nada vikati kao da si mu oko iskopao.
– Dođe mi da ’vatam beli svet i bežim iz svoje rođene kuće zbog jedne psine! – uzviknula bi često u takvoj prilici očajno.
– Odneo batak, pa pojeo, pa ako! A koliko si ti zečeva pojela što sam pred njim ulovio, pa se to zaboravilo? A i sad bi ti lisice i nos odgrizle da nije Trape! – dokazuje otac, i miluje psa kao ono kad kažnjeno dete kogod mazi i teši da ne plače
Kad sam ja bio đače još u osnovnoj školi, onda ne beše dana, naročito zimi, da makar malo ne provrlja s puškom. Leti, za vreme školskog odmora, vodio me je uvek praznikom i nedeljom po zabranima u lov na golubove. On lovi, a ja ulovljenu pticu nađem i nosim u tkanoj torbi.
Uvek se sećam, kao danas da gledam, one pripreme njegove i polazak u lov ranom zorom zimskih dana.
Probudim se rano, pre zore. U sobi još mrak; kroz ključaonicu od vrata svetluca svetlost iz kujne i čuje se očev i majkin razgovor. Vrata se sobna otvore i unutra uđe Šule, naš momak, s vatraljem punim žara, te založi plehanu peć. Dok on duva i raspiruje vatru, ja se šćućurim pod pokrivačem od hladnoće. Zatutnji i zapuckara u peći, a svetlost od plamena treperi, gde slabije gde jače, po duvarovima, podu i šašovcima. Čujem kako pred vratima od kujne otresaju noge od snega, a znam da su to naši susedi Toša i Pavle navratili na oca. Pored prozora zasija svetlost od fenjera, i preko sobe promakne Šulina senka, a odmah zatim čujem kako zahrže kulaš u aru i lupi nekoliko puta nogom, jer zna da mu se nosi zob.
Petlovi već lupaju krilima, i na sve strane se razleže kukurikanje. U dvorištu nastane žagor, i Šule s fenjerom promiče čas tamo, čas tamo. Ja već, ležeći u toploj sobi, znam da se to spremaju sonice i izvlače ispod trema od koša. To je bivao znak da toga celog dana otac neće dolaziti kući, te, ukoliko sam žalio što i ja ne mogu s njima ići, mada uvek oplačem moleći da me povedu, utoliko se i radujem što ćemo smeti juriti po šumi, te gađati kamenjem veverice i klizati se po nizbrdici ispod škole do mile volje.
Ustanem iz postelje, otvorim lagano vrata i iziđem u kujnu, gde otac i naši susedi sede kraj ognjišta. Mati tumara čas tamo, čas tamo, i priprema u torbu jelo i piće. Otac sa Pavlom i Tošom sedi kraj vatre, piju vruću zamedljenu rakiju i puše duvan. Uvek sam najradije gledao kako se prema plamenu od vatre koluta dim od cigara izmešan sa parom od grejanice. Toši i Pavlu vezane uši peškirima, a čarape i dizluci puni grumuljica od snega, koji se prema vatri topi, pa ponegde preliva kao rosa na suncu. Kraj njih puške, svetle i podmazane, preko ramena lovačke torbe i rog za barut, o bedrima mazalica, za tkanicama veliki noževi, a kraj njih stoje velike torbe, u kojima je jelo, čuture s vinom i pljoske pune prepečenice. Piju tako rakiju, i razgovaraju na koju će stranu krenuti, kod koga će navratiti te ostaviti sonice dok love: ili pričaju kako su se kod ovoga ili onoga domaćina, gde su slučajno navratili da se ogreju, pili i pročastili se. Kerovi skiče napolju i grebu šapama po vratima, sigurno od nestrpljenja. Sve je to meni izgledalo tako puno draži, da nikakve lepote s tima nisam mogao porediti. Jedva sam čekao da porastem, pa da i sam uživam u svemu tome. Tek zora zarudi i sneg zabelasa kroz mali zamagljeni prozorčić, i jedva se nazire pun inja veliki hrast u dvorištu i krov od kačare, a sonice već pred kućom. Kad polaze, a ja se popnem na malu tronožnu stoličicu i stojim uz zamagljeni prozor, brišem ga rukom i gledam u dvorište. Šule obleće oko sonica i namešta čas ovo, čas ono; kulaš, upregnut, tupka nogama i osvrće se na sedišta, po leđima mu i grivi popao sneg, a para iz nosa diže se u hladan vazduh. Krupan sneg tiho, nečujno promiče i pada. Lovcima se bele od snega šubare i odelo, a i kerovi snežavi ciče i skaču čas uz jednog, čas uz drugog, te im po odelu ostaju bele snežave pruge od psećih šapa. Šule donese slamu i metnu u sonice, i oni se popnu na njih, otresu od snega vunene šarenice, kojima su prekrivena sedišta načinjena od slame. Prekrste se pri polasku, i, pošto se obrede prepečenicom iz pljoščice po dva-tri puta, kulaš krene. Šule drži kapiju dok oni prođu, kerovi zaćifču i pojure pred sonicama. Zamalo pa se izgube ispred mojih očiju, a ja dugo gledam, često kroz suze, u one pruge od sonica što ostanu preko dvorišta i krupno snežno pramenje što promiče pored prozora.
