TU JE VEĆ ZEMAN
Osećam često, u satima mučnim,
Jezivu sablast, k'o iz crne priče,
I oči njene sa pogledom žučnim,
I glas promukli, što smrt samo kriče.
Osećam često, u satima mučnim,
Jezivu sablast kako propast plete
Za narod što je iz svoga stradanja
Podig'o presto otadžbine svete,
Oltar slobode i nebo nadanja.
Jeziva sablast propast njemu plete.
Ja vidim danas, pri pojavi svake
Nevolje, da se iz podzemnog mraka
Zao duh diže, k'o mrtvac iz rake,
Nad zemljom bola, kolevkom junaka.
Ja vidim danas, pri pojavi svake
Nevolje koja divan narod prati,
Veliku neman koju dade tama,
Što zna da rađa k'o prokleta mati,
Izume pakla i plodove srama,
I još nevolju koja narod prati.
Ja mislim dugo na podzemne staze,
Koje sve idu protiv jednog grba,
I na podlosti što uporno taze
Jedinstvo svetlo i dolazak Srba.
Ja mislim dugo na podzemne staze
Koje podiže jedna ruka vešta,
Velika avet, monarhija stara;
Koje podiže Beč i bludna Pešta.
Dva crna gnezda beloga vladara.
Koje podiže Beč i bludna Pešta.
Ja znam da sila prolazna će biti,
I da će zaći borbe i svi krici.
Da se budućnost neće dugo kriti,
Da moju zemlju predvode vojnici.
Ja znam da sila prolazna će biti,
Da idu dani i bolja vremena,
Da će propasti ta otrovna neman
Što davni narod i mnoga plemena,
I da je doš'o, da je već tu zeman,
I novi dani i bolja vremena.