Pokadšto odu, a ja se još i ne probudim, pa kad iziđem u dvorište, vidim tragove od šapa psećih i njihovih opanaka. Tada uvek oplačem, ako je otac uveče, na moje molbe i saletanja, pristao i obećao i mene povesti. Sonicama su vrlo retko išli, a inače pešice. Kad god odu sonicama, obično dođu uveče veseli, te se u našoj kući sprema červiš od zečjeg mesa, i pije do neko doba noći.
Ostalog čega slabo se sećam. Svega mi je još nešto ostalo živo u pameti, da neću nikad zaboraviti.
Jedared bejaše majka vrlo bolesna. Prekonoć bejaše puna soba žena i suseda. Dvaput su joj palili sveću. Otac je sedeo u uglu, grlio me i ljubio ćuteći, a ja sam plakao, i u tom zaspao. Kad sam se izjutra probudio, a majci bejaše lakše. Kod nje je sedela Tošina žena.
Otac je bio već otišao u lov. Nije mnogo prošlo, a on se, preko običaja, vrati ranije nego obično.
Izgledao je vrlo ljutit i nešto neobično zamišljen. Baci kraj sebe torbu s ramena, pušku prisloni uza zid, pa sede kraj vatre na tronožnu stoličicu i zari glavu među ruke, koje je laktovima oslonio na kolena. Ja uzeh preturati po torbi da vidim šta je ulovio. On podiže glavu, pogleda me, a, sve mi se čini, suze mu behu u očima, pa me nekako tiho, što ne odgovaraše njegovom običnom glasu, zapita:
– Šta ti radi nana, je li joj bolje?
– Sad može i da razgovara – odgovorim ja veseo posle onog noćnog plača kad su joj palili sveću.
Otac me uhvati za ruku i privuče sebi, pa, držeći me između kolena, uze gladiti po kosi, zatim me poljubi u teme i prošaputa:
– Zečiću moj mali, ništa ti ne znaš! – Nikad me nije tako nazvao, ali me je i inače raznovrsno nazivao kad bi me milovao, te me to nije začudilo. Čak mi je izgledalo obično.
Utom uđe u kuću Toša. Pozdravi se, otrese noge od snega, sede na drugu stoličicu prema ocu i uze lupkati štapom po opancima da odbije zakorušen sneg.
– Krete li šta? – upita oca.
– Mani me, nikad se nisam ražalio kao danas. Vajni sam lovac, pa me čisto sramota i da pričam.
– Nisi ubio, a gađao?
– Nisam gađao, a mogao sam gađati na nekoliko koraka…
– Uh, zaboga, što propusti?! – uzviknu Toša ljutito.
Otac uze pričati:
– Trapa tera po bregu, a ja iskočim na put, pa pođem onamo kroz Perinu njivu da preprečim na potok, jer, znaš, obično tuda Trapa nagoni. Kad pored one Perine slame pogledam, a nešto se kao miče. Sakrijem se brzo za onu krušku odmah do slame, pa pogledam, a ono matorka leži na legalu, uz nju dva mala zečeta, pa se zgrčili siroti kao loptice. Znaš, rani sneg, a oni nisu još odvrkli. Matorka ih čisto svojim telom zagreva, pa se smešta čas uz jedno, čas uz drugo mladunče. Jedno joj se popelo uz leđa, pa trlja šapicama preko glave i ušiju, a lepo neko zeče, da ga poljubi čovek od miline. Ja u jedan ma’ digoh pušku i zagledam matorku, al’ mi tek odjednom dođe nekako žao. Setim se, znaš, Smilje, a i nju noćas umalo ne izgubih. Jedva je ostala živa. Što nikad nisam, celu noć sam preplakao, žaleći kuda će ovaj crvić bez majke (tu pokaza na mene)… Eto, tako mi nešto dođe žao. A gledam, znaš, kako ih ona greje, pa pomislim: „Majka je i to, brate, kao svaka majka!“ A oni mališani se iskupili oko nje kao dečica. E, ne mogado’ da pucam, no kad pomislih kako bi ovom malom mom bilo da mu je noćas umrla majka, čisto mi suze udariše na oči, te spustim pušku i uklonim se polako da me ne opazi i da ne poplašim matorku, čak mi žao da oni mali ostanu sami…
– E, ne bih je gađao, pa da mi čovek bogzna šta da! – završi otac pričanje, pa me opet poljubi i protepa:
– Zečiću moj mali, kud bi bez majke da je noćas izgubismo?!
Ja zaplakah a on i Toša zaćutaše.
– E, ’vala bogu: i to je majka, kao svaka majka, a i žalos’ bi bila da si pucao! – reče Toša posle nekog ćutanja.
Eto, to se svega sećam iz svoga detinjstva iz lovačkog života moga oca.
Beograd, 1899.